Пре неколико дана САД су прославиле 250 година постојања и ту годишњицу је констатовао цео свет. Прослава је била, али без особитог садржаја који би се могао памтити. Лоше време 4. јула у Вашингтону и Њујорку није довољно оправдање.
Бивши британски премијер и главни распиривач рата у Украјини Борис Џонсон огласио се тог дана дана колумном у "Дејли мејлу".
Он је покушао да нас убеди да је Британија најзаслужнија за тако дуго постојање, моћ и славу САД, али и за то што Кина неће претећи САД бар још 100 година! По њему, Британија мора да осећа "родитељски понос због самог постојања модерне Америке – вероватно најизузетнијег од свих британских доприноса данашњем свету". Као кључни аргумент он наводи да су свих 56 потписника Декларације о независности били Британци и оно што су урадили, по њему "није резултат неког аутохтоног америчког политичког револта већ је логична последица британског просветитељства 18. века – од Џона Лока до Едмунда Берка."
Знамо да је највећи део текста Декларације о независности у ствари дугачки списак непочинстава Џорџа Трећег према својим америчким колонијама, што је главни печат прве глобалне – злочиначке британске империје на целој планети.
Међутим, Томас Џеферсон и Бенџамин Франклин су се ослањали на духовно-моралне принципе и вредности, а не, како Џонсон тврди, на "лојално служење Круни". Амерички револуционари су после проглашења независности, са Џорџом Трећим водили тешки рат још седам година, пре него што је био принуђен да призна независност САД. Темељни параграф Декларације о независности гласи:
"Ми сматрамо ове истине очигледним: да су сви људи створени једнаки, да су обдарени од свог Творца одређеним неотуђивим правима, међу којима су живот, слобода и тежња за срећом."
За Џонсона је добро све што доноси богатство и моћ, али очеви-оснивачи су се изнад свега држали принципа.
Погрешна му је дакле, основна премиса, па му је стога погрешан и закључак – неће, захваљујући Британији, Америка још 100 година бити испред Кине. Напротив, она је захваљујући Британији, водеће место већ изгубила.
САД су се у првој половини свог досадашњег живота чврсто држале својих принципа и духовно-моралних вредности, у тешким годинама супротстављања Британији и њеној бескрупулозној олигархији, од рата за независност, рата из 1812, преко грађанског рата, све до краја 19. века, стварајући до тада на свету невиђену привлачну снагу и извор напретка за цео свет. Међутим, пупчана врпца са Британијом никад није до краја прекинута и Америка се у 20. веку претворила у инструмент олигархије за бескрупулозно владање светом – злочиначку Британску империју 2.0.
Америка може поново бити велика само ако буде поново привлачна као у 19. веку, али не ако настоји да поново буде светски хегемон као у 20. веку, односно ако се врати духовно-моралним вредностима.
Да бисмо то боље разумели, загледајмо се у преломни моменат досадашње америчке историје и њен највећи морални пад – рат на Филипинима. Славно сведочанство о томе нам је оставио још славнији Марк Твен, у то време један од потпредседника Антиимперијалистичке лиге. Доносимо у целини кључни одломак, први пут преведен на српски, из опширног Твеновог приказа књиге о филипинском вођи Агиналду, коју је написао амерички историчар Едвин Вајлдман (Aguinaldo, by Edwin Wildman. Boston: The Lothrop Publishing Co., 1901.). Приказ је у целини први пут објављен у часопису The Atlantic Monthly (April 1992, pp. 52-65). Има реч Марк Твен:
"Тридесет хиљада је убило милион" од Марка Твена
"У свом 19. поглављу наш историчар сумира трошкове рата. У новцу то нас је коштало 'неколико стотина милиона долара'. Додајте мртве (курзив је мој): 'Коштало нас је живота четири хиљаде америчких момака да се успостави амерички суверенитет' и 'Немогуће је проценити [филипинске] губитке на бојном пољу, али један официр је проценио да је то једна шестина становништва, што би било преко милион.'
Можемо прихватити бројке наших губитака као тачне, јер је званични попис био доступан. Пошто господин Вајлдман не коментарише процењене филипинске губитке, морамо закључити да има убедљиве разлоге да верује да су поуздани.
Један милион. Имали смо чак 60.000 људи тамо у то време – али не на бојном пољу. Половина је била на бојном пољу, могуће, али не више од тога; од друге половине многи су били у болници, остали су били распоређени свуда на гарнизонским дужностима. Тридесет хиљада је убило милион. Морали су их убити све; становништво од шест милиона ни на који начин не може дати више од милион бораца. Тридесет хиљада је убило милион. За осамнаест месеци. То је 100 процената противничких снага. И сви су погинули на бојном пољу. То је 85 процената изнад било које бројке икада достигнуте у било којој ери, чак и уз поплаве, глад и масакр. Тридесет хиљада је убило милион. Штета је што је историчар дозволио да то изађе у јавност; то је заиста најнепријатнија околност.
Наравно да хоћемо војничку славу, али ово је њено стицање лавином.
Са достигнућем наших 30.000 пред нама, схватамо да та слава никада не може избледети из људске историје све док ратови буду забава и уживање људи. Заузеће своје право место и живеће заувек на оној малецкој листи непролазних ствари – Ствари Које Су Се Догодиле Само Једном."
Шта је томе претходило? Деловање Хосе Мартија и кубанских револуционара против сурових шпанских колонизатора инспирисало је многе у Америци на моралну, али и материјалну помоћ. И Марк Твен и други будући чланови Антиимперијалистичке лиге подржали су стога избијање рата између САД и Шпаније.
Шпанско-амерички рат вођен је од 21. априла до 13. августа 1898. Почео је потапањем америчког брода "Мејн" у луци Хавана на Куби, а резултирао је стицањем суверенитета САД над Порториком, Гуамом и Филипинима, и успостављањем протектората над Кубом, како је одређено Париским мировним споразумом између САД и Краљевине Шпаније, потписаним 10. децембра 1898. Американци су се од савезника Филипинске револуције, док је била окренута против шпанских колонизатора, претворили у извршиоца геноцида над Филипинцима, а од светског извора слободе у нову колонијалну силу.
Водећи амерички слободари – најелитнији представници политике, великог бизниса, књижевности и науке, чим је постало јасно куда води тај рат, одлучили су да пруже организовани отпор.
У Бостону је 15. јуна 1898. основана Америчка Антиимперијалистичка лига. Иако је њен отпор био првих година веома јак (покушали су да утичу и на председничке изборе на прелазу векова, али је "отац америчког империјализма" Вилијам Мекинли ипак реизабран – био је веома популаран) и Лига се ширила Америком, постепено је губила утицај јер је окончана негативна смена елита у САД и Лига се самораспустила 27. новембра 1920.
Први председник Лиге у периоду1898–1905, био је Џорџ Бутвел (George S. Boutwell), министар и сенатор из Масачусетса, а после њега, до распуштања, на челу лиге је био Мурфилд Стори (Moorfield Storey), познати адвокат и борац за људска права. Лига је, у својству потпредседника, имала преко 50 истакнутих личности, од којих су код нас најпознатији: Ендрју Карнеги, Феликс Адлер, Марк Твен, Хенри Џејмс, Едгар Ли Мастерс, Вилијам Џејмс.
Иако се многима чини да је антиимперијализам комунистичка идеја, настала заједно са Лењиновим делом "Империјализам као највиши стадиј капитализма", објављеним 1916, међу творцима и носиоцима ове идеје у САД није било комуниста. Било је класичних либерала, пуританаца и других, а свима је била заједничка искрена преданост идејама очева-оснивача. И то нас упућује на закључак да је у многим земљама раширени антикомунизам заправо неутемељена конструкција олигархијске пропаганде. Али о томе неком другом приликом.
Као доказ колико је била крупна историјска вододелница америчке историје на прелазу из ХIХ у ХХ век и колико је то важно за будућност Америке и света, доносимо у целини још једну премијеру на српском језику – кључни документ Антиимперијалистичке лиге (према Интернет збирци историјских изворника Универзитета Фордам):
Платформа Америчке антиимперијалистичке лиге
"Сматрамо да је политика позната као империјализам непријатељска према слободи и тежи милитаризму, злу од кога је наша слава што смо слободни. Жалимо што је постало неопходно у земљи Вашингтона и Линколна да поново потврдимо да сви људи, без обзира на расу или боју коже, имају право на живот, слободу и тежњу ка срећи. Тврдимо да владе црпу своје праведне моћи из сагласности оних којима се влада. Инсистирамо да је потчињавање било ког народа 'криминална агресија' и отворена нелојалност према особеним принципима наше владе.
Оштро осуђујемо политику садашње Националне администрације на Филипинима. Она тежи да угаси дух 1776. године на тим острвима. Жалимо жртву наших војника и морнара, чија храброст заслужује дивљење чак и у неправедном рату. Осуђујемо покољ Филипинаца као непотребан ужас. Протестујемо против проширења америчког суверенитета шпанским методама.
Захтевамо моментални прекид рата против слободе, који је започела Шпанија, а ми наставили. Позивамо да се Конгрес одмах сазове како би Филипинима објавио нашу намеру да им признамо независност за коју су се толико дуго борили и која је њихово право.
Сједињене Државе су одувек протестовале против доктрине међународног права која дозвољава потчињавање слабих од стране јаких. Самоуправна држава не може прихватити суверенитет над народом који то не жели. Сједињене Државе не могу деловати на основу древне јереси да моћ чини право.
Империјалисти претпостављају да ће уништењем самоуправе на Филипинима америчким рукама сва опозиција овде нестати. То је тешка грешка. Колико год да се гнушамо рата "криминалне агресије" на Филипинима, колико год да жалимо што је крв Филипинаца на америчким рукама, још дубље негодујемо због издаје америчких институција код куће. Права линија ватре није у предграђима Маниле. Непријатељ је наше сопствено домаћинство. Покушај из 1861. био је да се земља подели. Покушај из 1899. је да се униште њени основни принципи и најплеменитији идеали.
Да ли ће се немилосрдни покољ Филипинаца завршити следећег месеца или следеће године само је инцидент у такмичењу које мора да се настави док се Декларација о независности и Устав Сједињених Држава не избаве из руку њихових издајника. Они који се расправљају о стандардима вредности док се поткопава темељ Републике биће слушани исто толико мало колико и они који би се препирали око малих економија домаћинства док кућа гори. Образовање великог народа током једног века, тежња за слободом огромне имиграције су силе које ће одбацити оне који у делиријуму освајања желе да униште карактер наших институција.
Поричемо да се обавеза свих грађана да подрже своју владу у временима озбиљне националне опасности односи на садашњу ситуацију. Ако нека администрација може некажњено да игнорише питања на основу којих је изабрана, намерно ствара ратно стање било где на земљиној кугли, разврати државну службу због плена како би промовисала авантуру, организује цензуру која сузбија истину и захтева од свих грађана обуставу пресуде и њихову једногласну подршку док се одлучи да настави борбу, сама представничка влада је угрожена.
Предлажемо да допринесемо поразу било које особе или странке која се залаже за насилно потчињавање било ког народа. Противићемо се поновном избору свих који у Белој кући или Конгресу издају америчку слободу тежећи ка неамеричким циљевима. И даље се надамо да ће обе наше велике политичке странке подржати и бранити Декларацију о независности у завршној кампањи овог века.
Слажемо се са Абрахамом Линколном, да 'ниједан човек није довољно добар да влада другим човеком без његовог пристанка. Када бели човек влада собом, то је самоуправа, али када влада собом, а истовремено влада и другим човеком, то је више од самоуправе – то је деспотизам.' 'Наше поуздање је у љубави према слободи коју је Бог усадио у нас. Наша одбрана је у духу који цени слободу као наслеђе свих људи у свим земљама. Они који другима ускраћују слободу не заслужују је за себе, и под праведним Богом не могу је дуго задржати.'
Срдачно позивамо на сарадњу све људе и жене који остају лојални Декларацији о независности и Уставу Сједињених Држава."
Живот, слобода и тежња за срећом су за Американце неприкосновене вредности. Оне су дефинисане индивидуално, док се вредности заједнице, од породице до човечанства, сматрају из њих изведеним. Међутим, колонијална политика – и шпанска и још више, британска, које су одређивале ток историје на америчком континенту, неприкосновеност људског живота и слободе не прихватају као темељну вредност, него само као једно од средстава за манипулацију масама.
Све мора бити подређено олигархији, а њој је дозвољено да манипулише људским бићима и да их убија. САД су на Филипинима издале Вашингтона и Линколна, издале своју Револуцију (која је претходила Француској!) и своје идеале и претвориле се у монструма којим управља анационална олигархија.
Данас нам страшни покољ на Филипинима делује као "класични" колонијални рат. Али гажење принципа Америчке револуције, које је искрено бранила Антиимперијалистичка лига, претворило је ратове, не у битку за колоније и територије, него у бизнис скопчан са убијањем људи. Створене на тлу истребљеном од индијанских староседелаца, САД су се и у првој, славнијој половини своје историје, непрестано бориле са бескрупулозношћу олигархије, која и данас сматра да има две "главне" домовине – Британију и САД. Пошто су имале ограничено, али по утицају веома битно, учешће у два светска рата, САД су стварањем и употребом нуклеарног оружја прешле још један рубикон бескрупулозности, стварајући, уз безброј војних интервенција и смена режима, и низ ужасних петомилионских ратних кланица: Кореја, Вијетнам и "Рат против терора", све до Украјине и Ирана. Практично сви ратови 20. века били су усмерени у првом реду против Русије, као главног светског браниоца принципа и духовно-моралних вредности, који самим својим постојањем онемогућава антиљудску власт олигархије.
Америка је пред избором, а и сви ми са њом – или ће се вратити принципима и духовно-моралним вредностима који су је створили и учинили великом или ће и сама изгорети као жртва демонских планова оних који ни од чега не презају.