Нобелова награда за књижевност и нечије све мање општило

Пре неколико година књижевник, преводилац и публициста Мухарем Баздуљ, објавио је текст под насловом "Винавери из Клаоничке улице" у којем је обелоданио издавачко-преводитељска непочинства издавачке куће "Контраст". Ти издавачки ентузијасти, наиме, плагирали су преводе са страних језика на српски и као ауторе тих нових "превода" наводили измишљене личности.

Мотив је јасан: зарада од избегавања новчаног надокнађивања наследницима ауторских права. Поводом актуелне добитнице Нобелове награде, јужнокорејске списатељице Хан Канг, слична (можда још знаковитија?!) полемика повела се још 2017. године. У фокусу је била слобода превођења, очување веродостојности изворног текста – да ли је оно могуће, да ли је нужно? Али, и преводилачко искуство Деборе Смит, ексклузивне преводитељке свих романа Хан Канг, која у тренутку превођења светски најпознатијег романа ове Јужнокорејке, романа "Вегетаријанка", има свега неколико година преводилачког искуства иза себе. 

Српској читалачкој публици издавачка кућа "Дерета" – истина, у преводу контроверзног превода на енглески, преводу на све неугоднији и деликатнији српски који је извела стварно постојећа ауторка и преводитељка Ана Марија Грбић – учинила је доступним роман "Вегетаријанка" одмах након (или чак уочи?) светске фаме која је овај роман пратила. Као уредник издања – испоставиће се поносно – потписује се писац Александар Шурбатовић.

То је уједно и једини роман ове ауторке који је преведен на наш језик.

Већ на првој страници "Вегетаријанке" издваја се реченица: "Стомачић који је почео да се помаља у мојим средњим двадесетим, моје мршаве ноге и руке које су упркос свим напорима тврдоглаво одбијале да се укрупне, комплекс ниже вредности који сам имао у вези са својим пенисом – што се ње тиче, могао сам да будем спокојан и никада нећу морати да се узбуђујем због таквих ствари."

Стилску вратоломију оличену и у неписменом непоклапању времена, неопходно је занемарити и остати под наводно јаким читалачким утиском изазваним описом мушкарчеве самосвести поводом своје психо-физичке ништавности. Неопходни "мали пенис" одмах, са почетне странице романа присутан је као својеврсна лозинка, како бисмо унапред, дакле, знали какву родну еуфорију и дисфорију у сопственом (женском?) телу можемо очекивати у читалачкој квази-авантури кроз подразумевано и обавезно једноумље: мушкарци против жена, патријархалне свиње, шовинисти, мизогиници, психопате и слично који су се намерачили на слабији пол, род и свет.

Исплатива и популарна тема чија ће обрада и паракњижевни афектирани пласман допринети ослобођењу реално тлачене жене колико и лањски снег, али је управо због те неучинковитости – важно дизати моралну панику и ширити помпу о значају такве литературе.

То да ће ове форсиране кампање против маскулиног као таквог које се воде на глобалном нивоу од платформи ХБО-а и "Нетфликса", преко ангажоване популарне "литературе", па до рекламних и других его-индустрија, за последицу имати само поплаву разних фигура попут фрустрираног оснаживача мушкости, ноторног Ендруа Тејта.

Испада као незамисливо паметан увид који, изложен феми-нацисткињама, у њиховом погледу, изазива забрињавајуће дугачку синкопу присутне свести, што нам има указати, нажалост, само на неприродно спор процес увезивања два и два, која успореност карактерише углавном најгласније заступнике и заступнице овакве литературе и ових позиција уопште. 

Измишљање непотребног активитета – преводом

Ипак, хајп наш насушни, друштвено-мрежне ватре, лажна ургенција која има за циљ да замути воду гледе стварних учинака неког текста, тек су споредна средства којима се овакве агенде остварују.

Главна средства, наравно, јесу као и увек: речи, речи и само речи. У послу намицања значења, његовог преиначавања, "креативног довијања", мука са идиоматиком из којих се излази налажењем поузданих и проверених, лаких "решења", много опаснији од оних с почетка текста, оних аветних, непостојећих преводилаца који паразитирају на нечијем стварном мисаоном раду зарад профита оног који се тог паразитирања паметно досетио, јесу реално постојећи језички упосленици који у самом процесу превођења изворни текст адаптирају и уподобљавају савременом доминантно-идеолошком тренутку. 

У том смислу, већ су постојеће поделе на оне објективне/традиционалне и оне активистичке преводиоце и, разуме се, /тељке. Први се труде да дочарају контекст и тренутак, епоху, с обзиром на све њене специфичности, што је готово немогуће и изазовно у исти мах због те немогућности, а други – неверујући у "есенцијализам" било које културе – текст преводе доста слободно и "креативно", у складу са доминантним и актуелним веровањима својственим језику на који се преводи.

Будући да је енглески језик превасходни носилац неолибералне идеолошке парадигме, сва литература која претендује да буде популарна на овом језику, у себи неопходно мора макар имплицитно садржати сва "вјерују" наших једноумних дана. Преводитељски мотиви и намере у том смислу нису релевантни, њихова (несвесна) спровођења агенди су управо спонтана, они и сами "раде а не знају да раде" у складу са "својим" веровањима извлачећи из изворног текста онај смисао који у текст учитавају.

О томе свему, још 2017. године баш поводом превода романа "Вегетаријанка", водила се велика полемика у којој је професор превођења и књижевности у Сеулу – Чарс Јун, имао одлучујућу улогу. Јун је, наиме, јасно навео где се све у тексту млађана активистичко-преводитељска звезда препуштала сили својих феминацистичих агенди.

Ствар је додатно закомпликовала чињеница да је сама ауторка била сагласна са таквим преводом. Остаје пука претпоставка да књижевница познаје енглески језик у тој мери да може видети такав "суптилан" преводитељски посао као и то да би јој уопште сметала та врста значењског оснажења њене литературе на енглеском језику.

Професор Јун, између осталог, пише и о измишљеној ноти активитета (насупрот пасивитету жртве – што све јасно спада у део опште идеолошке повике) који је у чину превода потпуно насилно припао главној јунакињи романа. Главна јунакиња, наиме, одбија да једе месо али њено одбијање у самом преводу, управо тим "суптилним преиначавањима" представљено је као тривијални и – самоубилачко безуспешни – чин револта против патријархалног устројства, а не као израз општег губитка животне воље.

Зарад у изворном тексту непостојећег "активитета" у одбијању хране, а посебно меса, оваквим преводом изгубила са она снага коју "јаросна равнодушност" спрам света људи на који смо приморани – заправо може имати, а коју западњачка популарна махнитост активистичке пошасти која мора да се изумева око себе на сваком кораку, упорно не разуме, а на коју је ауторка романа можда хтела указати.

До тренутка умишљеног постајања биљком које се дешава главној јунакињи – што је упечатљива и интензивна поетска слика која доминира овим романом а која је остала очувана чак и у преводу на наш језик са сумњивог превода на енглески – претпостављени хорор који јунакиња проживљава одражава се управо и у томе што муж са женом која поред њега дословно вене – не зна да општи другачије него фразама.

У преводу на енглески, тај муж престаје да буде неосетљиви идиот којем промиче страдање ближње особе, него постаје готово полицијски службеник који врши испитивања над неким, што није само нетачно, него је и неуверљиво дозлабога. 

Професор Јун који познаје корејски језик за разлику од аутора ових редова, великодушно нам указује на овај важан аспекат књижевног текста и његовог превођења. Аутору ових редова, међутим, довољно је већ и оно неопходно, основно познавање српског језика којим је преведена она једна горенаведена реченица из романа "Вегетаријанка", да би му било јасно како нам се упорно скраћује и обесмишљава оно најважније општило са светом – наш језик, под изговором борбе за права жена и других тлачених.

А, са дефектима у величини тог општила, никакве неопходне дубине није могуће досећи.