Масовни медији и масовна убиства
Власници телевизија тихо пате због тога што сада свако може бити ноторни Змај од Шипова у своја четири зида, сам за себе, без њиховог благослова и рефлектора
Мрежа (1976), култни филм Сидни Ламета за који сценарио пише Пади Чајефски, како деценије пролазе, све јасније се потврђује у својој профетској антиципацији која по неком неспознатом правилу прати свако аутентично дело уметности.
Чувена је реченица из овог филма (у слободном преводу на наш језик): "Луд сам ко к...ц, и не могу више ово поднети", и изговара је Хауард Бил, главни јунак ове црнохуморне драме. За оне којима је Мрежа промакла, кратак упут: Хауард је полудео у телевизијском програму уживо, најавио своје самоубиство пред камерама и тако подигао гледаност до рекордних граница.
Остало је историја коју живимо данас: ријалити реалност у којој сви морају да нађу начин да буду махните јавне личности и тако освоје масовне пажње, а телевизије које им то омогућавају – постану најгледаније, што им диже цену секунда за пласирање производа и пропаганде. Профит не сме да испашта и у његово име, код сваке личности треба изазвати вољу да буде снимљена у својим нападима "лудила" и – ето нам затвореног бизнис модела.
Друштвене мреже и њима својствена хистерија, доследно су спровођење ове логике – исплативог за его и џеп – спектакла: прави од себе лудака пред камером – постаћеш познат, а то је већ пут ка сигурном хлебу. Тик-ток је крунска форма мас-медијске савремености: глуми да си затечен познат усред куће, на брзака, инстант и ствар је решена. Напокон смо сви олако – неко. Не питај се да ли се шалиш или си озбиљан – та разлика је епохално превазиђена јер секунде нам све краће трају да бисмо се бавили "нијансама". Само мрдај, севај и стичи пратиоце и прегледе: то једино мора. Свако ко пожели да се ствар приведе некаквом смислу – глупи је "бумер".
Власници телевизија тихо пате због тога што сада свако може бити ноторни Змај од Шипова у своја четири зида, сам за себе, без њиховог благослова и рефлектора. У медијском рату изазваном померањем утицаја са једног медија на други, рату између Митровића и Баке Прасета, свештеников син односи убедљиву, епохалну победу; довољну за још један кабриолет за који ни сам не зна да ли је ироничан у његовом бахатом поседовању, или је озбиљан у свом демонстративном власништву над њим: цинизам је свето начело медијских могула. Митровићева вила на Дедињу, ниче у свом неукусу као знак тог цинизма, и својом вулгарно импозантношћу, говори нам само једно: Ко вас јебе кад сте глупи па одустали од социјализма.
Моје прво појављивање на телевизији у улози мученог писца – који је тек историјски превазиђена фигура дозлабога – прошло је доста трапаво и свако следеће није било знатно боље. Издавач наложи: иди и маши књигом, да се види књига, да купују људи, водитељ програма поставља припремљена питања на која га одговори нимало не занимају, и ти сад, чик, знај шта си оно хтео свима, смртно уверен, да поручиш – како и зашто. Одмах након, добио сам поуку од водитеља са искуством: Владимире, телевизија није медиј "памети", то је медиј шарма – знај то!
На некој другој адреси, такође код одлучујућих ликова у сфери класичних медија, када сам се заносио да је на мени да утичем позитивно на "омладину", промовишући литературу на пример, такође сам добио симптоматичан поучак: Идеја ти је одлична, али бојим се да то неће разумети сељак са Голије.
И тако је та авет, измишљени, "просечно тупав сељак са Голије", који хода од канцеларије до канцеларије телевизијских сервиса и плаши њихове директоре својом "глупошћу" и "недораслошћу" за квалитетне садржаје, наставио да буде реална мера свих процена за то какав садржај емитовати - и коме, с надом у колику гледаност.
Инфлуенсни друштвеномрешци диктирају какве ће ствари бити вредноване и пласиране у класичним медијима. Од клеветничког хештега стрепи се подједнако као од "глупости" коју смо приписали "просечном гледаоцу" – а која иде само из срца оних који одлучују о томе шта пласирати, јер су начело гледаности преузели безупитно и глупо.
У лавиринту измишљене туђе глупости која наводно спречава људе да помно прате Гајишеков Агапе или Гориславово Око, непрестано се вртимо тражећи све више Шева и Јарана у јавности да нам дигну гледаност. Канда се једино Жељко Малнар не окреће у свом гробу јер Марко Миљковић, "чувени" ријалити играч, гађа јајима комшије по Белвилу и радо у луднице пред камерама иде. А заувек бивши муж Гоце Тржан, другој прави дете које ће понети име – Жељко.
За то време, у свом исказу одбране, монструозни Урош Блажић, злочинац из Дубоне и Малог Орашја, сасвим искрено је изнео своје манијачке умишљаје: Мештани су ми завидели на томе што се дружим са ПОЗНАТИМА.
