Психопате против шизофреничара

Данас се све теже бива нормалним услед инвазије разних лајфокоучева, психолошких саветодаваца, тумача "опасних" симптома нечијег понашања и сличних слободно-лебдећих интернет волонтера и мамипара, заинтересованих за наше психичко здравље. Постојати и бити признат, у епохи затупљујуће политичке коректности, једноставно значи: поносно имати дијагнозе и лако их другима давати.

Како да препознаш нарциса, шта су знаци токсичне везе, како бити асертиван дозлабога, најчешћа су питања-удице којима се пецају емотивно слуђени широм света. У маси тих квази-психоаналитичких бљувотина, негде у дубоком џепу једног неумрлог форума, неко, анониман и паметан, протеран у мишију рупу, изнео је једно занимљиво становиште на тему стварних психопата које би сви требало да имамо на радару.

Фокус нападне армије интернет психо-саветодаваца, најчешће је наш емотивни живот. Ове модерне врачаре, проричу судбину ваше везе, односа са татом, умрлом бабом и уче вас како да "ствар узмете у своје руке", тако што вас брзо и лако верзирају у препознавању "знакова" само како бисте сами могли да постављате фамозне границе. Емотивни живот, будући нејасан увек кад је буран – а буран је увек кад нам је стало – идеална је тема за ове ловце у мутном и овде они често млатарају етикетом "психопата" на све стране. Међутим, анонимус о којем је реч, ипак, одлучио се за анализу такву да ову етикету налепи тамо где она можда понајбоље пристаје: у сферу рада и односа запослених и послодаваца.

Свет људског општења, увек је подељен. Тако општење и бива могуће. Ми и они, надређени и подређени, доминантни и инфериорни, и – у крајњој инстанци – увек присутни: паметни и глупи. Локални интернет простор у задње време опседа опскурни тип који износи кратке бизнис поруке: немаш? – уштеди, стисни се; немој да летујеш, купај се у бари, следеће године имаћеш шесто евра више које можеш паметно да инвестираш у бубице које ћеш изнајмљивати преписивачима за полагање испита и оне тамо године, ето те солвентног за разна мини-предузетништва.

Управо ова досада од предузетничког сајбер-доцента, савршена је илустрација интригантне тезе нашег драгог форум анонимуса: највише истинских психопата данас стреми ка позицијама "извршног директора", популарније именованог као: ЦЕО. Њима насупрот налазе се шизофреничари, и сва друштвеност коју у "миру" – кад је мир – живимо ми, преостали нормалци, пука је последица тихог рата који непрестано воде ова два табора људи, као у неком одличном психо-трилеру.

Табор психопата одликује манијачка решеност да се успе и не пита за цену и, на пример, број палих радника са скеле услед предузетничких журби при извођењу радова и цајтнота, а табор шизофреничара: препознавање образаца оваквих понашања и спремност да се радикално изузму из света чију логику прокламују ови први, по цену да се живи без крова над главом.

Пуко мисаоно кокетирање са таквом анализом међуљудских односа и света који настаје као последица тог сукоба, доста је допринело квалитету мог доживљаја друштвене реалности.

Одувек, из стомака, знам и осећам да нешто "смрди" у вулгарном, бесомучном, психопатском гомилању новца и "драјву" за паре, и неретко – и то не само због ноторне и наивне романтизације сиромаштва у литератури и филму, или левичарским "приручницима" – у равнодушности према бесмисленом стицању која некад оде с ону страну замисливог, видео сам израз стварног духа.

Моје левичарско, а заправо хришћанско срце, додатно обрађено у младости хиљаду пута погледаним филмом "Ноћ над Берлином", говори ми да је у табору ових других вероватније присуство анђела и ништа ме одвратити неће од те идеје. Дивна београдска жена која проси, која ће сад искрснути у свести сигурно свима који су је икад срели, чак и ако је не призовем помињањем њеног имена, позната по љупкости свог прилаза и искања, носи са собом више топлине него већина нафатираних предузетника с којима сам се срео, овим или оним поводом.

Људски свет, међутим, његов ритам опхођења, нежне спорости и односа, љубави и нада, диктирају ови аспиранти на управљање људским ресурсима, и они око себе продукују армију затупљујућих објашњивача друштвености који нам непрестано дрве о суштинским разликама између нас које су такве да је неминовно да се исписују и у разликама у квалитету живота. Убеђују нас да бескућник живи тако својевољно или услед генетског усуда на неинтелигенцију.

У челичним бодљама које по Британији инсталирају у јавном простору, да му униште место за лежање, виде сасвим исправно и оправдано физичко оличење начела (туђег) светог рада и труда.

Сваки од тих манијака, има своју малу, приватну нарацију која му ради посао и која је увек сводива на једно досадно питање: а како сам ја могао? Лично познајем неколицину који су наследници огромне количине новца потекле из пљачкашких приватизација Србије, и лично сам сведочио њиховим наративним самообманама о томе како су све то ипак, сами стекли напорима свог предузетничког генија.

Лакоћа којом фалсификују сопствену прошлост и преиначавају је у прегалачки надреализам – необјашњива је. Нимало маштовити и одвећ решени да погину за своја глупа и неискрена објашњења о пореклу свог бесмислено великог иметка.

Када се наслађујем фантазирањем о томе како би изгледао страшни суд, сасвим у складу са протестантском јереси коју ми је искуство живота уградило у дух, замишљам идеални калкулатор који би срачунао све овоземаљске патње које су проживели запослени јер профит који је требало да стекну генијалном газди није смео да испашта. Радост да можда постоји таква справица, огромна је и чини ме спремним да и сам будем подвргнут самеравању свих мојих непочинстава.

Младалачки занос апокатастазом – идејом да је Божија милост толико велика да ће свима бити опроштено – одавно ме већ не обузима. Као да и сам, себи иза леђа, развијам ту "драгоцену" за опстанак особину: потребу да други пати због чињенице да је онакав какав сам га ја себи својим тумачењима представио. Хегеловски, класично, постајем зло против ког бих да се борим. Али свест и није ништа друго него епифеномен односа у које смо уплетени док јуримо начин како да опстанемо.

Ипак, некако, између предузетничког психопате и мученог шизофреника, измишљам за себе друштвену позицију писца, и само чекам да ми дође неки "паметни" са "неодољивом" понудом која гласи: Е, добро пишеш, оћеш да ти објавим књигу, имаћеш повољан уговор, дванаест посто теби? Знаш, од књижевности не може да се живи, није ти ово лоше веруј ми.