Десингерица: Јуродив новца ради
Све може само ако је миропомазано логиком профита и зараде, и неосвешћене принуде на квази-ексцесивне ужитке сваке врсте… То нам има бити још један од доказа да је капитализам најсуровија и свепрожимајућа религија данашњице
Српско друштво највероватније никада у својој новијој историји није доживело већи пожар моралне панике од оног који је уназад годину и по дана - у класичним медијима превасходно - изазвао перформер Драгомир Деспић Десингерица.
Сво то паничарење настаје због тога што се маса младих "фанова" препустила гасу: Десингерица им са бине пљује пиво у уста, симулира како их удара "најки" патиком у главу и тако "истерује демоне", ренда сир по њима, лупа јаја, прави гибаницу од својих фанова, симулира како гусла на врату ових добровољних, млађаних даваоца тела и духа - цењеног публикума, док они, не противећи се томе него, напротив, испуштајући хипнотизиране арлауке помаме, у ритму све бржих и све "будућнијих" наших данашњих дана, подложни таквом ритуалу - радо главе своје Десингерици приклањају.
Будућност у коју смо се последњих две и кусур деценије безглаво залетали - стигла нам је брже него што смо јој се надали, и ено нам је на Деспићевим наступима, одвија се уживо и чека на нас који смо је таквом заједнички удесили - да је освестимо као још једну не баш пријатну и најјаснију нам друштвену неминовност.
Тамо ништа од старог и познатог нам света не важи: не важе најпре речи, оне су прве изгубиле своје и овако непоуздано значење. Постоји само колективни крик неког чудног и помало дијаболичног задовољства у овој несвакидашњој лудњи.
Сам Деспић са пуном правом на понос говори како и он лично не зна речи својих песама. Важан му је гас, бајо! И то је једина вербална "порука" коју има да нам пошаље. Између њега и фанова константан је "флоу", константна је размена "енергија". Ритам одређује значење свему, покрет тела шаље јединствени знак: флуиди нека теку између нас, сутра заиста не постоји и ничим није гарантован још један излазак сунца.
Сунце - ако нам још једном и изађе, ничим изазвано - изаћи ће на још већој ироничној дистанци од Земље. Ништа, напокон, заиста није озбиљно и све може само ако је миропомазано логиком профита и зараде, и неосвешћене принуде на квази-ексцесивне ужитке сваке врсте. Имамо до коске деполитизованог субјекта: омладинца незаинтересованог за сутра који верује да ужива у фактичком бесмислу лизања ножног палца свом идолу. Илузија ироничног одмака гарантује да потчињеност буде потпуна; нико није сасвим озбиљан док се одвија сама ствар: ни лизач ни лизани. Клинци су и фактички ударани мокром, ознојеном чарапом, што је бизарно обистињење оне некадашње увреде на рачун нечије здраве памети.
Као неке нижеразредне дионизијске свечаности, распомамљени у јединственом самозабораву, адолесценти оформљени искуством друштвених мрежа, препуштају се колективном трансу који је саблажњујућ "бумерском погледу на свет".
Они, "десингеричини сведоци" - како се (не)иронично декларишу негде по коментарима на Јутјубу - чак ни ту ноторну оптужбу за "бумеризам" не упућују, него се ми, "бумери", наивно жедни било каквог поретка смисла, надамо да нам бар то лоше мисле или желе да саопште али су сасвим својевољно - немушти.
Цитираћу још једног анонимног интернет коментатора: "Само још глупи бумери теже неком смислу". "Бумером" се, дакле, не рађа - него постаје. ”Бумер” је свако онај кога занима некаква сврха и смисао, независно од животне доби. Ко год не уме да ужива у чарима бесмисла - досадни је бумер. Сама ствар је, наравно, отишла непојмљиво даље. Метафора са калодонтом који је исцурео из тубе и немогуће га је вратити назад у тубу, савршено пристаје. Генерација коју смо колективним одсуством духа изазвали - незаинтересована је за било какву логичку и смислену размену, и занима их само гас. Или су нас опасно надишли и насалађују се нашем наивном приписивању вишка смисла њиховим произвољним и баналним измотавањима, док је њима и само њима, поуздана и озбиљна реалност на располагању, или је - што је лошији и извеснији сценарио - неки друштвени инжењеринг сасвим уродио плодом. Трећег нема.
Лицемерни таблоидни новинарчићи сазивају групне нападе на Десингерицу у којима желе да се - лукаво окоришћујући се о његову популарност - подиче својом моралном изузетношћу наспрам његове "моралне наказности". Након што су га тајно измолили за гостовање, потпаљују ватру панике како би и њима порастао фамозни шер. Десингерица, међутим, као ономад Џорџ Едвард Мур који је спољашњи свет доказао пуким, самоевидентним дизањем једне па друге руке, напросто скида патику и усред студија показује бушну чарапу из које му вири прст, палац - "кромпирко". Њихова претерана, типично таблоидна реакција на тај чин, њему служи као перформативни доказ да и они сами безобзирно лажу све време и да су тако важни саучесници у општем друштвеном поразу који их наводно брине а за којег је као ексклузивни кривац проглашен - само Драгомир; нико, међутим, заиста неће погинути због његове шупље чарапе или због његове опште раскалашности која наводно једи жуто-медијске лицемере. Тон којим се дижу моралне панике такав је као да неко ипак гине услед његових кревељења на бини или по телевизијским студијима.
Проблем, наравно, није у томе што било ко од клинаца из публике страда од бушне чарапе или о младу главу олупаног му кокошијег јајета - телесно извесно нико не страда; проблем је у томе што свако од њих живи тако да на свом вредносном хоризонту и нема оно за шта би био спреман да страда и ови музички обреди самообесмишљавања доказ су тог општег одсуства.
А младост и њени заноси, често само кроз ту решеност да се живи за оно за шта се спремно умрети, и могу да се испољавају, и то је и добро и лоше у вези с младошћу, али и с оне стране добра и зла, напросто. Фредерик Моро и Сенекал, јунаци "Сентименталног васпитања", идеалан су пример баш такве младости и заједнички распаљених револуционарних заноса и њима изазваних каснијих разочарања која рађају искуство и зрелост, па тек онда, евентуално, и стварне разлоге за сваку врсту ироничног дистанцирања од исувише озбиљног схватања себе у некој од животних улога.
Искреност као највеће лукавство
У својим наступима у јавности, Драгомир делује искрено, безазлено и то му је главна карта на коју свесно игра: непосредност и спонтаност да уради у сваком тренутку оно што му дуне, не обраћајући пажњу на друштвене норме. Наглашава како се не дрогира, како не пије, не пуши, како је породичан и непорочан и како се само "добро зеза", како усрећује публику и себе и од тога добрано зарађује, толико да може себи да приушти ноторну "Г-класу". Нема ону напорну оптерећеност својом, самом себи приписаном "памећу у вишку", каква, на пример, карактерише Антонија Пушића и његове усисиваче, и то је, у том смислу, истински освежавајуће. Драгомир не апелује ни на шта нити је вешт с речима, није хистеричан по питањима општег морала већ уредно решава такву хистерију код других коју сам изазива; он напросто само афектира у јавности и тако "шири добар вајб".
Делује као идеалан кандидат да из нехата чини значајне глупости и светогрђа.
Највероватније сасвим несвесно кокетира са духовном, православном симболиком. "Крштава" најки патикама, осењује некаквим полукрстом, као да благосиља своје "фан-стадо", чини некакво "о" спајајући кажипрст и средњи прст, указујући на своју искрену спремност да све иронизира, као и на своју непоколебљиву веру у општи бесмисао.
Све је, разуме се, подложно радикалном иронизирању осим зараде коју увек наводи као последњи и најискренији одговор на питање о разлозима за његове неоспорне недоличности које се, ето, испостављају лако и добро уновчивим.
То нам има бити још један од доказа да је капитализам најсуровија и свепрожимајућа религија данашњице. Речима овог забављача: "Нека види село да зарадио сам поштено од белог". Није сасвим нетачно Драгомирово иронично запажање да је сваки зарађен новац "поштен" - без обзира на начин стицања. То заиста и јесте имплицитна максима наших дана: све паре су прљаве паре, дакле, нема прљавих пара - само граби.
Деспић, јуродивац новца ради, са својом радикалном спремношћу да зарађује од промишљене непосредности, користољубиво је искрен тип. Он је један од ретких за ког је извесно да је и у своја четири зида исти као и на телевизији. Искрено је непрестано одан емоцији од које зарађује хлеб од седам кора. У распрострањености феномена "Десингерица", значајан допринос имају и морални паничари наших дана који доприносе његовој популарности.
Ипак, чињеница је да нема ту ничег истински шокантног. Концептуални уметник Пјеро Манцони још 1961. године је свој измет паковао у конзерве и продавао га као "уметничко дело". Десингерица тек открива исплативу му скандалозност коју изазива својим телесним излучевинама.
Реална мера свега тога, ипак је негде другде.
У коментарима испод Десингеричиних песама, идеално је поприште за сваку врсту знаковите (само)ироније, као стварне мере свих ствари.
Неки од најпопуларнијих коментара су:
- "Ово се ’84 у војсци слушало, а и даље се слуша, након толико година!! ванвременски хит",
- "Права породична песма идеална за слушање на предстојећим славама”,
- "Сећам се кад ми је ову песму прабака певала за лаку ноћ. Почивај у миру прабако".
А испод једног такође запаженог коментара у којем је неко оставио целу молитву "Оче наш", кратка расправа је уследила.
- Ти никада нећеш бити гас.
- Једног дана схватићеш да си погрешио што си написао тај коментар.
- Молиш се на интернету а мислиш да сам ја погрешио.
- Не постоји погрешно место за искрену молитву.
- Али је испод спота Десингерице права ствар. Једног дана ћеш бити гас.
Легија добро плаћених интернет иронизера и њихових следбеника, све је већа.
Морални паничари који су запосели класичне медије, из грча зависти према популарности и заради које прате ироничне забављаче са нових медија - праве побуне јер желе део колача. Можда су нови клинци свесни дубине проблема у којем се сви налазимо и ствар желе да убрзају - до коначног краја? Једно је извесно: одавно већ превазиђено је питање да ли се неко шали или је озбиљан. Ко то разуме, за њега има неке наде на тржишту "умног" и "креативног" рада.
