Трамп у свом говору на инаугурацији помпезно изјављује: од сад (опет) постоје само два пола – мушки и женски. Вишедеценијски терор политичке коректности и поводом фамозних "родних улога", наизглед престаје.
Вештачка интелигенција и моћ квантног рачунара, нова је главна тема у граду. Пол као биолошка категорија, род као друштвена, Трампа могу да не интересују.
Поштеном човеку дође да се усуди и помисли како је све лепо смишљено, деценију по деценију. Сад их излуђуј родовима, сад половима, сад женским, сад мушким питањем, сад ратом у језику на те теме, правима да се трансферујеш родно, обавезама да друге охрабриш да се трансферују, па тамо негде 2025. године кад ону "стару и презрену нормалност" изнова прогласиш за здраворазумску – "димна завеса" лажних тема ће обезбедити услове да се неопажено попљачкају преостали ресурси по свету и осмисли агенда за наредне деценије и наредне пљачке.
Главни у промоцији "тачних одговора" на лажне теме наравно да су холивудски глумци.
Истакнута Шерлиз Терон истакнуто усваја тамнопутог дечака који онда под утицајем њеног самохраног мајчинства, "самостално" постаје нагло заинтересован да промени свој пол, чему она великодушно излази у сусрет. Нови статусни симбол међу тамошњим духовно и идејно погубљеним, постаје усвојено афро-дете које показује знаке родних конфузија, еуфорија и дисфорија.
Не може се не закључити да није тако. Посебно ако се узме у обзир чињеница да деца Демократске Републике Конго раде у рудницима, под условима незамисливе експлоатације од стране америчких корпорација, како би ископали кобалт који је неизоставан у производњи литијум-јонских уређаја које користимо и за то да се њима фотографишемо како би другима налик себи од којих на силу желимо да се разликујемо, фотографијама друштвено-мрежно показали са колико ми то моралних "врлина" располажемо.
Сопствене врлине комуницирају тако, само они којима сваковрсне врлине упадљиво недостају и који су понекад чак и полусвесни те чињенице.
Прва злоупотреба афричке деце, дакле, јесте у тој принуди ископавање вредних метала, експлоатацији њиховог рада. Друга злоупотреба, јесте невидљива, лукавија принуда да баш тамнопута (усвојена?) деца наизглед аутономно комуницирају жеље типичне за пакао либералног живота ("еминентних") одраслих Америке.
Свако ко је иоле психолошки описмењен, зна да аутономност жеље – не постоји. Посебно је тешко поверовати да су жеље петогодишње деце у вези са својим телом, израз некакве њихове родне суштине.
Реалније, међутим, јесте то да је самохрана мајка, глумица, и сама жртва актуелних родних пропаганди и да је као таква, невидљивим педагогијама подстакла своје дете да "слободно" искаже – опште-пожељно становиште у вези са телом и родом. Такво дете постаје не само (мајчин) знак тога да се има довољно новца који је неопходан за родне преображаје, већ и да се располаже својеврсном актуелном, пожељном и нападном "врлином" и "еманципованошћу".
Лажни ослободилац, нови режим рада
Терор политичке коректности, наметнуо је то да сви морамо измислити нешто што нас вређа, како бисмо стекли право на "смислен" говор. Олака увредљивост је "врлина" наших дана. Тако је нова неприхватљива увреда за тамошњи свет постало фамозно "деднејмовање".
Ако неког ко је променио пол и род, макар из нехата ословиш именом које је носио у периоду пређашњег рода свог тела, ти га тиме вређаш, омаловажаваш и понижаваш, доводећи у питање рационалност и смисленост његових одлука у вези са телом. Увређени затим почне са жалбама на друштвеним мрежама, и ето тебе близу могућности да останеш без посла у сфери "креативе" која је увек и посао с (прихватљивим) речима.
У сферу физичког рада био је протериван свако ко није исповедао разне полит-коректне обзире на сваком кораку. Ако је дојучерашњи Мајкл, сада постао на пример госпођица Ешли, онда свако ко жели да – некад њега а сад њу – конкретно ослови, дозове или помене – мора главнину својих менталних снага да управи на то да не погреши у именовању, а не на било шта друго што можда смислено жели да каже поводом било чега или кога.
Говор је тако постао могућ само као начин демонстрирања успелог овладавања разним полит-коректним лозинкама или као жалба да неко други није успешно овладао лозинкама, и као лаж да нас то боли више него нас заправо боли. Поражавајуће слично ноторном Орвеловом "новоговору".
Шале су прихватљиве само ако никог не вређају, иако је главна поента сваке шале – да је неко увређен. А било је то време интензивног промовисања разних квази-слобода, психо-сексуално-родних превасходно. То потврђује само ону стару да оно на чему се махнито инсистира да је случај, заправо нигде није на снази.
А сада када нам је са тог истог места, далеког и дивног Запада стигао један Масков "утешни" поздрав управо са Трампове инаугурације, који промишљено подсећа на отпоздрав Хитлеру, ми бисмо ваљда требало да осетимо олакшање и претпоставимо како се нове старе слободе изражавања напокон назиру.
А нешто смо мало скептични, ипак. Ако ништа, тај кобалт неопходан за електрична возила и свемирску индустрију вађен је из земље зна се чијим шакама и за чије интересе. А зна се и чија је шапа на тим природним богатствима. Право питање, међутим, гласи: Да ли то (црначки) рад још увек неког тамо "ослобађа"?