Женски гласови ће тек да вриште: Случај Ане Милош
Сва културна и она која себе културном доживљава, друштвеномрежна и портална, армија ажурних преносилаца оваквих вести, пожелела је да радосно саучествује у обзнани тога да се напокон дешава скандал у нашој књижевности. Око тога шта је ту тачно скандалозно, није баш постојала потпуна сагласност
Када је пре неких две недеље, откривено да иза псеудонима списатељице Ане Милош, идејом стоји писац Милош К. Илић, а ликом - извесна Марија, "еманциповане мафијашице" са друштвених мрежа, агресивне промотерке "ненасиља", виделе су прилику за још једним преко потребним им скандалом. Скандалом у којем је опет неки "зли" мушкарац, главни актер приче.
Запажену збирку прича Крај распуста и друге приче, писац је писао у стилу и под именом непостојеће списатељице, за коју је исправно претпоставио да ће је њено такво писање и такав (женски) идентитет, лакше пласирати на тржиште књига. Овим пројектом, аутор је био креативно заокупљен целих пет година.
Његова бритка анализа услова могућности да неко, данас, у Србији, буде виђен и признат као списатељица, испоставила се тачном: Ана Милош је лако и преко ноћи, након само једне збирке прича, постала још један "истакнути женски глас" који ће на сва уста понављати овештале фразе о мушким злостављачима, тегобном патријархату, и тако, из нехата, верујући да чини све најбоље за своје саборкиње - али и за свој персоналити - стварати атмосферу општег подозрења женских према свим мушкима. То све би, у крајњој инстанци, требало да резултује некаквом "еманципацијом". Како? Не питајте - само "шерујте".
Сва културна и она која себе културном доживљава, друштвеномрежна и портална, армија ажурних преносилаца оваквих вести, пожелела је да радосно саучествује у обзнани тога да се напокон дешава скандал у нашој књижевности. Око тога шта је ту тачно скандалозно, није баш постојала потпуна сагласност, међутим, сама ватра (полу)информација брзо је гутала све пред собом: ваљало је одмах - тагом или пуком алузијом - установити кривца, оштећене, праведнике, профитере, жртве и - наравно - свима нама данас неопходног, напречац, јавно обележити тог ноторног, дијаболичног, злог Мушкарца, фигуру која је - према идеолошком "вјерују" наших дана - свима за све крива и која, као таква, наше животе "жртвених праведника и праведница" - макар на друштвеним мрежама - чини могућим.
Међутим, мала заједница агресивних екс-твитераша, "букстаграмерки", "истакнутих списатељица", "персоналити дива", није имала кога конкретно да тагује и тако - таргетира и прогласи за тог кривца. Лажна, "убедљива Инстаграм реалност" списатељице Ане Милош, била је јача од новонастале свести да иза тог профила стоји - мушкарац, писац, Милош. Самим тим, није било могуће измислити за шта је то он могао бити "крив", јер овом свету постојати значи - друштвено-мрежно деловати. Милош К. Илић, аутор читавог концепта, на друштвеним мрежама, једноставно, у своје властито име, овим поводом - паметно не постоји. Целокупност његовог идентитета у овом простору, заузима Ана Милош, профил који је годинама био брижљиво прављен тако да затвореној и једноумној заједници "активисткиња" и "списатељица", личи на оно што она мисли да је профил једне "запажене, младе списатељице наших дана". На њему су фотографије списатељице "Ане", коју ликом представља Марија: са псом, са путовања, ње насмејане, ње поносне са својом књигом, ње замишљене, ње "ангажоване", ње "усред неке еманципације Срба", ње како цитира, итд. Милоша нигде нема. И то му је део концепта. Милош је одсутан, упадљиво.
Онај неопходни, онај који је преко потребан да нам одигра драгоцену улогу мушког агресора у нашој друштвено-мрежној реалности за текућу недељу, који би, онда, на силу заживео негде и у реалности наша четири зида и био "препознат" у нашем ближњем или првом до нас мушкарцу - једноставно није постојао. Од скандала, према томе, није било ништа. Остало нам је да се позабавимо истином и чињеницама, а оне никад нису лако запаљиве па самим тим - ни довољно интересантне.
Због тога - настао је симптоматичан мук, праћен са пар индикативно немуштих образложења. Када је постало немогуће да неког таргетирамо таговањем, и тако инсинуирамо прљаве мотиве и намере човека који физички и психички стоји иза профила, без икаквих правних основа, а уз ослањање на учинковитост интриге, као најбоља стратегија испоставило се: "прављење мртвим".
Наиме, контроверзни издавач Ане Милош, мушкарац који за себе верује да се успешно и представља као мушкарац, како на друштвеним мрежама тако и у њима посредованој реалности, извесни Иван, анонимно се овај пут, у име своје књижевно-предузетничке делатности чији имиџ је устао да брани, огласио тврдњом да Милош К. Илић и није богзна-шта доказао. Изнео је да он није потраживао личну карту Марији за коју је тада веровао да је списатељица Ана Милош, те да "није могао поуздано да зна њен идентитет" а прећутао то да је читав пословни однос, засновао на лепим речима и још лепшим очима. У себи је пожелео да се не шушка пуно о правним стварима и да се цео "случај", заташка: јер то би могло бити за њега баш неугодна околност ако би се именовало као "скандал". У својим књижарама, међутим, озлоглашену збирку прича, ипак, није повукао из продаје, већ са акције: вратио ју је на првобитну цену, злу не требало. Јер - "хајп наш насушни", добро се одражава и на продаје. Два мушкарца, по себи и за себе, из сенке - Милош и Иван - обојица профитираше од "женских прича", те недеље. Један симболично, други класично - новчано. Сваки према заслугама.
Фемицид за све крив
Али, да то све не би испливало на видело друштвено-мрежних наших дана, покушале су да се побрину својим немуштим образложењима још две немилосрдно досадне ауторке. Једна је панично вадила некакве статистике са америчког тржишта књига, желећи да каже како тамошњи мушкарци - доминирају над женама, и како би то морало нас овде да се тиче - а све само да би закључила оним што се пропагандно наметнуло као најефектнија реч овим поводом: ФЕМИЦИД, наиме. Фемицид, код нас. Скок у закључивању је неупитан и неопходан. Логика јој је била непотребна. Мора, такође, да се подразумева и инсистира на томе да смо ми сви из ове културе, присталице фемицида, ако се само дрзнемо да кажемо како књижевно, пре свега, ствари не стоје онако како нас сви убеђују да оне морају да стоје.
Друга ауторка је у Културном додатку Политике, напросто цитирала ноторног књижевног предузетника из круга двојке, и додала крајње "креативно" како је главни проблем са Аном Милош, то што је његова књига, ипак, "осредња". Обелодањивање рода аутора који стоји иза текста, сам текст је овом свету спонтаних пропагандиста и пропагандисткиња, профитера из нехата, учинило, нагло - "естетски" неподобним.
За све то време, међутим, ужасно нас је занимало шта се дешава са дискретном царицом, саучесницом целе ствари, женом која се физички представљала као Ана Милош, која је гостовала по регионалним паралитерарним, пропагандним фестивалима, која је ишла на подкасте, учила напамет редослед прича у књизи за коју је успешно лагала и глумила, да је њена и да је се оно у њој написаној - тиче. Њу су покушали да оцрне осудама да је "позајмила своје тело једном мушкарцу" и да је тако наштетила интересу "опште - женске, разуме се - ствари", не видећи у таквом свом становишту исти онај идиотизам свођења другог на туђе средство, против ког су убеђене да се непрестано успешно боре, на сваком кораку. Опет су, тако грлати и досадни, са пар приучених и немуштих фраза, пожелели да произведу нашу реалност и конструишу емотиван наш однос према њој, тамо где су навикнути да је то могуће: на друштвеним мрежама. Међутим, као коауторка пројекта - и Марија је упадљиво недостајала у том простору. Табор испразних, "градских фаца", господара флоскула, урушио се изнутра: није било могуће инкриминисати, није било могуће инсинуирати, подизати праг емоција до оног неподношљивог нивоа кад значење почиње да се подразумева, неупитно, и када нас тера на неку бесмислену акцију која је управљена, по правилу, према невинима у нашем непосредном окружењу. У простору којим они, такви, владају, није постојао нико, и били су суочени са својим огледалом и оним што се у њему види: пуко и исразно Ништа.
Опет смо, на срећу, могли да се бавимо истином, а не интригама, афектима и силином досадне сагласности која прикрива наша стварна незнања.
У емисији у којој је пре коју годину, тада још увек као аутентична списатељица, Ана Милош, гостовала Марија, глумећи ту списатељицу која има што-шта важно да нам каже о свом искуству живота у Србији, сада се показивало доста од те истине. Гледао сам њен наступ и уживао. Обиље неупитних фраза, осмејака, обиље лозинки којима се напредује на нашој друштвеној лествици: солидарност, женско питање, патријархат, капитализам. Онда још осмејака и слаткоће и једно громогласно обећање готово као претња, како је и насловљена цела емисија: "Женски гласови ће тек да вриште". Чудо звано језик, удешава ствари само од себе, као да је неко више лукавство уплетено у читав случај. Празнине лажних, нападних сагласности, узајамни, прећутни пактови у (само)обмани која говори да се зна куда се то, наводно, идејно стреми, ствар отерају до краја, па нам све то, са минималне временске дистанце и уз сазнање о чему је заправо реч - постане својеврсна фарса, и истина сама изађе на видело.
Марија је као Ана Милош, изнутра саму ствар додатно обесмислила, успешно бивајући саговорница свим својим колегиницама и колегама из тог миљеа. На фестивалима на које је ишла, нико није успео да помисли да она и није списатељица, а још мање да наслути да иза текстова које она пише, стоји писац. Све је то успешно било и остало "невидљиво", због тога што је лако те ствари замаскирати: шлифом за "мингловање". Довољно је само љупко климати главом и располагати са пар фраза о злокобном патријархату и фамозној женској солидарности, и не само да си створио себи услове да будеш виђен као списатељица која обећава и којој сви верују, да те због тога већ сутра ангажују око неких "важних ствари" за које ћеш бити добро и плаћен, већ си врло близу тога да будеш виђена и као једна од најбољих.
Афера "Милош" - један писац и бар две жене
Уз то стицање разних добити, гарантована је и мирна савест: твоја "борба" од стране заједнице заточене у сопственом еху, виђена је као "општа борба за обесправљене жене Србије", на које се та "борба" одражава таман колико и лањски снег. Недостаје само још да и сама поверујеш у лажи које си о себи успешно другима изнела. Признања у виду "ефектних" препорука на корицама њене књиге, наравно да нису изостала. То да су стигла од истих таквих списатељица, које су се на сличан избориле за своја признања и каријере - агендом на друштвеним мрежама, а не књижевним текстом - нека остане на терет мушком, заједљивом мени који не може да се носи са "успехом једне жене". За то сам већ оптуживан и на име тих клевета, многи и многе су успеле да стекну разне моралне и материјалне добити, па ја сада комотно могу да говорим оно што верујем да је истина, без страха од нових инсинуација. Но, неважно, реч је овде о дивној Марији и њеном уметничком гесту.
Јасно је да човеку, нажалост, није тешко да поверује у разне заблуде о "значајном себи". И после педесет година од Бартове фамозне "смрти аутора", ми желимо да идемо старим и досадним путем. Једна од таквих жртава сам и сам, као аутор овог текста. Још један такав, брат у пороку, написао је роман о читавој овој фами коју је сам осмислио и изазвао, о томе како је то По занимању бити Ана Милош, и зове се Милош К. Илић. "Комплекс Бога", убеђење да може да ствара ни из чега - или само у језику - чест је код мушкараца управо због тога што нам недостаје стварних прокретивних моћи. Жена, која је једини стваралац, не заноси се толико интензивно и тривијално, идејама ауторства. Случај Ане Милош, то нам недвосмислено говори: Марије нема нигде, она се не појављује, јер нема потребу за тим признањима и ауторским осведочавањима, поводом пројекта у којем је имала пресудан удео. Зашто, међутим, ни једна гласна и нападна "феминисткиња" наших дана, није имала очи и жеље, да види у томе Маријин израз истинске и суптилне моћи?
Онда када нађемо довољно храбрости да аутономно разабирамо, Кант би рекао: да изађемо из "самоскривљене незрелости", и одлучимо шта је заиста наша тема, тад ћемо моћи себи и да поставимо ова питања. До тада, не остаје нам ништа друго него да горимо у ватри друштвено-мрежних збивања која ћемо морати да допустимо да утичу и на наше непосредне односе и љубави.
Фамозни "град", у време када се дешавала "афера" Ана Милош, био је уздрман експлицитнијом и другачије документованом афером у коју је био уплетен такође један писац, са бар две жене.
Једног од двојице ових аутора смо морали слепо да нападамо, другог слепо да бранимо.
Један је изнео истину о "нама", други, можда и не својом вољом - истину о себи.
Погађајте који смо од ова два одраза у огледалу, што су нам их великодушно понудиле колеге, писци, због деценијског пропагандног рада на нашој друштвеној свести, принуђени да видимо и поносно да признамо као свој.
