Фон Триров "Догвил": Свет злих немоћника

Давне 2011. године, на филмском фестивалу у Кану, Ларс фон Трир бива проглашен непожељном особом јер је на конференцији за штампу поводом свог филма "Меланхолија", неспретно изјавио како "разуме Хитлера". Андреас Брејвик, норвешки масовни убица, само неколико месеци после тога, јавно наводи да му је омиљени филм "Догвил", управо од Ларса фон Трира, и хитлеровски отпоздравља судску пресуду која му је прочитана.

Фон Трир с посебним гнушањем прихвата то све, будући да је и њему самом, "Догвил" његово најдраже ауторско дело у чије моћи да исправно друштвено-политички едукује - није сумњао. Ипак, могућност да је за своје масовно-убилачке, терористичке намере које је нажалост успешно реализовао, Брејвик креативно покриће и инспирацију нашао баш у овом филму, није незнатна, напротив.

Фон Трир на крају и сам болно признаје како је сличност између масакра на норвешком острву Утоја и завршне сцене његовог филма - једне од најефектнијих завршних сцена у историји филма уопште - забрињавајуће велика.

Брејвик је пикирао острво Утоја јер је тамо (на острву) подмладак владајуће Радничке партије организовао традиционални летњи, политички камп. Обукао се у униформу полицајца и својеручно убио 69, већином младих, људи а ранио њих 32. Претходно је у Ослу, бомбом, убио њих осморо. Имао је јасну политичку агенду против мултикултурализма, "савременог левичарства" и култур-марксизма о чему је у својеврсном, неписменом манифесту и писао.

Ову омладину Брејвик је, упркос њиховој животној доби, сматрао "легитимним циљевима", будући да свесно и својевољно - како он тврди - "доприносе савременом свету с чијим се вредностима" - он - "дубоко не слаже".

Свет је, по дефиницији, увек свет људи који су - вођени (полу)свестима које су конфликтне и политичне - уплетени у односе, са (не)искреним жељама да заједнички реализују услове за лакши и комотнији (су)живот и опстанак. Културан свет, према томе, онај је у којем постоје - често неписане али извесне - гаранције да ће свако ко је добровољно пристигао или залутао у тај свет, у њега бити лако и укључен као равноправан учесник, и да ће имати слободу да ужива у благодетима целокупних тековина његове културе иако тим благодетима, до тренутка свог појављивања, никако није допринео.

Некултуран свет, с друге стране,не само да нема упражњено место за било кога Другог, придошлог одакле год, већ и они који у њему суделују живећи, суделују само по присили, у складу са неписаним и свима јасним законима (физичке) моћи и њоме одређеном хијерархијом односа. У њему, слабији су тлачени и израбљивани, а једини "културни код" који је у функцији, јесте насиље, принуда и изнуда. Најслабији у том ланцу таквог света, јесу жене и оне су насиљу и најизложеније. Упрошћено, реч је о не-еманципованом свету ког одреда чине полу-свесне јединке способне само за то да успешно врше или трпе физичку агресију. То су основне, појмовне разлике између тзв. културног и некултурног света.

Управо је тај наизглед отворени, амерички, "мулти-културни свет", свет који, наводно, све радо прихвата и у себе укључује и који нам допушта да у њему "сањамо" и оно одсањано реализујемо, Фон Трир у "Догвилу" брутално критиковао.

Генијалан филмски заплет и расплет

У наизглед идиличном, планинском, америчком рударском месту Догвил, у епохи велике економске депресије прошлог века - очигледно гоњена од стране мафијашких моћника - Грејс (Никол Кидман), принуђена је да потражи уточиште. То је све што нам је на самом почетку филма дато да знамо: прелепа, млада Грејс је у бекству и њена глава је уцењена; она је, дакле, на милост и немилост препуштена сиромашним мештанима Догвила.

Гладни и презрени какви нису бирали да буду, мештани нису дуго чекали да покажу своје ново (или право?) лице. Оправдано су мислили да је Грејс уцењена и да због тога мора пристајати на све њихове хирове - да им за цркавицу опере, потегли и послужи и као дежурни кривац и као курва, све по потреби. Њеном неповољном позицијом сви су убрзо нашли начин да се окористе јер је један позив њој висио над главом - позив на истакнутим огласима да се за њом трага, и да награда у новцу следи оном ко дојави где је.

Фон Трир је својим маестралним филмским језиком показао значење оне наше да је сиротиња и Богу тешка. Три сата агоније и незамисливе психо-физичке тортуре за коју је често само сиротиња способна да је осмисли, представио нам је "великодушно" кроз христолико и ћутко трпљење Грејс.

Врхунац је, логично, дошао онда када се о њено тело насилно сексуално окористио и последњи мештанин Догвила, симптоматичног имена: Том Едисон (Пол Бетани), локални "песник и филозоф" који је читаву ту агонију кроз коју је у његовом селу прошла Грејс, хтео да заснује у неком вишем поретку смисла, а своје подло саучесништво у свему - да јој објасни као можда несмотрен, али нужан израз његове истинске љубави. Када су јој сав калцијум из костију посисали, догвиловци су решили да је, ипак, пријаве и да за тај "поштен" и "друштвено-одговоран" чин - скромно али радо приме обећани новац.

На њихову несрећу, испоставља се да за Грејс није трагао нико ко је хтео да јој учини зло, оно за шта су се догвиловци показали да су (једини?) у стању - да је, дословно, разапну на крст; иако мафијаш, богат и моћан, за њом је из емотивних разлога јурио њен отац лично, из чијег света је она - својевољно(!), дакле - хтела - да побегне, и то баш у неко романтично селашце за чије мештане је наивно претпостављала да у идили, искрено немоћни, поштено и скромно живе од свог мучног рада.

Гоњена, заправо, својом савешћу, Грејс је залутала у један свет (људских односа) који није слутила да може постојати - у свет зла оних немоћних. У последњој, епској сцени у аутомобилу, у разговору с оцем, Грејс одлучује да се врати кући, али да јој отац заузврат на располагање уступи своју мафијашку, оружану моћ. Он радо пристаје и својој ћерки сугерише само једно - да не сме бити арогантна већ да мора испоштовати свет злих немоћника - праведном и строгом осветом.

Одлука коју је Грејс донела, била је проста: побити цело село, учинити их достојним њене освете, а себе, напокон, излечити од "арогантног праштања и бивања изнад".

Задовољство које гледалац има да осети у тој последњој сцени бруталног насиља и убијања, у сврху намиривања правде, производ је Фон Трирове генијалне подметачине која од гледалаца прави емотивне саучеснике у "праведничким настојањима изазваном новом злу".

Ипак, иоле еманципован гледалац - онај који не верује у "своје" самоправедничке интуиције - себе у тој прилици мора да приупита: ако је код мене, за три сата, филм успео да произведе осећај задовољства у гледању сцена убијања злих немоћника и њихове деце, шта ли тек медијско-пропагандно деловање које траје деценијама, може произвести у циљу подстицања разних - лажних али убедљивих интуиција о некаквој правди?

Филм је у целости одигран на позоришној сцени и омаж је Бертолду Брехту. Али то је мање важно.

Важније је то зашто ни један јавни, "леви" мислилац, до дана данашњег, није успео да у Грејс самокритички препозна типичну левичарску наваду да се - услед својих животних привилегија и њима изазваних моралних недоумица - романтизује и егзотизује сиромаштво оних експлоатисаних и таквом искуству света припадајућа људска свест и односи. 

Западни левичарски свет, као да је намерно увек предалеко од света сваког реалног радништва, и као да је смртоносно и порочно заљубљен у своју "мирољубиву природу" или родну квази-произвољност. Али зато је његов корелат - западњачки десничар - забрињавајуће близу свима, на сваком ћошку, непрестано решен на разне суманутости и порочно заљубљен у (насумичну) смртоносност као такву. А оба су тек лице и наличје једне исте (полу)свести настале у свету лишеном сваког могућег, некористољубивог односа према истини.

Фон Трир је то добро препознао још пре две деценије и великодушно нам понудио своје дело као критику. "Левица" му је глупо узвратила класичним етикетама да он као аутор "мрзи жене", спочитавајући му некакве мотиве тог типа, а "десница" из својих редова понудила једног малоумника инстант спремног на смртоносну акцију против невиних омладинаца из Радничке партије. Све то, потврдило је само ону Ничеову да нас више треба плашити онај ко нас "разуме", него онај ко нас не разуме.