Сопранови након четврт века: "балканска Америка"

Пре четврт века Дејвид Чејс лансирао је своје ремек-дело: серију Сопранове, у продукцији ХБО-а, која и званично спада у ред најбољих серија свих времена. Овај пројекат сматра се најуспешнијим делом америчке културе уназад педесет година. Придружио бих се тим оценама, са својим скромним познавањем прилика у америчкој култури. 

Иницијални заплет је врхунски осмишљен: харизматични мафијаш из Њуџерзија, Тони Сопрано (Џејмс Гандолфини), изненада почиње да мучи муке с нападима панике за шта је окидач породица патака која напушта базен његове луксузне куће. Социопата који је у стању да воли само животиње, принуђен је да потражи помоћ тамо где нико његовог "калибра" не сме ни да помисли да се обрати: на психотерапеутској фотељи.

Докторка Џенифер Мелфи (Лорин Брако), упркос консензусу струке да "таквима" попут Тонија нема помоћи, одлучује се на ризик у име хуманости и пристаје да се упусти у сеансе, вешто скривајући и од себе саме да је и она једна од жртава зликовчеве харизме. Након осамдесет и кусур сати "забаве", колико траје шест сезона овог ремек-дела, епилог је очекиван: психотерапија овој мафијашкој грдосији послужила је само за то да буде ефектнији, бруталнији и промишљенији у својим непочинствима. 

У великом интервјуу под насловом Зашто свако млад у Америци гледа Сопранове?, који је са Дејвидом Чејсом 2021. године, за Њујорк тајмс урадио Вили Стејли, експлицитно је постављено важно питање: Какву је Америку тог времена аутор хтео да критикује будући да је њен главни спољно-политички непријатељ тада била Србија?

Чејс је одговорио децидно: "Осећао сам да ствари иду низбрдо; забављамо се до смрти; нема ничега осим срања. Срања у сваком смислу. Почео сам да осећам да су се предвиђања људи о заглупљивању друштва обистинила и видео сам како све постаје безобразно и јефтино." Споменуо је и цитат из драме "Цена", Артура Милера из 1968. године: "Ако би затворили продавнице на шест месеци у овој земљи, од обале до обале би се правио редовни масакр; то је оно што сам осећао тих дана, да је све на продају – све је било само одвраћање пажње, и ништа није деловало озбиљно. Све ми се то чинило глупо и водило је ка краху." 

Све је било само одвраћање пажње и ништа није деловало озбиљно

За историјски крах једне цивилизације и глобалне процесе који га прате, двадесет и пет година колико је прошло од Чејсовог увида, временски је минимум који је неопходан да прође да би се тај увид испоставио епохално исправним. Чејс је дао дијагнозу свом друштву тачну толико да се без превише грешке њоме може описати и стање у друштвима која се – без икакве аутономије – налазе у орбити америчког утицаја.

Све је само одвраћање пажње и ништа није озбиљно. Виђено као главни спољњи непријатељ Америке тог времена, српско друштво данас и само се налази у стању константног "одвраћање пажње" и "одсуства сваке озбиљности" што је поуздан знак тога да је и оно увучено силама тог наговештеног краха.

Максима да све има своју цену и да уколико није на продају – не постоји, коју сви морамо да живимо данас као аутентично свој мото, показује какав је стварни исход тог непријатељства с Америком које нам је намењено услед њеног властитог унутрашњег деценијског урушавања. Забављајмо се до смрти и од смрти правимо забаву, основно је начело сваког друштва спектакла, а његова логика је заразна више од вирусне пандемије.

Наша филмска индустрија "живи" само уколико производи оно што њеним главним "креаторима" личи на нешто "америчко". То је нужан и довољан критеријум да би се нешто сматрало естетски успелим. Љуба Бандовић док глуми лика мафијаша, очигледно мисли за себе да је Џејмс Гандолфини, само због пар случајних сличности које дели са његовом појавом.

Екипа окупљена око пројекта "Јужни ветар", саму је себе убедила да су направили "наше Сопранове", о чему јавно и говоре. Многи из тог света кажу да наши данашњи глумци из индустрије филма, кад глуме, несвесно само опонашају своје холивудске узоре који су на светском нивоу остварили значајне улоге и на темењу њих – признања и славу. 

Ипак, Гандолфини није подносио фанове свог лика, Тонија Сопрана. Сматрао их је недовољно паметним гледаоцима који нису били у стању да разлуче збиљу од филмске интерпретације која би за циљ требало да има некакву критику друштва па су због тог незнања били у стању да тетовирају Тонијев лик на својим мишица, као израз поштовања.

Тврдио је за себе да је пре "Вуди Ален од 130 килограма", него немилосрдни социопата који прелако плеше у арени криминалног профита и немилосрдног убијања као његовог (профита) крајњег израза. Ипак, судбина коју је његовом лику Чејс наменио, а коју је Гандолфини требало да нам дочара, била је друга.

За самог Чејса, Гандолфинијева глума је "чудо". Рекао је за њега да он "глуми очима и погледом", својевросном микро-експресијом која до тада није виђена на филму. Сви који смо гледали Сопранове помно, знамо на шта Чејс мисли. Када треба да слаже себе и друге, када треба да донесе погубне одлуке, када треба да нам покаже како Тони радо живи у самообмани, он неуротично (полу)трепће и одсутно гледа у страну, полузатворених очију, као да је све време на извору своје животне трауме коју никако не може да реши упорно узалуд комбинујући ноторни Прозак и разговоре о пореклу своје душевне извитоперености.

Таквом, брутално квалитетном глумом, учинио је да нам конкретне сцене комадања људи у машинама за животињско месо, обезглављивања, буду тек мачији кашаљ у односу на његов поглед иза ког психопатска личност доноси одлуке за таква дела. У томе је Гандолфини био непревазиђен, толико да се чини да је последња жртва од свих ближњих којима је његов Тони дошао главе у серији, напослетку био стварни он.

Гандолфини је умро потпуно у сенци лика ког је створио заједно са Чејсом: Тонија Сопрана, лика који је епитом једне културе (само)убилачког понашања које властитим крајем мора да зарази све(т) око себе. 

Сатира по својој структури, трагедија по својим ефектима (на нас) 

По својој структури, Сопранови су сатира истанчаног хумора са бројним референцама на високу културу. Пруст, Флобер, Маклуан, Лакан, само су нека од имена која се помињу и на која се реферише. Сценариста Метју Вајнер, у петој је сезони створио читаву епизоду под насловом "Сентиментално васпитање", која представља изузетан омаж другој Флоберовој књизи: Мадам Бовари.

Кармела Сопрано у тој епизоди сасвим је представљена као Ема Бовари којој су неодољиве чари више класе чиме из нехата само потцртава колико је она, као неука жена мафијаша, проста у очима оних којима би да се додвори. 

Малапропизми су често средство за постизање духовитих учинака: главни ликови из незнања "фрљају" се именима из опште културе како би прикрили свој реалан однос презира према свакој врсти образованости. Квазимодо је у погрешном сећању једног од ликова који наивно жели да се похвали својом "информисаношћу": заправо Нострадамус. 

"Ароганција незналица" и њихова осионост, живот у друштву по мери њих којима је једини критеријум за међусобно општење узајамно препознавање спремности да се до огромног новца стигне преко људских лешева, особине су америчког друштва којима је Чејс хтео да се својим креативним напорима – супротстави и наруга. Мафија је само логична и крајња консеквенца друштвеног уређења у којем је "све на продају" и у којој је забава до смрти – обавезна, а профит – свето начело. 

На балканску Америку увучену у тај вир, још увек  не постоји адекватан, аутентично наш уметнички одговор. Занимљива чињеница, међутим, јесте да је 1999. године америчко друштво себи покушало да понуди огледало у виду Сопранових, исте године кад су неким другим методама нас и остатак света хтели да убеде у нашу нељудску природу.

Увучени у безизлазни лавиринт америчких кулутур-политичких трвења, нажалост искрено смо почели да верујемо како не постоји смисленији одговор – на неприлике живота који нам је нескривљено припало да га баш оваквог живимо – од оног муљаторског "љуби-брат-алкохол-кокаин-сам-свој-газда-патриотизма". Од препродавца на пијаци до чиновника општине, свако је у својој глави неки Тони Сопрано, који је ту да нам нешто "братски заврши". Наше је само да не будемо имуни на понуду.