Срећна Нова, господине бин Салман

Уколико међу читаоцима ове колумне има пасионираних љубитеља седме уметности које наслов може асоцирати на чувени филм "Срећан Божић, господине Лоренс" – у коме једну од главних рола тумачи још чувенији Дејвид Бови, морам му/јој се одмах извинити због (ненамерног) навођења на погрешан траг.

Моја данашња колумна заправо нема никакве везе са великим темама овог филма – сукобом Истока и Запада, цивилизацијским разликама, окрутностима рата, и односом победника и поражених. Управо супротно. Ово је новогодишња колумна посвећена међусобном "разумевању", успешном примеру цивилизацијског "дијалога" и благодетима "сарадње". И што је најважније, ово је колумна о једном "победнику", у којој – како и доликује новогодишњим колумнама, нема места за неуспехе и "лузерај". Уколико се пак поменутим читатељима учини да ови редови имају призвук цинизма, ту их нећу разочарати – управу су.

Наиме, још у новембру сам желео да напишем текст о саудијском принцу престолонаследнику (и de facto владару) Мухамеду бин Салману и његовој посети Белој кући.

У томе су ме – чак два пута заредом, омела озбиљна звецкања нуклеарним оружјем која су загрејала хладну зиму ове господње 2025. Но, у самом фото-финишу године решио сам да се на кратко осврнем на догађај којим је "неваљали" принц најбогатије и највеће арапске петро-монархије – чини се и "формално", помилован од стране Запада и враћен из "изгнанства" у највише ешалоне светске политике.

"Голгота" нашег (анти)јунака – славнога МБС-а, како светска јавност од милоште зове Мухамеда бин Салмана, започела је убрзо након нестанка саудијског новинара и публицисте Џамала Кашогија. Подсећања ради, Кашоги – који је као политички дисидент из Саудијске Арабије пребегао у САД, нестао је у Истанбулу почетком октобра 2018. Траг му се губи након уласка у саудијски конзулат. Из истога никада није изашао, а истрага је показала да је на лицу места задављен и раскомадан од стране људи блиских МБС-у.

Кашоги је био оштар критичар младог престолонаследника, у коме је остатак света видео реформатора и модернизатора. Но, за њега је МБС био само још један аутократа и тиранин, одговоран за смрт хиљаде људи у Јемену (страдалих од ваздушних напада које су предводиле саудијске снаге), утамничење стотине политичких неистомишљеника и радикалне спољнополитичке потезе каква је била блокаде Катара.

Кашогијева смрт је убрзо прерасла у скандал међународних размера. МБС-ова кривица никада није са сигурношћу доказана, иако је светска обавештајна заједница – пре свих турски МИТ и америчка ЦИА на све стране "пуштала" информације о његовој најдиректнијој умешаности. Епилог читаве приче био је следећи – Вашингтон и Ријад су захладнели односе (али они нипошто нису прекинути), за Доналда Трампа, а касније и Џоа Бајдена (као и за многе дуге западне политичаре) МБС је постао персона non grata (и то је једина последица коју је овај скандал по њега произвео), а кривица за почињени злочин сваљена је на ниже рангиране припаднике саудијских безбедносних служби.

Под притиском јавног мњења МБС је покајнички изјавио како се осећа одговорним за Кашогијеву смрт, јер су починиоци злочина били државни службеници подређени управо њему, те да се немио догађај десио док је он "био на стражи". Упркос "демонстрираном" кајању, МБС је острахован из кругова високе политике, а листа западних пријатеља који су му окренули леђа расла је из дана у дан. 

Ангела Меркел је зауставила нове дозволе за немачки извоз оружја Саудијској Арабији и јасно се дистанцирала од краљевске породице. Исто су учиниле и скандинавске земље, које су привремено замрзле војну сарадњу са Саудијцима. Макрон је јавно критиковао МБС-а и Кућу Сауда. Тереза Меј и Борис Џонсон су се – услед притиска јавности и парламента, такође привремено удаљили од својих блискоисточних партнера. Са друге стране баре – у Канади, истоветно је поступио и Џастин Трудо.

Што се тиче Вашингтона, Трампова администрација је омиљеног принца "ставила на лед", али је наставила – упркос "тихом бојкоту" Конгреса, да сарађује са Ријадом.

За МБС-а посебно је било непријатно то што су бројни званичници и бизнисмени из Европе, Северне Америке и Азије бојкотовали конференцију "Future Investment Initiative" (тзв. Давос у пустињи) која се одржава у Ријаду, као и то што га је на самиту Г20 у Буенос Ајресу, већина присутних лидера отворено избегавала.

Но, како сам напоменуо на почетку – ово није депресиван текст о неуспеху и поразу, ово је "оптимистичан" новогодишњи текст о успеху и победи (читати са јасним призвуком цинизма).

Отуда читалац већ може да наслути да овде није крај приче о нашем (анти)јунаку. Напротив, она тек почиње. Јер је већ у Буенос Ајресу, тај најмрачнији тренутак политичке каријере МБС-а, наговестио светло на крају тунела.

Први наговештај дошао је у виду његовог срдачног руковања – изведеног у маниру "баци петака", са Владимиром Путином. Било је у том гесту много политичког пркоса и источне солидарност, али пре свега реал-политике. И тек тако – Москва је искористила вакум моћи и убрзано почела да попуњава празан простор у геополитичкој архитектури Арапског полуострва, који су јој Европљани и Американци несмотрено препустили. А где је Москва, ту је и Пекинг – и врло брзо МБС је стекао нове "другаре".

Убрзо се читав случај по МБС-а окренуо за 180 степени у његову корист.

Новоуспостављене саудијско-руске везе допринеле су бољој координацији две државе у стабилизацији тржишта нафте (у оквиру ОПЕК+), стварању веома уносног билатералног туристичког коридора, и на послетку – што је за нашу причу веома важно, ефикаснијем балансирању утицаја САД у региону. И са Пекингом је Ријад  врло брзо развио стратешко партнерство засновано на енергентима, инвестицијама и технолошкој сарадњи. Околност која је посебно ишла на руку брзини којом се ова сарадња одвијала, била је чињеница да  Пекинг – за разлику од Вашингтона, није условљавао узајамне односе питањима људских права или унутрашње политике.

Овакав обрт ситуације ипак није учино да Запад испадне морално супериорнији од Русије и Кине – иако је на тренутак изгледало да ће управо тако бити. Без обзира што је током своје председничке кампање Џо Бајден "грмео" како ће Саудијце поставити на своје место, и што је током првих месеци свог јединог председничког мандата театрално избегавао МБС-а, није прошло дуго док га нужда није натерала да и сам покуца на врата његовог пустињског дворца.

Рат у Украјини подсетио је Бајдена на непролазну истинитост тврдње чувеног теоретичара међународних односа Ханса Моргентауа, да моралу који негујемо унутар једне државе и друштва, нема места у односима међу државама. Ову истину МБС-ови нови другари – Путин и Си, ни једног тренутка нису изгубили из вида. А када је се Бајден сетио, већ је било касно. Његов покушај обнављања савезништва са Кућом Сауда и повратка у френд-зону МБС-а (а све то у циљу containment-a Русије и стварања нове "коалиције вољних" за супротстављање Москви), није само завршен дебаклом, већ и демаскирањем лицемерја америчке политике.

Било како било, МБС-ов одговор на рат у Украјини остао је у оквирима балансирања америчког утицаја – осудио је сукоб, али је одбио да уведе санкције Москви. На сличан начин поставио се и према наредној горућој светској кризи – Рату у Гази. Вербално је осуђивао политику Израела, терцирајући Палестинцима и околној арапској браћи. Ипак, нечињењем ичега конкретног по питању окончања и овог сукоба, не само да се није конфронтирао са Вашингтоном већ му је имплицитно слао поруку да је "on hold and ready" за наставак реализације Аврамовских споразума, чим се за то стекну услови.

И то нас доводи до актуелног тренутка, Трампа 2.0. и победничке новембарске посте МБС Белој кући – прве након седам година. Повод за сусрет била је најава америчке продаје ловаца пете генерације Ф-35 Саудијској Арабији, као и иницијатива за побољшање сарадње у области производње цивилне нуклеарне енергије. Ипак, прави мотив реконструкције (привремено ослабљених) веза Вашингтона и Ријада крио се у Трамповом настојању да Саудијску Арабију коначно приближи Израелу, и тиме "доврши" један од најважнијих и најамбициознијих дипломатских подухвата започетих у време свог првог мандата.

МБС је приликом посете потврдио да Саудијска Арабија жели да се прикључи Аврамовским споразумима – истина не одустајући од подршке решењу израелско-палестинског сукоба кроз стратегију "две државе" (што нипошто није сметња). Уз то је обрадовао свог домаћина великодушном најавом повећања саудијских инвестиција у САД. Заузврат, Трамп се обавезао на јачу подршку Саудијској Арабији као "важном америчком партнеру ван НАТО-а", те је најавио заједничку сарадњу на пољу изградње АИ фабрика у Саудијској Арабији.

Напослетку, ова посета је искоришћена је и да се демонстрира Трампова решеност да са плећа МБС скине терет афере Кашоги.

На подсећање новинарке Еј-Би-Си њуза, како је ЦИА утврдила МБС-ову одговорност за смрт саудијског дисидента, Трамп је у свом препознатљивом маниру оптужио поменуту ТВ мрежу за креирање лажних вести и додао бранећи свог госта:

"Помињете некога [мисли на Кашогија] ко је био изузетно контроверзан. Многима се тај господин о коме говорите није допадао. Било да сте га волели или не, ствари се дешавају. Ништа о томе није знао [мисли на МБС-а], и ту можемо завршити."

И управо ту – на конференцији у Белој кући, читава прича је, чини се, заиста завршена.

МБС се искупио куповином авиона и инвестицијом вредном милијарду долара – колико износи најављено саудијско улагање у САД. Његова политичка рехабилитација започета је на црвеном тепиху који га је дочекао пред улазом у резиденцију америчког председника.

Јер како то примећује стари лисац Макијавели – срећа воли веште и храбре.

Мухамед бин Салман нам је показао да је и једно и друго. И што је још важније, на прагу 2026. године, показао нам је контуре света у коме ћемо живети. Света у коме се "ствари дешавају, волели ми то или не".

И зато: Срећна Нова, господине бин Салман, биће ово Ваша година… и нажалост Ваш свет.