Рат Израела и Ирана далеко превазилази оквире класичне геополитичке конфронтације. Он није само судар геополитичких интереса, нити пука борба за регионалну доминацију. Ради се о сучељавању две дубоко укорењене и не толико различите стратешке културе које пресудно обликују начин на који ове државе разумеју рат, безбедност и сопствену историјску улогу. Упркос очигледним разликама у политичком уређењу, идеологији и војној доктрини, Израел и Иран деле три кључна стратешко-културна обрасца: ратнички хубрис тј. охолост, цикличност конфликта и ослањање на митове као темељ легитимације сопственог политичког поретка. У комбинацији ова три обрасца крије се и објашњење њиховог вишедеценијског и (сада већ) самоодрживог геополитичког анимозитета.
Први елемент заједничке стратешко-културне матрице јесте хубрис. Он се јавља у две различите форме које произлазе из различитих извора моћи. Израелски хубрис утемељен је у технолошкој супериорности, војној ефикасности и дугогодишњем искуству обавештајне доминације. Током деценија, Израел је изградио софистициран безбедносни апарат заснован на комбинацији напредне војне технологије, флексибилне борбене доктрине усмерене ка превентивном деловању и обавештајне пенетративности каква се ретко може срести у свету модерне шпијунаже.
Израелски државни буџет јасно показује да безбедност заузима централно место у фискалној и политичкој архитектури државе. Тако су његови војни издаци у 2024. години чинили приближно петину укупне јавне потрошње, што представља изузетно висок удео чак и у поређењу са другим државама са којима дели усуд стално присутних безбедносних претњи. Израел је још 1960-их доспео међу државе са највишим уделом војних издатака у БДП-у, са просеком од око 11,8 одсто. Ова улагања по правилу доживљавају изражене скокове у периодима оружаних конфликата, што је потврђено и након напада 7. октобра 2023. године. Тада је дошло до наглог скока војних издатака – са 27,5 милијарди долара у 2023. на око 46,5 милијарди долара у 2024. У питању је реални раст од чак 65 процената и највеће годишње повећање војног буџета још од 1967. године.
Кључна последица овако великих улагања у безбедност и одбрану није само повећана сигурност израелских граница, већ и трансформација саме перцепције ризика. Рат се више не посматра као неизвесна егзистенцијална претња, већ као процес подложан добром или лошем управљању. Овакав приступ не само да стално повећава реалне капацитете одбране, већ код израелских грађана ствара специфичну перцепцију – осећај да је могуће контролисати темпо ескалације и ниво ризика. Управо у тој перцепцији лежи суштина израелског хубриса: уверење да технолошка супериорност, војна спремност и обавештајна ефикасност омогућавају потпуно управљив рат и отклањају његове негативне последице. Таква перцепција подстиче склоност ка превентивним ударима, перманентним војним операцијама и прихватању све вишег нивоа ескалационог ризика.
Ирански хубрис има пак другачији извор. Он није заснован на технолошкој надмоћи, већ на револуционарној идеологији. Исламска република себе не посматра као обичну државу, већ као носиоца историјске мисије која превазилази националне оквире. За Иранце – барем онај део популације одан циљевима зацртаним 1979, Велика исламска револуција није окончана већ представља трајни процес који захтева континуитет борбе. Тако извоз револуционарних тековина широм исламског света – а пре свега у непосредни комшилук, постаје задатак који је пред Иран поставио – не ајатолах Хомеини, већ сам свевишњи лично. Из оваквог тумачења кључног догађаја новије иранске историје произлази спремност на дуготрајну конфронтацију. И не само то. Последица је и тврдокорно (неко би рекао тврдоглаво) прихватање високих трошкова рата, као и уверење да правоверност, политичка воља и идеолошка постојаност могу надоместити бројне недостатке латентне моћи – пре свега оне економске.
Упркос дуготрајним економским санкцијама и структурним слабостима привреде, Иран већ деценијама веома успешно развија кључне елементе стратешке моћи. Највидљивији израз те способности јесте континуирани развој балистичког програма, који је током последњих двадесетак година прерастао у један од најсофистициранијих у региону. Ту је и постепено унапређење нуклеарних капацитета кроз фазно повећавање нивоа обогаћења уранијума и усавршавање научно-технолошке базе. Но, у условима оштре економске изолације, готово фанатична приоритизација инструмената одбране и спремност Исламске републике да ограничене ресурсе систематски усмерава ка војном сектору, директно оптерећује животни стандард њених грађана.
Отуда ирански револуционарни хубрис не почива на претпоставци непобедивости у класичном војном смислу, већ на уверењу да је противник – који се манихејски доживљава као овоземаљска еминенција зла, дугорочно гледано осуђен на пораз. У иранској стратешкој култури, време постаје кључни ресурс латентне моћи, а издржљивост предност од пресудне важности. Асиметричне методе ратовања, мрежа прокси актера и фрагментација фронта омогућавају Ирану да компензује сопствене слабости и истовремено продужава конфликт до тачке у којој противник почиње да трпи кумулативне трошкове – чему управо и сведочимо. Тако Иран свој ратнички хубрис утемељује у религијско-идеолошкој постојаности, коју – изузетно вешто, претвара у оперативну стратегију.
Други заједнички образац јесте склоност ка цикличности. И она се у ова два случаја различито манифестује. Израелска стратешка култура обликована је низом ратова који – упркос честим војним победама, нису довели до трајне стабилизације безбедносних прилика у овој држави и њеном непосредном окружењу. Напротив, сваки сукоб у који је Израел био укључен од проглашења своје државности, производи нове изазове по његову безбедност. Од ратова са околним арапским државама, преко конфликата са недржавним актерима – Хамасом, Хезболахом и Хутима, па све до актуелне конфронтације са Ираном, Израел понавља исти стратешки образац: војни успех краткорочно неутрализује претњу, али дугорочно генерише нову. Овај образац произлази из структурне "грешке" коју са собом носи логика перманентног конфронтирања. Та грешка се састоји у стварању зачараног круга у коме војна сила решава непосредни проблем, али не уклања дубље узроке непријатељства. Последица је стална репродукција безбедносних претњи – при чему се исте непрестано трансформишу, а конфликт никада не престаје већ само мења свој интензитет и форму.
Ирански образац цикличности има другачију динамику, али сличан исход. Уместо циклуса ратова, Иран пролази кроз циклусе револуција, реформи и репресије. У претходним колумнама детаљно сам описао како се сваки покушај иранске либерализације – од почетка XX века до последњих протеста из јануара ове године, завршио или консолидацијом и јачањем постојећег поретка или његовом трансформацијом у нови облик ауторитаризма. Револуција, која би требало да буде инструмент промене, у Ирану – по правилу, постаје механизам репродукције аутократског система. Тиме се ствара затворени круг у коме се промене стално иницирају, али никада не доводе до суштинског политичког преображаја. Но, овај циклус није последица слабости политичких институција. Напротив, он је исход дубоко укорењене политичке културе у којој револуција не служи за прекидање континуитета старог система, већ за његово препакивање у ново идеолошко рухо. Ова цикличност директно утиче и на спољнополитичко понашање, јер креира потребу за спољним конфликтом као средством унутрашње политичке консолидације.
Трећи образац јесте митологизација политике као оквир геополитичког деловања. У израелском случају, доминантни политички наратив изграђен је на миту о сталној егзистенцијалној угрожености и – последично, нужности перманентне безбедносне мобилизације. Иако овај мит није у потпуности ирационалан, он заправо поприма облик тзв. самоостварујућег пророчанства. Што се више држава Израел припрема за рат, она у рат све чешће улази. Такође, овај мит производи и специфичну домаћу политичку динамику. Генерације израелских политичких елита веровале су – а и даље верују, да свако смањење перцепције претње може довести до слабљења унутрашње кохезије. Следствено томе, сматра се да њено појачавање консолидује национално јединство. Актуелна Нетанјахуова влада овај стратешко-културни резон експлоатише до крајњих граница.
Ирански митолошки оквир сложенији је, али функционише по истој логици. Револуција као трајни извор легитимитета, отпор спољашњем свету као идентитетска основа и религијски наративи који политичком поретку дају метафизичку димензију, заједно чине основу политичког система исламске републике. Оваква структура омогућава режиму да сваку унутрашњу критику представи као идеолошку девијацију, а спољнополитичке конфликте као део шире верско-историјске борбе. Мит тиме не само да интерпретира реалност, већ је активно обликује.
Када се ови обрасци посматрају заједно, постаје јасно да израелска и иранска стратешка култура не функционишу као антиподни системи, већ пре као посвађани близанци. Њихови ратнички хубриси производе различите облике самоуверености, али са истим ефектом – смањеном перцепцијом ризика. Цикличност сукоба и револуција осигурава перманентну репродукцију непријатеља. Политички мит пружа оквир који такву динамику чини одрживом и легитимном.
У датом контексту, јасно је да на сукоб између Израела и Ирана не можемо гледати као на привремену кризу. Он је производ дубоко укорењених култура које генеришу и одржавају међусобну конфронтацију. Зато је кључни проблем њиховог сукоба његова самоодрживост. Он се дешава не (само) зато што га њихове вође желе, већ зато што га њихове стратешке културе производе као неизбежан исход. Отуда, питање није да ли ће се – и када, актуелни сукоб завршити, већ на који начин ће се његова следећа итерација манифестовати.