По окончању "дешавања народа" 1979. године, Иран је уместо слободе и плурализма добио теократско-револуционарну државу. Уместо политичке либерализације уследило је ново дисциплиновање друштва. Револуција која је срушила аутократију шаха убрзо је произвела сопствени систем контроле и репресије, у коме су управо они друштвени слојеви који су је изнели – студенти, интелектуалци, либерали, левичари и националисти, постали први губитници.
Дикенсовски речено – од великих очекивања мало је које било испуњено. Иранци су од револуције ипак очекивали више.
Први покушаји промене унутар саме Исламске Републике појавили су се већ током деведесетих година. Након смрти Хомеинија, председник Акбар Хашеми Рафсанџани покушао је да систем постепено либерализује кроз економску модернизацију и опрезно отварање према Западу. Његов наследник, реформиста Мохамед Катами, отишао је корак даље, најављујући "дијалог цивилизација", јачање грађанског друштва и ширење политичких слобода. Катамијева победа 1997. године пробудила је нову наду, посебно међу младима и урбаним средњим слојевима.
Међутим, оба реформистичка покушаја наишла су на отпор конзервативних структура моћи – Револуционарне гарде, шиитског правосуђа и верског естаблишмента. Реформи је било, али су остале ограничене, док је систем у кључним питањима остао непромењен.
Отуда је савремена историја Ирана обележена циклусима масовних протеста који су избијали у различитим друштвеним, економским и политичким околностима и који су тежили даљим корекцијама система.
Три најважнија таласа демонстрација у последњих петнаестак година били су протести након избора 2009. године (тзв. Зелена револуција), протести изазвани економским незадовољством и поскупљењем горива 2017–2019 (често названи "бензинска револуција"), као и протести покренути 2022. године након смрти Маше Амини, познати по слогану "Жена, живот, слобода".
Први у низу поменутих протеста избили су током јуна 2009. године. Повод за ерупцију грађанског незадовољства била је сумњива победа Махмуда Ахмадинеџада на председничким изборима.
Његови противкандидати, посебно лидери реформистичког крила опозиције – Мир Хосеин Мусави и Мехди Каруби, јавно су оспоравали резултате, тврдећи да је дошло до масовне изборне крађе. Убрзо су улице Техерана, Исфахана, Машада и других градова биле преплављене хиљадама грађана који су захтевали поништење избора.
Били су то највећи протести у Ирану од Исламске револуције 1979. године.
Назив "Зелена револуција" потекао је од зелене боје коју је користио Мусави током кампање и која је убрзо постала симбол протеста. Поред понављања избора, демонстранти су захтевали већу политичку слободу и ограничавање моћи улеме – верског естаблишмента. Протести су били нарочито изражени међу урбаним средњим слојевима, студентима и образованијим деловима друштва.
Иранске власти су на ова друштвена превирања гледале као на покушај подривања Исламске републике и поништавање Хомеинијевог верско-политичког легата. Очекивано, реаговале су репресијом. Снаге безбедности, укључујући Револуционарну гарду и паравојне формације Басиџ, насилно су разбијале демонстрације, хапсиле активисте и ограничавале приступ интернету и друштвеним мрежама. У крвавом уличном метежу убијена је студенткиња Неда Ага-Солтан, а снимак њене погибије као и фрејмови који приказују њено беживотно тело великом брзином су обишли читаву планету. Неда је постала шехид (мученик) Зелене револуције, њен херој и неми говорник испред више десетина убијених, и неколико хиљада ухапшених Иранаца. Но, баш као и њен живот, до краја 2009. године протести су у потпуности угашени. Лидери опозиције Мусави и Каруби стављени су у кућни притвор. Овом потоњем казна је укинута крајем прошле године, док Мусави – након 15 година одслужења казне, и даље остаје у притвору.
Излазак на улице 2009. године Иранци су скупо платили. Револуционарна гарда и шиитско свештенство су још чвршће стегнули дизгине власти и у будућности ће показати све мање слуха за реформске захтеве. Ипак, протести су на видело изнели да има нечега трулог у држави Данској – односно Ирану, те да демократија (чак и она исламска) тешко цвета у сенци минарета. Зелена револуција оголила је дубоке пукотине у иранском друштву, али је и јасно демонстрирала колико су слабе шансе за реформе унутар саме Исламске Републике.
Други велики талас протеста почео је крајем 2017. године, и по своме карактеру био је значајно другачији од претходних. Док су протести 2009. имали политички фокус и подршку урбаних средњих слојева, протести 2017–2018. били су пре свега социјално-економски и почели су у мањим градовима.
Међу "коловођама" поново су се нашли незадовољни трговци са иранских базара. Овога пута протестовало се због незапослености, инфлације, корупције и општег пада животног стандарда. После неког времена, протести су утихнули сами од себе, али само привремено. Већ 2019. године, након најаве владе да ће цена бензина бити увећана за око 50% до 200%, дошло је до њиховог поновног распламсавања. Демонстрације су избиле у више од 100 градова и брзо су ескалирале.
Протести – који су популарно названи "Бензинска револуција", ослањали су се на разноврсне тактике грађанске непослушности, махом блокаде путева и државних институција, али су забележени и случајеви вандализма попут паљења банака. Власти су реаговале оштро.
Интернет је искључен на неколико дана, како би се спречило ширење информација. Према проценама организација за људска права, током репресије која је потом уследила убијено је више стотина демонстраната, док су хиљаде ухапшене.
Бензинска револуција показала је да Исламска република није имуна на ширење незадовољства међу сиромашнијим слојевима друштва, који су до тада били чврста база подршке режиму. За разлику од 2009, протести 2017. и 2019. нису имали јасне лидере, нити јединствену политичку платформу, што је отежало њихову координацију и у самоме старту знатно умањило њихове шансе за успех.
Трећи велики талас протеста започео је у септембру 2022. године, након смрти 22-годишње Маше Амини. Она је ухапшена од стране тзв. моралне полиције у Техерану због наводно неправилног ношења хиџаба. Убрзо након хапшења, Амини је преминула у болници. Власти су тврдиле да је узрок смрти здравствени проблем, док су породица и сведоци тврдили да је претучена током притвора.
Њена смрт изазвала је масовне протесте, најпре у курдским регионима Ирана, одакле је Амини потицала, а затим и у остатку земље.
Ове демонстрације је обележио слоган "Жена, живот, слобода", који је постао и званични назив новонасталог анти-владиног покрета.
Протести су се брзо проширили и укључили различите друштвене групе: жене, студенте, раднике и припаднике етничких мањина. Један од најупечатљивијих елемената протеста било је јавно скидање хиџаба од стране жена, што је представљало директан изазов државним правилима о обавезном покривању. Протесте су обележили штрајкови, студентске демонстрације и сукоби са безбедносним снагама.
Исламска република је и овога пута одговорила силом. Безбедносне снаге користиле су сузавац, гумене метке а у појединим случајевима чак и бојеву муницију. Према проценама међународних организација, током протеста погинуло је више стотина људи, укључујући малолетнике. Хиљаде демонстраната су ухапшене, а неки су осуђени на дуготрајне казне затвора. Протести су трајали месецима и били су најдуготрајнији изазов властима у последњих неколико деценија. Иако су демонстрације временом изгубиле на интензитету, покрет је имао дугорочан утицај. У неким градовима жене су наставиле да излазе без хиџаба, упркос ризику од драконских казни.
Сва три поменута таласа протеста била су међусобно различита по поводима и друштвеној бази на којој су поникли.
Протести 2009. били су 100% политички и везани за спор око изборних резултата. Протести 2017–2019. избили су услед економског незадовољства и пада животног стандарда. Протести 2022. отворили су питање друштвених слобода, пре свега положаја жена и односа државе према приватном животу грађана. Видљива је промена и у самој структури протеста. Демонстрације 2009. имале су препознатљиве лидере и политички оквир. Каснији протести били су децентрализовани, спонтани и без јасног вођства.
Ипак, то не значи да су протести били без заједничких именитеља. Сваки талас је изнова разоткрио дубоко незадовољство Иранаца стањем у држави. Уз то, сваки је јасно указао и на неспремност система на компромис. На послетку, сваки је окончан истоветним обрасцем – репресијом, хапшењима и контролом информација, укључујући ограничавање интернета.
То нас доводи до последњег таласа протеста – онога који је претходио Заливском рату коме тренутно сведочимо.
Последњи протести из јануара ове године фундаментално су се разликовали од свих претходних. За разлику од ранијих таласа, који су били претежно грађански и ненаоружани, овог пута забележени су и инциденти са ватреним оружјем, као и напади на припаднике снага безбедности. Поједине групе демонстраната деловале су организованије, са јаснијим тактичким обрасцима и координацијом на терену.
Посебну пажњу изазвало је паљење џамија и верских објеката – феномен који раније није био карактеристичан за протесте у Ирану, чак ни у периодима најдубљег незадовољства.
Истовремено, протесте је пратила интензивна интернет кампања која је отворено позивала на свргавање Исламске Републике и повратак монархије, односно династије Пахлави. Таква реторика била је знатно израженија него раније, када су захтеви углавном остајали у оквирима реформи система или проширења спектра грађанских права.
У том контексту, у иранском политичком и безбедносном дискурсу поново су се појавиле тврдње о могућем ангажовању спољног фактора, пре свега Израела, али и других противника Техерана. Иако за такве тврдње нема јавно потврђених доказа, комбинација насилних инцидената, паљења верских објеката и координисаних кампања из иностранства додатно је подстакла сумње да су протести, барем делимично, индуковани споља.
Било како било, хронологија иранских побуна у последњих 120 година показује континуитет незадовољства и готово неуништиву истрајност Иранаца у супротстављању различитим облицима аутократије. Уставна револуција, Мосадегов покушај демократизације, Исламска револуција, као и савремени протести – сви, упркос различитим епилозима, сведоче о истом импулсу једног народа: тежњи ка политичком учешћу и слободи.
Иако ниједан од ових таласа није довео до трајне демократске трансформације, а многе револуције су се завршиле разочарањем или су, на различите начине, "украдене", иранско друштво увек изнова показује да у свом националном коду носи неутаживу жељу за демократијом.
Пре или касније, за њу ће се изборити сами. За то им нису потребне ни америчко-израелске бомбе, нити повратак шаха – тог бледог потомка тиранина, чији је портфолио опран егзилом на Западу. Потребно им је само време, а цивилизација попут иранске барем тога има напретек. Време је, уосталом, једино што им нико не може украсти.