Три пута у прошлом веку смо трпели агресије са Запада.
У два светска рата смо поднели огромне жртве, али смо у послератни поредак улазили са славом и међу победницима. Милионским жртвама смо ослободили и ујединили српски народ.
А деведесетих је, чини се на први поглед, све било другачије. Први европски рат је најпре био прокси, а затим НАТО агресија. Делове народа и територија су нам отели, делове смо одбранили, али и те одбрањене делове до данас покушавају да нам отму. Нисмо победили, али у рату смо остали непоражени. Доживели смо пораз тек у обојеној револуцији и постали неоколонија. Последњих десетак година се опорављамо и обнављамо суверенитет, али је уцена још много. У чему је ствар?
И у Првом и у Другом светском рату, наше победе су биле могуће захваљујући Русији. Ни сада за нас нема победе без Русије.
Данас се води Други европски рат – Запада, односно НАТО и ЕУ, против Русије. Победа Русије је близу. Сви је очекују ове године, неки кажу – до средине године, али је нико не доводи у питање. То ће бити и наша победа!
Србија мора да се припреми – и психолошки и политички, и на све друге начине, за ту победу. Пошто каснимо са припремама, предлажем да почнемо одмах.
Посао који није нимало лак, али није ни тежак
Прво, да видимо шта ће значити та победа? НАТО, као претња, ће нестати. Можда и сасвим. У питање ће бити доведен и опстанак ЕУ, па и САД. Желимо им да нађу начин да преживе. Већ сада, они су светска мањина. А за који месец, сви ће настојати да их се клоне, због њихових унутрашњих проблема.
Скоро да нема земље на свету којој они нису нанели неко зло, али мало коме су нанели толико зла као нама. Крајње је време да почнемо интензивно да размишљамо (сваки дан по цео дан) како да их се решимо, јер нема поре нашег друштва у које нису убризгали своје смртоносне отрове и вирусе.
Тај посао није нимало лак, али није ни ужасно тежак, јер је други аспект победе Русије – несметани развој Новог света, мирног и праведног, у коме ће се сви развијати брже него досад. Тај свет предводе наши највећи пријатељи – Русија и Кина.
Дакле, питање "Како да удовољимо Западу?" ускоро треба да избришемо из своје главе и политичке праксе.
А шта ми треба да тражимо и постигнемо на основу победе? Нека нас поуче резултати Првог и Другог светског рата. Одговором на то питање треба да се баве велики људи и храбри политичари.
Али да предложимо бар оно што изгледа неспорно:
- Ослобођење (од НАТО, у свим облицима) и уједињење са деловима народа и територија који су нам отети;
- Чврсто повезивање са Русијом (и Кином), које ће нам омогућити безбедност и несметан духовни и економски развој и учешће у свим перспективним формама сарадње у оквиру светске већине;
- Тесну сарадњу свих на (православном) Балкану, што ће бити од великог значаја и за Русију и за Европу, у чему ми морамо да одиграмо одлучујућу улогу.
Поред тога, наше легитимне претензије могу бити: наплата ратне одштете од земаља НАТО, ревизија рада Хашког трибунала од стране СБ УН, уз укидање свих његових пресуда и одштету његовим жртвама, увођење виза и снижавање нивоа или прекид дипломатских односа са земљама које наставе да подржавају НАТО агресију, окончање присуства снага НАТО на Косову и Метохији због кршења Резолуције 1244.
Главни "аргумент" за наставак нашег понижавања пред агресорима (који се сматра априорним и никада се не аргументује) је да без њих нема инвестиција и економског развоја. Напротив, озбиљан економски развој је могућ само без њих, а и озбиљне инвестиције са њихове стране ће ускоро пресушити, како буде напредовала њихова системска криза и како се буде ближила победа Русије.
Наравно да је добро ни са ким се не свађати и не сукобљавати. Сарадња са европским земљама, а поготову са суседима је неопходна. Али политика непрестаног заклињања у лојалност и жељу за прикључење ЕУ, која је била део НАТО агресије и до данас није променила политику према нама, чак ни уз инсистирање на "очувању пријатељских односа са Русијом и Кином", није довољно добра за стварни напредак Србије. И лаику изгледа природније да наш приоритет број један буде јачање односа са Русијом и Кином, па ако треба, уз инсистирање на "очувању сарадње са земљама ЕУ". То би, у јеку садашњих огромних промена у свету, била природна еволуција политике једне земље, као што је Србија, која обнавља свој суверенитет. Надамо се да ће тако и бити. Први крупан повод за тај заокрет ка реалности, биће већ крајем јануара, када ЕУ у Главу 35 уврсти експлицитан захтев за признање независности "Косова", као један од услова за наш улазак у ЕУ.
Братски народи
Свети Сава је својим укупним прегалаштвом, а посебно својим Законоправилом, највећа достигнућа евроазијске, источномедитеранске, а тиме и европске цивилизације, православно-ромејску духовност и државно-правно градитељство пренео Србима и Русима, па су на тим основама изграђене државе и царства Немањића и Рјуриковича и империја Романова. Те државе и народи нису престајали да се међу собом понашају братски, ни кад је Русија била под Монголо-Татарима, ни кад је Србија била под Турцима. Духовно, оне су једно, од Светог Саве до данас, али свој сан о државном јединству још нису оствариле.
Највећи апсурд српске политике данас је раскорак између снажних осећања народа према Русији и уздржаности политичких елита. То је последица како трагичних противречности према Русији политика које су водили Александар Карађорђевић и нарочито Јосип Броз, тако и отвореног агентурног деловања Запада у Србији после 2000.
У периоду нашег десетогодишњег отпора западној агресији и обнављања српске државности и духовности у најтежим условима, периоду који је дао прилику Русији да се опорави и освести, сазрели су и услови за улазак Србије у државну заједницу са Русијом. Нажалост, Слободан Милошевић и Владимир Путин се нису никада срели, али Путинова Русија данас држи отворена врата за све облике сарадње, интеграције и подршке, које би Србија могла да пожели. У том смислу, победа Русије, која је близу, биће и победа Србије.
У данашње време, а нарочито од почетка руске СВО у Украјини, све патриотске снаге, па чак и "екстремно патриотске" странке, Русију спомињу само узгред и декоративно, политички контакти са Русијом се избегавају, а као израз највеће храбрости се наводе ставови да "нећемо уводити санкције Русији" и да би требало размотрити могућност прикључивања БРИКС-у (који представља најнеформалније од свих окупљања држава у којима учествује Русија).
Ако по питањима Косова и Метохије, Републике Српске и санкција Русији, Запад упорно наставља своју антисрпску кампању из деведесетих, и изједначава нас са Русијом и поред свих уступака наших власти, а на другој страни, Русија је као војнополитички предводник светске већине и светског развоја пред победом у рату, који је наставак и проширење рата против нас, крајње је време да кренемо у сусрет тој победи и тако се вратимо на заслужено место у светској историји.
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати.