Негде је "севнуло", а није Диоген

Прва, лаичка, искрена, невина, наивна и већ помало цинична, општа представа о филозофу и филозофији јесте она о Диогену Кинику, филозофу "псу", настањеном у бурету, у дроњке одевеном, који је - таквим собом - подривао и провоцирао друштвене конвенције свог времена, одуставши од придржавања свих наложених норми живљења и општења. Понеко "упућенији" помисли одмах и на чувени мит о Диогеновој мастурбацији у јавности, који у том бурету, окружен псима, благим па интензивним трљањем интимних зона посведочава о још једној чињеници од које, вољама и умом, откад располажемо самосвешћу - узалуд бежимо; чињеници да је човек само таква људска животиња и да му нема помоћи пред налетима његове анималне природе.

Данашње мњење о филозофу - мни да је у питању један беспризорни, пажње жељан мастурбатор, вољан да живи мимо правила, али тако да другима набија на нос њихову спремност да се истим тим правилима приклањају. Ко измишља заплетене и деликатне својинске односе, само да би негде имао, скривен од очију јавности, прилику да у приватности своја (!) четири зида, упражњава интимне радње - будала је; то светина мисли да просечан филозоф - мисли, и онда сасвим насумични примерци из те светине, неког ко се излане па им се повери о свом интересовању за филозофске теме, спопадну са подозривим и заједљивим "реторичким" питањем: "Ти си ко онај што је живео и дрк...о у бурету?".

Питање је заправо веома индикативно, и упућено ми је немали број пута. Јасно сам сваки пут разазнавао да мотиви за његово формулисање и постављање јесу комбинација две неосвешћене емоције код "радозналог" саговорника: емоције презира и зависти према било коме ко се одважио да не исповеда обавезна упрошћавања, накарадна поопштавања која само стварају повољне услове за непрестано кружење клишеа на разне теме, и једноумних, нападних ставова чија мера нападности јесте корелативна - степену непромишљености. Поента таквих "размена" није у било каквој размени, него у нападној сагласности; црно-бело или никако, а ко оклева да пристане на понуђене опције: кукавички је, јавни "дркош" који "мути воду" и "превише филозофира" како би избегао да буде сврстан у неки од табора, јер је изјашњавање о припадност неком од табора - једина поента сваког општења.

Диоген је, ипак, својом филозофијом и начином њеног исповедања хтео нешто савим друго; скандалозним стилом живота, наумио је да уприличи јасно очитовање истине својих животно-филозофских начела. Оно како је живео, стил живота којим се определио да живи - саопштавало је више истине од било чега што би могао да о себи и (својој - а општој) истини - пренесе путем речи.

Човекова природа је анимална а највећи моћник тог времена - Александар Велики - све што може да учини за Диогена, према чувеној анегдоти: јесте да му не заклања сунце. Истина саопштена на тај начин, упућена моћнику - подразумевала је храброст, пре свега, и својеврсну "опкладу" да моћник и сам има минималне склоности ка филозофији. Аутентична храброст, дакле, била је неупитна одлика античких филозофа и киника.

Данашњи цинизам, друштвене мреже и изненадна фотографија једног фалуса

Данашњи цинизам, слаб и никакав наследник изворног кинизма, над невинима врши се махом на друштвеним мрежама. Ако је кинизам некада био начин да се својим животом посведочи о истини - данашњи циници својим друштвено-мрежним ангажманом непрестано сведоче о одсуству сваке истине за коју би вредело живети и којој би било вредно - начином свог живота сведочити.

Око одсуства сваке истине, они се друштвено-мрежно "окупљају", усаглашавају и радују, онолико колико им снаге и квалитети њихових цинизмом нагрижених воља то допуштају.

Они љубоморно насрћу на сваког ко настоји да створи некакву "идејну оазу", изругивањем стварајући лажни консензус истомишљеника који осим што су једноумни, никаквим истинским интересом за истином не располажу.

Филозоф Петер Слотердијк, управо на темељу разликовања античког кинизма и данашњег цинизма, пише о савременом човеку који је усиљено равнодушан у властитом идејном безнађу, осуђен на цинизам као једини вид (илузије) отпора мучној бесмислености живота у свету лишеном сваког идејног укотвљења. Иако не верује у било какву идеју - савремени, пост-модерни човек свој живот проводи руководећи се оним идејама које "систем" нуди и подразумева, урачунавајући му, чак, и могућност да према таквом себи - створи циничну дистанцу за коју ће уображавата да је израз некакве особености. Одлика савременог животног стила, према томе, јесте управо живот проведен као живот који тек треба да почне заиста, што је кључна разлика у односу на антички, кинички животни стил који је демонстрирао да живот непрестано и очигледно - већ јесте у пуним својим снагама.

Данас је неопходно толико одважности за живот у складу са искреношћу - која се (искреност) увек непогрешиво осећа при помном мотрењу на квалитет рада наше воље. Епоха цинизма човека излаже страху да не испадне: глуп, наиван, лаковеран, или - напросто беспотребно и банално добар. Одсуство сваке храбрости за истином - очитује се као "паметан опрез", а поуздан знак тог одсуства јесте друштвено-мрежни цинизам који је заразан, свеприсутан и општи.

Пре неких десетак година, један филозофији склон песник, полупијан, окачио је фотографију свог фалуса на Фејсбук "зид". У нашој малој књижевној заједници, још увек се радо помиње тај чин, са подразумеваним неискреним гнушањем. Фотографија је, промптно, "створила" неколицину агресивних "феминисткиња" које су се одлучиле на доживотну згађеност као израз своје "истинољубивости". Многима је потребно тако мало. Песник је разуме се "кенселован" накнадно - кад су се за такве емотивне удесе креирали појмови и опште расположење.

Антички човек и његов "Диоген", тог дана су на Фејсбуку - заувек отишли на сметлиште историје. За њима су остале само увређене љуштуре и гомила типова без врлина срца, да нешто суде, дижу моралне панике и уображавају духовитост.