Колумне и интервјуи
"Крезуби" у канџама другосрбијанских, користољубивих идиота
Задовољни и намирени, друго-србијанти не желе, заправо, нигде из Србије. Лагали су нас све време
Културни рат отворено букти деценијама уназад.
Први против "друге Србије" још од 1992. године, када се фамозни "Београдски круг" огласио против ратних злочина уопште, а посебно поносно – против српских злочина.
Меморандум САНУ-а, из 1986. године, којим се поставља питање опстанка Срба на Косову и Метохији, у званичном (пропагандном) наративу истакнут је као довољан разлог драматичног разарања Југославије које ће уследити и које је било неопходно, пост фестум, представити као спонтан и неминован процес "распада" изазван "великосрпском хегемонијом".
НАТО агресија 1999. године, отвориће нове фронтове у културном рату, за већину "друге Србије", то ће бити само заслужена "интервенција" на коју не треба обраћати пажњу. Ретки су на тој страни били довољно смели да јавно иступе и "интервенцију" прогласе "агресијом", а тај рат – злочиначким.
Једна од највећих америчких војних база изграђених након Вијетнамског рата ван територија САД, никла је на Косову и Метохији.
У колективној свести требало је да заживи наратив да је то све "за наше добро". Након територијалне, уследила је окупација свести и духа. Гомиле новца уложене су у то да се посеју афекти туге и кривице.
У личност поражених, неопходно је било да се угради сагласност са својом "нељудском, злочиначком природом" која на сваком кораку мора да показује спремност на извињење.
Покорени, окупирани и потчињени, априори носе терет доказивања исправности свих својих мотива и намера. Невиност им се не сме претпоставити. Савест окупатора "ради" тако што од окупираних тражи извињење за своје окупаторске претензије.
На посао уверавања у нељудску природу нас окупираних, задовољени новчано и друштвеним признањем, пристале су многе "наше интелектуалне звезде".
Физиогномске црте понеких људи из најнижих друштвених слојева, изоловане и фокусиране као један "очигледан" показатељ да нам свима и са духом нешто не ваља.
Безубост, крезубост, носатост, наруженост – постали су довољни "знаци" те наше извитоперене природе у коју нам није остало ништа друго него да искрено поверујемо да је таква.
"Ово само код нас има", "Ко задњи изађе (из Србије), нека угаси светло", "Каснимо за светом", "Смрдимо по аутобусима", искази су који су једини гарантовали некакву илузију властите "изузетности" онога који би их изговарао. Таква, несрећна самосвест, увек је изискивала "крезубог другог" кроз ког би се конституисала као посебна – каква уображава за себе да јесте.
Армија неостварених рокера, вечно жељних публике и свирки, освојила је "интелектуалну" сцену. Једина "игра у граду" била је посипање пепелом за злочине и путем класичних медија одашиљање емоције "радосног пренемагања" због тога што је твој усуд тај да си се родио у "назадној, крезубој Србији" уместо негде у белом (западном) свету за којим једино ти од свих других од којих се тако упадљиво разликујеш – не касниш.
А затим је наступила нова интелектуална мода, наизглед само поштено интелигентнија, а у својој суштини – сасвим перверзна.
Из редова тих згађених својим народом којем тек узгред и силом случаја припадају, издвојили су се они који су као објекат нових мржњи и фрустрација узели своје дојучерашње саборце у изругивању "обичном" свету.
Уследила је епизода интензивне и хистеричне егзотизације "крезубих". Заступање права на туђу "безубост", постала је нова "интелектуална" разлика коју је било неопходно код себе истаћи. Привид да је у сада у питању поштенија, мање несрећна самосвест - успешно је заживео.
Начичкани по ужем центру Београда, друго-србијанти у новом руху, лажни конвертити, национално нагло хипер-освешћени, као нову одликовну црту своје "памети" почели су да истичу своје залагање за право "крезубих на крезубост".
Ова патворена, лажна свест, начин је на који је другосрбијански наратив, лукаво, наставио да опстајава увек са једним јасним циљем: да се односи моћи, окупације и експлоатације - никад не поставе као приоритетна тема.
Не питамо се о томе зашто наши људи немају адекватну социјалну и здравствену заштиту, већ, апсурдно, радом пропагандне машинерије, принуђени смо да бранимо њихово право на такав живот, верујући како тиме, "патриотски", њима тај живот чинимо лакшим.
Миљама далеко од сваког искуства реалног сиромаштва и материјалних изнудица, далеко од принуда на тешке и изнурујуће физичке послове, главни заступници права на туђу "безубост" ("безубост" која никад и није била само питање "естетике зубног низа", већ увек знак општег животног благостања и здравог интереса за тим благостањем заснованог на реалној могућности да се оно приушти), наставили су лукаво да постоје међу нама – маскирани сада у "класно освешћену, националну интелигенцију".
Препознаћемо их, међутим, по оној старој њиховој душевној навади: напрасној и незаситој потреби да нам потанко објашњавају како то ми заправо живимо и зашто нисмо заслужили да нам буде боље.
Користољубиви, наметљиви идиотизам, индикативан је начин њиховог наступања. Задовољни и намирени, друго-србијанти не желе, заправо, нигде из Србије. Лагали су нас све време.
Њихов је перверзни, једини пословни интерес – да овде непрестано гасе светла, муте воду и хистерично намећу лажне теме.
