Студенти против арогантних незналица

Joзеф Динуар у својој књизи "Уметност ћутања" наводи десет стилова ћутања, и они су, редом:

1) Разборито ћутање (разборит човек зна када треба ћутати),

2) Неприродно ћутање (користимо га лукаво да бисмо збунили друге и прикрили своје науме),

3) Попустљиво ћутање (да не бисмо разјарили јачег и упали у невоље),

4) Подругљиво ћутање (критика и иронична дистанца спрам нападно глупог говорљивца),

5) Духовно ћутање (одликује духовну ширину и присуство ума и духа; тиховање),

6) Глупо ћутање (приказује духовну отупелост),

7) Одобравајуће ћутање (радосно ћутање из сагласности),

8) Презриво ћутање (показује омаловажавање и хладноћу),

9) Ћудљиво ћутање (код људи којима је темперамент одређујућ) и

10) Политичко ћутање (ћутање разборитог човека који се контролише, понаша опрезно, који није увек отворен, који не изговара све што помисли... који не одговара увек јасно али тиме, ипак, не угрожава права истине).

Након пада надстрешнице у Новом Саду, која је убила петнаесторо људи а двоје још оставила у борби за живот, све нас је најпре снашао сабласни мук који се уназад месец и по дана – успешно и безуспешно – преображавао у разна (болна и друга) ћутања, па у почасне и демонстративне тишине, али и у жељу да се јасним и тачним речима које ће одговорнима на власти упућивати масе решених да својим телима стоје иза захтева – истера на видело дана људски фактор, конкретан кривац, онај који, највероватније услед брзоплетости својствене арогантним незналицама које мисле да је сваки исплатив јавашлук и оправдан по себи – тиме што је исплатив, није стигао да се побрине за најважније: добробит и безбедност људи затечених под јавним сводовима и у јавним здањима.

Млади, стари, емпатични, они који су без речи од бола али и они вулгарно наметљиви политиканти (на обе – само наизглед – супротстављене стране) – они који би да политизују туђу тугу и гнев својом неприродном ћутњом (2) о таквим својим мотивима, за коју (ћутњу) знају да ју је лако погрешно поистоветити са тишином из поштовања према страдалима па тако – што је свима нама другачије заћуталим очигледно и јасно – неприродно и ћуте, они који познају неког настрадалог или неког блиског настрадалима, они који не познају више ни себе саме услед немисливе трагедије која нам се десила, трагедије која је таква да је лако замисливо да је могла да се деси сваком, а оним невинима – нажалост најпре; они који би да крикну и бризну, јер се осећају кривим иако ничим реално нису скривили тај пад: сви смо на релативно сличан начин најпре занемели, затечени ужасом, затим заћутали свако на свој начин, утишинали се, заједнички – на раскрсницама градских улица демонстративно, сваког дана у пет до дванаест или по својим собама – насамо, и сада сви упорно тражимо тачне речи за оно што (нам) се десило и неког с ким бисмо те речи разменили с надом да нас оне на нешто исправно будуће обавезују.

На кривичну одговорност криваца – још увек чекамо. 

Праве речи 

Потрага за речима о заједничким, друштвеним катастрофама које су нас снашле и будућим, повољним исходима наших суживота којима, логично, сви стремимо – срце је онога што се сматра политиком у правом смислу.

Искрена потрага за правим речима и несагласности око тога које речи више одговарају истини, оно је што рађа поделе – а поделе су доминантан начин наших суживота који су увек и конфликтни управо јер је често немогуће усагласити се око тога шта нам је у заједничком интересу.

Младост је, међутим, прва устала јер је младост таква: истинољубива, саосећајна и правдољубива, плаховита и нестрпљива у својим племенитим заносима. Остали који то нажалост више нисмо, уздамо се у то да нам је ишчезла таква младост за собом оставила као утеху – како оне разборите (1) тако и оне сувисле, политичке (2) способности да на кратко заћутимо – како бисмо боље разумели шта се то с нашим друштвом дешава и у чијем интересу.

Није, дакле, свако ћутање – одобравање, и ваљало би заувек раскрстити с тим намерно глупим свођењем за које смо приморани да га исповедамо као највећу истину, како не бисмо били оптужени да смо саучесници непочинстава с којима објективно немамо везе.

Преко ноћи, напречац, наша с правом разјарена и жељна правде омладина, студенти махом, постала је надсведена некаквим сумњиво брзо осмишљеним симболима: беџевима (црвеним/крвавим отвореним длановима) који им/нам стижу са забрињавајућих адреса, и који су, испоставља се, одавно већ спремни, о чему је подробније писао Никола Врзић.

Општа отимачина искрених емоција и преметачина њиховог значења са места реалне емпатије на место политикантске злоупотребе тих емоција која се одвија управо у том надсвођењу упражњаваног и демонстративног правдољубља на симболе које ће својим беџевима – затим – истицати своје политичке каријере ради, конкретни и већ препознатљиви (стога – и огавни) претенденти на политичке функције, како би опште незадовољство прелили у сврху личног, политичког циља – главни је и опробан модус политичког деловања у условима представничке демократије.

То су они који међу поштеним људима који одају почаст у тишини, неприродно ћуте (2), дискретно истичући беџеве који треба да постану симболи опште борбе и који, онда, дају легитимност и значај сваком будућем јавном говору онога који се заодене њима. Он, тако, наводно, проговара у име свих нас.

Правде управо због таквих волшебних околности и самонаметнутих заступника који изводе прве, ситне али битне, предизборне (симболичке) крађе – нигде и никад и нема, и сви смо баш због тог њеног перманентног одсуства – спремни да изгинемо у вечној потрази за њом коју никад у таквим условима нећемо наћи. То је вечни парадокс политике и немогуће га је избећи, а захтевно га је и промишљати. 

Апорије политике и конфликти 

Апорија која илуструје све ово о чему пишем, десила се баш пре неки дан. Један од већ препознатљивих беџлија, аспирант на позиције будућег одлучивања о нашим судбинама, запутио се пред ЈКП Новог Сада, решен, бесан и наоштрен да нађе четворицу запослених који су најпре својим луксузним аутомобилима а затим и физички налетели на окупљене људе који су у тишини одавали почаст страдалима.

У самом обрачуну на раскрсници, истакао се по храбрости младић који је насред улице у полугу ухватио "батинаша", стајући у одбрану једног од демонстраната на ког су се циљно залетели. Кад се све рашчистило, устао је и разочарано рекао: "Педесеторо нас је а нико да приђе", на шта је добио очекивано глуп одговор неког из масе: "Не треба наседати на провокације."

Човек је дакле, дословно, лежао на асфалту држећи у полузи онеспособљеног насилника, и тако се изложио да га остала тројица нападача буквално – газе, док су његови "саборци", уз пар изузетака који су покушали некако да му припомогну одгуривањем ових прилично консолидованих нападача – искрено веровали да "не треба наседати на провокације". Одмах након, професионални сакупљачи симболичког кајмака – беџлије, отишли су на адресу ЈКП да се пожале и затраже одговорне. Тамо, међутим, искрсава истински парадокс такве политике.

Наоружани беџевима и моралном супериорношћу двоструких "жртви" – самодоживљавају се као они који устају у име настрадалих и сада у име оних које су тукли батинаши на раскрсници – на вратима ЈКП наилазе на једног од чланова породице која је настрадала у паду надстрешнице.

Након свих фраза: "Тражимо одговорне", "Нападнути смо малочас", уследио је јасном емоцијом интониран одговор с оне стране ограде: "Ја сам из породице погинулих, моји су погинули." Уследило је, логично, попустљиво ћутање (3) беџлије и пратње, узмицање, како се бес истински ганутих не би разјарио и отворио простор за нове, стварне невоље, а можда и из истинске духовне ћутљивости (5), која се – надам се – на тренутак код њих јавила онда када се парадокс политикантског заступништва указао у свој својој снази. 

Стати на реп арогантним незналицама 

На наша истинска саосећања са породицама страдалих пуштени су, дакле, разни фактори који би да та друштвене околности – злоупотребе и обезвреде. Политиканти и симболички профитери којима су беџеви већ били спремни, с једне стране, и "ситно-сопственички" насилници, љуби-брат-квази-патриоте, који иду и пиље у очи студентима који храбро умеју презриво да оћуте (8) на такве испаде и провокације.

Испаде за које нас се сили да самообмањивачки верујемо како су они последица тога што ови насилници заправо ужасно добро капирају незгодне спољно-политичке околности у којима се налази Србија па не желе њену и овако пољуљану сувереност – додатно да угрожавамо разним протестима и шетњама.

Неће бити.

Једино што може повратити елементарно поверење у друштво јесте кривична одговорност свих одговорних за несреће и трајно стајање на реп арогантним незналицама које би да нас заточе у свој лавиринт без излаза, које би да нас затворе у своја набрзака склепана и небезбедна здања и још горе – своје уске, лакоме духове да прогласе за једину меру свих ствари.