На неприступачној стеновитој висоравни, над обалом Мртвог мора, уздиже се Масада – једна од најпознатијих тврђава античког света. Подигнута и утврђена за време хасмонејских владара, а потом претворена у раскошно утврђено уточиште Ирода Великог, Масада је своје место у историји стекла као последње упориште јеврејских побуњеника против римске власти.
Након пада Јерусалима 70. године, група устаника, познатих као Сикарији – на чијем челу се налазио Елеазар бен Јаир – наставила је да пружа отпор римским окупаторима. Римљани су опколили тврђаву, подигли опсадне логоре и изградили огромну рампу како би савладали њене бедеме. Када је 74. године постало јасно да је пад неизбежан – према сведочењу Јосифа Флавија – браниоци су радије изабрали смрт него предају и како не би живи пали у руке непријатељу, починили су колективно самоубиство.
Премда је историјска веродостојност појединих делова овог казивања и даље предмет расправе, Масада је остала симбол истрајности, отпора и спремности да се одбрана последњег упоришта плати највишом ценом.
Готово два миленијума касније, Израел се поново суочава са опсадом једне моћне тврђаве. Међутим, њени бедеми нису подигнути на обали Мртвог мора, већ око кабинета Бенјамина Нетанјахуа.
На њих данас не насрћу римске легије Луција Флавија Силве, већ опозиционе странке Гадија Ајзенкота, Нафтали Бенета и Јаира Лапида, подржане незадовољним бирачима и наоружане питањима на која актуелни премијер годинама покушава да избегне одговор. Пред парламентарне изборе заказане за 27. октобар, Нетанјаху се налази пред можда најтежим искушењем своје политичке каријере. Човек који је готово три деценије обликовао израелску политику сада мора да одбрани не само своју власт, већ и политичко наслеђе озбиљно уздрмано догађајима од 7. октобра 2023. године, ратом у Гази, сукобима са Ираном и све израженијим унутрашњим поделама. Ипак, за разлику од случаја античке Масаде, исход ове опсаде није унапред познат. Јер иако са чувеним Елеазаром дели фанатизам по питању борбе и несклоност ка предаји, за Нетанјахуа фатализам и саможртвовање никада нису били опција.
Искуство нас учи да први бранитељ политичке Масаде уме да преживи чак и онда када су га противници већ увелико отписали.
Актуелна изборна утакмица одвија се у атмосфери дубоке поларизације израелског друштва. Безбедност остаје централно политичко питање, али више није једино. Одговорност за пропусте који су омогућили Хамасов напад, однос према правосуђу, привилегије ултраортодоксних заједница, раст животних трошкова и међународна изолација Израела постали су подједнако важни елементи предизборне дебате. Нетанјахуов Ликуд настоји да изборе представи као референдум о наставку спровођења политике националне безбедности, док опозиција инсистира на томе да се безбедност државе не може поистоветити са политичким опстанком једног човека.
Најозбиљнији изазивач Нетанјахуу јесте бивши начелник Генералштаба израелске војске Гади Ајзенкот, лидер центристичке странке Јашар. Његов политички капитал почива на војном ауторитету, репутацији прагматичног команданта и обећању рестаурације посрнулих државних институција. Ајзенкот заговара утврђивање одговорности за безбедносни слом из октобра 2023, институционалну реформу и равномернију расподелу војних обавеза. Истовремено, његова безбедносна политика далеко је од пацифизма. Он инсистира на очувању израелске војне надмоћи, противљењу палестинској независности и решењу "две државе", спречавању иранског нуклеарног наоружавања и одлучном супротстављању Хамасу и Хезболаху.
Другим речима, Ајзенкот не напушта постојећу израелску безбедносну парадигму, већ нуди њен наставак – али без Нетанјахуа.
Други важан опозициони стуб представља заједничка листа Бејахад, коју предводе бивши премијер Нафтали Бенет и Јаир Лапид. Њихово савезништво окупља различите делове политичког центра и деснице, повезане пре свега противљењем актуелном премијеру.
Бенет заступа национално-конзервативну политику, чврст приступ Ирану и палестинском питању, уз наглашавање ефикасности државне управе и економског развоја. Лапид, насупрот томе, представља либералнији и секуларнији део бирачког тела, инсистирајући на заштити демократских институција, правосуђа и односа са западним савезницима. Њихова сарадња показује да се израелска опозиција данас не окупља толико око јединственог идеолошког програма колико око заједничког циља: окончања Нетанјахуове политичке доминације.
Опозициони мозаик употпуњују Демократи Јаира Голана, који заступају социјалдемократску левицу, противе се анексији Западне обале и захтевају одлучнију заштиту демократских институција, као и секуларна националистичка десница Авигдора Либермана, окупљена око странке Израел наш дом. Либерман посебно инсистира на обавезном војном року за ултраортодоксне Јевреје и ограничавању политичког утицаја верских партија. На другој страни, Нетанјаху се ослања на радикалну десницу Итамара Бен-Гвира и Безалела Смотрича, чији програми укључују проширење израелског суверенитета над Западном обалом и знатно тврђи однос према Палестинцима.
Његови традиционални партнери остају ултраортодоксни Шас Арјеа Дерија и Уједињени јудаизам Торе, којима су очување верске аутономије, финансирања образовних установа и посебног режима војне обавезе кључни политички приоритети.
Посебно место у изборној рачуници заузимају арапске странке. Заједничка листа, која окупља Хадаш, Таал и Балад, заступа различите нијансе арапске левице, грађанске равноправности и палестинских националних права. Одвојено наступа Рам Мансура Абаса, исламистички конзервативна, али политички прагматична странка која је већ показала спремност да учествује у формирању израелске владе. Њихов значај могао би бити пресудан, премда арапски бирачи – грађани Израела – нису јединствен политички блок. Палестинци на окупираној Западној обали и у Појасу Газе, који у огромној већини немају израелско држављанство, не учествују на изборима за Кнесет. Право гласа имају палестински грађани Израела, док је већина палестинских становника Источног Јерусалима, који имају статус сталних резидената, такође искључена из парламентарних избора. То је важан детаљ који треба имати на уму када се говори о политичком представљању палестинског становништва.
Изборна математика додатно компликује ситуацију. Кнесет има 120 посланичких места, а за формирање владе неопходна је подршка најмање 61 посланика. Изборни цензус износи 3,25 одсто, због чега успех или неуспех малих странака може пресудно утицати на расподелу мандата.
Према просеку 8 релевантних истраживања објављених током октобра, Ајзенкотов Јашар осваја приближно 22 мандата, Ликуд око 20, листа Бенета и Лапида 13 до 14, Демократи 9, а Либерманова странка осам. Бен-Гвирова Јеврејска снага добија око 8, Шас и Уједињени јудаизам Торе по седам до 8, док Смотричев савез са Зехутом рачуна на 6 до 7 мандата. Заједничка арапска листа могла би освојити 8 до 9, а Рам 5 до 6 места. Истраживања се, међутим, разликују: док један агрегат Нетанјахуовом блоку предвиђа приближно 50 мандата, други му даје око 53. Завршне телевизијске анкете такође га остављају испод потребне већине.
Овакав распоред снага отвара неколико могућих сценарија. Нетанјаху би могао наставити да влада уколико његов десно-религијски блок оствари бољи резултат од очекиваног или пронађе додатне коалиционе партнере. Ајзенкот би, са друге стране, могао покушати да окупи широку коалицију центра, левице и секуларне деснице. Међутим, збир њихових мандата могао би бити недовољан без подршке арапских представника, што представља озбиљан политички проблем услед противљења самог Ајзенкота таквој сарадњи. Трећа могућност јесте прекомпоновање политичких савезништава, укључујући приближавање појединих верских странака новој већини, док четврта подразумева продужену политичку блокаду и евентуално нове изборе. Победник стога неће нужно бити онај ко освоји највише гласова, већ онај ко успе да састави одрживу парламентарну већину.
У овој компликованој једначини важну улогу игра и спољни политички фактор.
Амерички председник је 18. октобра отворено подржао Нетанјахуов реизбор, називајући га изузетним ратним премијером и незаменљивим партнером у обрачуну са Ираном.
Таква подршка представља значајан предизборни капитал, јер Нетанјахуу омогућава да себе представи као политичара са привилегованим приступом Белој кући. Међутим, Трампова интервенција носи и одређени ризик. Ајзенкот је већ поручио да о израелским изборима одлучују израелски грађани, чиме је отворио питање граница америчког утицаја на унутрашњу политику свог кључног блискоисточног савезника. Трампова подршка, притом, нипошто не значи да би Вашингтон одбио сарадњу са новом израелском владом. Амерички стратешки интереси на Блиском истоку ипак су дугорочнији од политичке судбине једног премијера – чак и када је тај премијер Трампов велики пријатељ "Биби".
Ипак, најважније питање остаје шта би победа или пораз Нетанјахуа значили за будућност израелске спољне и безбедносне политике.
Његов останак на власти вероватно би додатно учврстио постојећи курс, посебно уколико би зависио од подршке радикалне деснице. То би значило наставак тврде политике према Гази, отпор палестинској државности, јачање насељеничке политике на Западној обали и задржавање могућности нових војних операција против Ирана и његових регионалних савезника. У прилог томе говори и нова израелска војна интервенција на Западној обали, започета у тренутку писања ове колумне.
Са друге стране, евентуални Ајзенкотов долазак на власт могао би пре донети промену политичког стила, институционалних приоритета и дипломатске тактике, али не нужно и стратешког правца. Нова влада вероватно би настојала да поправи односе са западним савезницима, ограничи утицај екстремне деснице и пронађе одрживији модел управљања Газом. Могла би показати већу спремност за сарадњу са арапским државама и међународним институцијама, као и за сузбијање насиља екстремних насељеника.
Ипак, тешко је очекивати да би одустала од војног притиска на Хамас, спречавања иранског нуклеарног програма или израелског права на превентивно деловање против процењених безбедносних претњи. Најважније је, међутим, да ни Ајзенкот ни Бенет не виде успостављање палестинске државе као решење овог вишедеценијског проблема. Промена власти зато би пре означила корекцију начина остваривања израелских стратешких циљева него њихово темељно преиспитивање.
Политичке платформе кључних Нетанјахуових изазивача указују на парадокс предстојећих избора у Израелу. Нетанјахуова Масада можда јесте под опсадом, али њени противници не намеравају нужно да поруше све оно што се налази унутар њених зидина. Напротив, многи желе да преузму контролу над тврђавом и наставе да је користе за одбрану истих стратешких интереса, само под вођством другог заповедника.
Јасно је да избори 27. октобра представљају референдум о Нетанјахуовој политичкој будућности, али је јасно и то да ће њихове последице бити много мање драматичне од историјског преокрета који његови противници најављују. Отуда право питање није да ли ће Масада пасти, већ ко ће њоме командовати након 27. октобра?