Твитовима против непостојећег фашизма

Неке од њих су десетине хиљада ”мисли” и квазидуховитих опаски сведених у форму ”цвркута” ограниченог броја карактера, до данас објавили, па ништа још увек не испуни ту њихову таштину у коју би да заточе све нас: још би да ”цвркућу” против свега што им заличи на неприхватљиву им нормалност.

Механизам је прост и онима којима је дато да ову ствар разумеју боље од нас, а који су поменуту платформу и смишљали, јасно је зашто мора баш тако и у тој форми: етикетира се готово насумице било кога на кога се баци ”сумња”, логика ”где има дима, и ватре има” уради свој посао даље, и ствар је решена у корист општег и обавезујућег једноумља: неподобнима места нема.

Икс мрежа служи да се укаже управо на те у невиртуелној реалности непостојеће неподобнике и да пружи сатисфакцију и осећај самобитност њеним корисницима, који ”дижу глас”. Шта год да Илон Маск хтео да од своје мреже учини и коме год и како год да испркоси, она ће служити овоме и ту нема пуно мрдања: њена форма је таква да производи само такве учинке. 

Одавно је већ у својој ”Буци и бесу”, Фокнер приметио да одбрана саме ствари, рађа ту ствар без обзира да ли је ико угрожава. Честертон је такође на сличан феномен указао: Јерес рађа правоверје. Да би, дакле, све што нам савремена пропаганда налаже да мислимо, могло да постоји, неопходно је да што више ”непријатеља” своје ”идеје” ”препознајемо” око себе: фашисте, женомрсце, геноцидаше и друге против којих друштвено-мрежни активисти желе да верују да се боре. Нормалном свету онда не остаје ништа друго него буде виђен како се међусобно коље и силује, како би самонаметнути нам ”праведници”, имали за право. 

Парадокс овде не престаје. Иако неподобника не постоји у обиљу у искуству наше друштвене реалности онолико колико нас на њих упозоравају, да би "инфлуенсери" били то што јесу, они морају непрестано да тврде и изналазе некога кога се у реалности мора оптужити да је он баш ”тај”. Свако мало, мора пасти по једна глава којој се омакла нека ”неподобштина”.

Након што су изнашли на силу бога оног неподобног, неопходно му је, затим, заиста и ускратити радно место и прилику да од свог таквог неподобног мисаоног рада живи. Онај ко му ускраћује право на рад, тиме доказује своју лојалност ”општој” идеји једноумља.  Уосталом, ако се тај неки већ дрзнуо да не поштује света правила нашег једноумља и денунцијације која му је припадна, нека сноси консеквенце.

Лозинке које су пожељне и које нам гарантују опстанак и начин да се од употребе њих живи, свима су већ добро познате. Проказују се наречени геноцидаши и подржаваоци таквих људских тежњи, затим, разуме се - фашисти, женомрсци, републико-шумци, и други за које се шушне да су ”од зла оца и горе матере” и да су им мотиви и намере онакви какви су одлучили неки инфлуенсери на Иксу.

Њих такве гласно и непрестано морамо око себе да препознајемо и на њих да указујемо - својим објавама. Ко год не учествује у хајци против у реалности непостојећих ”њих”, ризикује да га и самог изопште и пониште.

Хлеб наш насушни, од мишљења и дељења оваквих мисли, данас нам је дат само ако непрестано око себе препознајемо и о томе путем друштвених мрежа сведочимо о нечему што у реалности заправо не постоји. Међу Србима, наши инфлуенсери кажу, запатило се  понајвише таквих неподобника и зато је ту неопходна непрестана ”истрага” и потказивачина.

Ко год да промоли носа и дрзне се да понешто од подразумеваних и обавезних ”истина” јавно доведе у питање, олако ће добити етикету којом ће, често да то и не зна, трајно завршити своју каријеру мислећег бића. Од ”мале ките” енергента, до ”геноцидаша”, пут је од свега неколико речи. На стубу срама и изругивања, завршиће његова репутација као мислећег бића. Остаје му само фамозна трафика да тамо у ноћој смени политички некоректно мисли за свој грош, не угрожавајући било кога, или нешто друго у зони физичког рада свакако. Са мишљењем је тај и такав завршио.

Лично не познајем никог ко активно користи ову мрежу и прилично сам поносан на ту чињеницу. Ова друштвена мрежа представља главно место денунцијације, у свету ”либералне” мисли.  То што себе нисам хтео себе да заточим у заједници једноумника који се међусобно прате и подржавају, шерују циничне, само њима духовите опаске, у лавиринту сопственог еха и ега, довијајући се ко ће на рачун политичких и животних неистомишљеника да избаци што ефектнију сентенцу - мој је избор на који сам поносан.

Друштвене мреже иначе не трпе ”превише” озбиљне мисаоне испаде, али ”урбани” Икс српских инфлуенсера, место је најучинковитијег ”таргетирања” наших дана, и оно се тамо одвија са религиозном посвећеношћу потказивача. Времена су се променила, дакле - убрзала до непојамног максимума.  

Ако се некад нешто у материјалној и очевидној реалности дешавало, па се о томе, затим, извештавало путем медија, да би се у једном историјском тренутку, чак - извештавало како би се постигло нешто у тој материјалној, очевидној реалности - данас никаква ”реалност” не постоји поуздано, али се зато непрестано извештава о ”реалним” непријатељима на свим странама као да је то најпоузданије нешто што промиче само ”малоумнима”. Одавно је то, наравно, тематизовано у теорији која никако да падне шака ”најгласнијим” међу нама, па је због тога излазак из ове врсте симулакрума готово незамислив. 

Ако су неки од њих, међутим, и успели понешто да разумеју о томе како се непостојећи ”фашисти” лако производе разним формама хистеричног афектирања у прилог важности ”антифашизма”, путем друштвених мрежа, они су, сигурно, ”разумели” и то да им се баш и не одустаје од задовољавања својих релативно оплемењених физичких потреба, које су код себе успели да развију управо тако силним друштвено-мрежним залагањима против тих непостојећих ”фашиста” који су на све стране.

Они ”раде оно што их плаћа”, и тачка. Односно - ”смрт фашизму” радо кличу, а та парола данас што не значи ништа друго него ”од ових речи до којих ми није стало ни зеру, ја имам и социјални статус, и апанаже, и тезге и све што ми за живот и его треба”, према томе - фашиста си ако пробаш ово да ми угрозиш на било који начин.

Речима горепоменутог Фокнера: ”Волео је да брани част своје жене без обзира да ли је та част нападнута, јер је та част постојала - само кад би је он бранио”.

Отприлике тако некако и наши друштвено-мрежни активисти, у непрестаној борби са неопходним им ветрењачама, стичу его-статус свој насушни и зарађују за хлеб од седам кора симулакрума што га производе свуда око себе. Сваког од нас који бисмо да смо нормални и да верујемо у нормалност других, важно је оптуживати: час за ”фашизме”, час за ексклузивно власништво над енергијом ”мале ките”. Како и зашто су таква понашања једина прихватљива и једина исплатива испољавања ”интелигенције” на друштвеним мрежама данас, нека остане отворено питање за крај овог скромног запажања.