Иранска ноктурна: хронологија украдених револуција (1)

Очи читавог света поново су – по ко зна који пут, упрте у Иран. Преговори између Вашингтона и Техерана одвијају се у атмосфери симултаног ширења и међусобног претицања чињеница и спекулација. Званичне информације које пласирају обе стране нису ништа мање контрадикторне: час стварају привид да дипломатија може однети превагу над ратом, час одају утисак да је нова војна интервенција у Заливу неминовна.

Тиме чак и најбоље познаваоце међународне политике доводе у незавидан положај, претварајући их у "коцкаре" који пред јавност стављају чип на црно или црвено, кладећи се на америчку интервенције или против ње.

И док глобална чаршија нагађа о свим могућим и немогућим расплетима, из Ирана стижу вести о обновљеним анти-владиним протестима. Током викенда, студенти на универзитетима у Техерану и Мешхеду организовали су окупљања у знак сећања на жртве прошломесечних сукоба и подршке ухапшеним колегама.

О циљу и сврси јануарских демонстрација у Ирану може се расправљати. Три ствари су, ипак, неупитне. Прво, радило се о аутентичном изразу незадовољства иранских грађана. Друго, протести су на више начина злоупотребљени: од убачених елемената који су допринели да исти прерасту у насиље какво до сада није виђено у Исламској Републици – оружане нападе "демонстраната" на војску и полицију и паљење џамија, до интернет-спинова у виду захтева за рестаурацијом монархије и династије Пахлави, иза чега су (евидентно) стајали САД и Израел.

Треће, и важније од свега, јануарски протести представљају тек најновије – и сигурно не последње, поглавље једне дуге револуционарне петље.

Реч је о својеврсном врзином колу у којем се ирански народ безуспешно врти – не само од славне Исламске револуције, већ још од прве, уставне револуције из 1905–1906. године. Пуних 120 година Иранци покушавају да своју државу учине слободнијом, демократичнијом и подношљивијом за живот обичног грађанина – и сваки пут када тај напор учине, револуција се, по старом обичају, окрене против њих и почне да прождире сопствену децу.

Зато овај колумнистички диптих посвећујем краткој хронологији недосањаних слободарских снова иранског народа – односно кошмарним последицама његових неуспелих, али и "успелих" револуција. 

До првог великог народног бунта у Ирану – и првог овакве врсте у читавом исламском свету, дошло је на самом почетку двадесетог века. Борба Иранаца за ограничавање апсолутне власти започела је захтевом за уставном реформом персијске монархије.

Тзв. Конституционална револуција избила је у Техерану и била је вид друштвене артикулације све раширенијих захтева за формирањем парламента. 

Окидач уличних протеста били су ригидни порези разрезани становништву са циљем финансирања екстравагантног стила живота тадашњег владара Музафар-ел-Дин Шаха, из династије Каџара.

Револуцију су тада – као и данас, махом предводили трговци са базара, које је подржао мали број радикалних реформиста и један део прогресивно оријентисане улеме – шиитског свештенства забринутог због шахове политике уступања права на експлоатацију иранских ресурса британској и руској круни.

Шах је покушао да насилно угуши протесте, али га је њихова масовност напослетку натерала на политичке уступке. Невољно је даривао својим грађанима устав и пристао је на оснивање меџлиса тј. парламента. Први ирански устав написан је по узору на белгијски, који је у то време сматран најнапреднијим у свету и садржао је одредбу по којој је шах, чија је круна "узвишени дар" подарен од стране народа, дужан да влада у складу са законом. Само пет дана након усвајања устава Музафар-ел-Дин Шах је преминуо, а значај доношења иранског устава касније је често поређен са значајем потписивања Магна Карте у Енглеској.

Ипак, победа револуционара била је кратког даха: већ 1908. новоустоличени Мухамед Али Шах кренуо је у жесток обрачун са парламентом и реформским снагама. Контрареволуција је тада – баш као и данас, уживала подршку страних сила. Русија је, уз прећутну сагласност Британије, најпре политички, а потом и војно интервенисала, приморавши власт да распусти парламент.

Убрзо потом, млади шах бруталном репресијом слама читав конституционални покрет, а ирански народ – суочен са све дубљом зависношћу своје земље од страних сила, тоне у разочарање и дуготрајну политичку летаргију.

Наредна деценија донела је нови револуционарни жар. Почетком двадесетих година, на таласу ратног хаоса и слабљења централне власти, на северу Ирана, у Гилану, основана је Персијска Совјетска Република. На њеном челу био је сецесиониста Мирза Кучик Кан, који је уживао заштиту бољшевичке Русије. Овај "црвени Персијанац" обећавао је својим грађанима испуњење раних социјалистичких идеала – национално ослобођење, деколонизацију и социјалну правду. Ова велика обећања убрзо су се сударила са суровом геополитичком реалношћу и разлупала се у парампарчад.

Москва је пронашла за себе повољнију рачуницу у нагодби са централним властима у Техерану, те је повукла подршку сецесионистима. Владине снаге предвођене Резом Каном – истим оним који ће убрзо постати чувени Реза Шах, сломиле су самопроглашену републику и вратиле регион под контролу апсолутистичке државе. Тако је и овај револуционарни покушај окончан неуспехом, а данас служи искључиво као кратка фуснота у овој, знатно опсежнијој причи о великим иранским демократским амбицијама и њиховом изразито малом домету.

Следеће поглавље у књизи иранских револуција припада Мосадеговој либерално-националистичкој револуцији и пучу који ће она накнадно испровоцирати. Ова револуција изведена је под вођством премијера Мухамада Мосадега, с циљем демократизације, јачања народне власти и деколонизације нафтне индустрије. Њену главну карактеристику чинио је изразити антиимперијализам, испољен кроз покрет за национализацију иранских енергетских ресурса и потискивање британске "Англо-Иранске компаније" из нафтних послова у Ирану.

Мосадег је настојао да нафтни профит врати у руке иранског народа. Иако је под његовим вођством парламент поново ојачао и – по први пут од Конституционалне револуције, заиграо кључну улогу у политичком животу земље, ни овај покушај демократизације није био дугог века. Баш као и 1911, пресудиле су му интриге великих сила – овога пута Британије и САД, које су, штитећи сопствене интересе, организовале државни удар и, уз благослов шаха Мухамеда Резе Пахлавија, свргле Мосадега.

Операција "Ајакс" изведена је 1953. године, у режији ЦИА оперативца Кермита Рузвелта, унука америчког председника Теодора Рузвелта. Са буџетом од готово милион долара организована је кампања дестабилизације владе: финансирани су протести у сиромашним деловима јужног Техерана, а поједини уредници новина подмићени да објављују лажне вести о растућем незадовољству народа Мосадеговом политиком. Након хапшења премијера уследило је војно суђење на којем је, под оптужбом за издају, осуђен на смрт. Ипак, казна је, услед шахове "неизмерне милости", преиначена у три године затвора.

Сам шах, свестан коме дугује опстанак, захвалио је Рузвелту данас већ познатим речима: "Свој престо дугујем Богу, народу, војсци и вама." Ирански народ му, међутим, није био захвалан: још једном је био поражен и понижен, док су независност, слобода и демократија деловале даље него икад. Млади шах је чврсто стегао дизгине власти и од тада је владао изразито апсолутистички, све више се ослањајући на репресивни апарат, понајвише оличен у злогласној тајној полицији САВАК.

Гранд финале иранског револуционарног XX века започиње тренутком када ајатолах Хомеини израста у централну фигуру отпора шаховом режиму. Његов политички ангажман почиње шездесетих година, када стаје на чело клерикалне опозиције шаху и отворено се супротставља програму државних реформи познатом као "Бела револуција". Хомеини је оштро критиковао овај пројекат модернизације и либерализације, сматрајући га ударом на ислам и традиционални поредак. Хомеинијеви јавни напади на "Паунов престо" довели су до његовог хапшења у јулу 1963. године, што је изазвало тродневне грађанске немире у којима је погинуло више стотина људи. Већ 1964. Хомеини је протеран у егзил – најпре у Турску, потом у Ирак, а напослетку у Француску.

Управо из тог егзила, петнаест година касније, Хомеини ће се вратити у земљу захваћену дубоком кризом.

Почетком 1978. широм Ирана избијају протести изазвани лошом економском ситуацијом, социјалним незадовољством и дугогодишњом репресијом режима. Додатни подстицај побуни давала је шахова изразито прозападна политика, која је иритирала део шиитског свештенства и широке слојеве религиозног становништва. Током године штрајкови и демонстрације захватили су готово целу земљу и парализовали државни систем. У таквим околностима Хомеини, тада у егзилу у Паризу, консензусом разнородних опозиционих снага – од конституционалиста и либерала до марксиста и исламиста, бива прихваћен као симбол и вођа револуције. Масовни протести поступно прерастају у организовани револуционарни покрет који резултира поразом шаха и падом монархије.

Након што је шах у јануару 1979. напустио земљу, Хомеини се враћа из егзила; проглашена је република, усвојен нови устав, а народ се на референдуму 1. априла исте године изјаснио за републиканско уређење.

Ипак, република која је потом настала није била она којој су се надали Хомеинијеви дотадашњи савезници. Либерали и левичари, који су рачунали да ће његову харизму искористити за рушење монархије и мобилизацију маса, убрзо су схватили да питање будућег уређења државе до тада није било разјашњено и прецизно договорено. Уместо очекиваног плуралистичког поретка, Хомеини је успоставио теократски режим, а његови некадашњи политички партнери – један за другим, бивали су маргинализовани или потпуно остраховани са политичке сцене. Загрљај шаховог репресивног апарата, ирански народ заменио је загрљајем револуционарно-теократских структура. Загрљајем чији стисак ни данас не попушта.

Револуција је тако још једном променила лице Ирана. Ипак, реалполитички образац по којем се снови Иранаца о политичкој слободи претварају у нови кошмар аутократске власти остао је исти. О томе ћу нешто више рећи у другом делу ове колумне.