Негуј мо србски: "неписмени" размак који нас зближава

Први догађај у агресивној кампањи описмењавања и едуковања "примитивне" српске раје, било је "спуштање" Београдске филхармоније у "озлоглашену" Улицу Страхињића Бана, на Дорћолу.

Љубитељи хармоније изнебуха су се појавили са својим инструментима међу 

суграђанима које су насумице оптужили за примитивизам и музички неукус, набрзака одсвирали своје нешто, разапели транспарент са натписом "Хвала што не долазите!" и нестали у својој самодовољности и самобитности.

Има томе више од десет година. Следећи подједнако промашен "еманципаторски" пројекат уследио је убрзо и односио се на језик и писменост. Носио је назив "Негујмо српски језик".

Читави градови били су "украшени" постерима познатих личности које у позама моралне изузетности и супериорности држе у рукама Речник српскога језика, Матице српске и које нам великодушно нуде решења за честе правописне недоумице.

Свеузев – решена правописна недоумица илустрована јавним личностима које поносно држе речник – носила је имплицитну поруку која гласи: "Хвала вам што се неписмени – ми нисмо".

Противречност коју на овај начин послата порука изазива није могла остати непримећена, и неколицина људи на друштвеним мрежама које доживљавају свој историјски процват у то време – користи зицер. Настаје пројекат Негуј мо србски, као паметан иронијски отклон оних ”примитивних” на лажну самодовољност оних који би да су виђени као језичка, музичка и друга елита.

Да култура није уображено измишљање сопствене посебности и истанчаности које увек тражи "примитивног" другог да се над њим испоставља као супериорно, доказало се још једном. Управо због тога, армија присталица коју је стекла ова иронична страница органски је расла преко сваке замисливе мере и овај безмало друштвени покрет данас представља једну од главних тачака на суб-културној мапи Србије. Заједно са Дневном дозом просечног Србенде, Негуј мо србски интелигентније од већине актера на "главној" културној сцени, барата и поиграва се са свим предрасудама и стереотипима које имамо сами о себи.

Толика популарност потцртава нешто што би сви требало да знамо али нам због доминације оних који су се наметнули да нам дрско и тупаво објашњавају шта је то култура уместо да културу изнова изумевају живећи је – није дато. Култура, наиме, никако није у тривијалном истицању својих   "талената" и "наобразби" већ је она начин нашег суживота у историјском тренутку који нам је свима припало да га живимо а који је такав да свако од нас не тежи да угрози овог другог који је такође заузет "једењем из заједничког џака соли" који мора бити поједен. У инат неписмени, овим размаком на погрешном месту окупљено је више од пола милиона људи који су услед досадне доминације елита које то нису – изузев пар појединаца који су у ту ”правописну” кампању залутали из нехата – одлучили да они буду ти који ће имати заиста духовите испаде на властити рачун и животе савремене Србије.

Као какви модерни језички реформатори који проговарају из срца свог народа, ови неговатељи савременог, говорног и живог српског – баш као у влажном сну сваког просечног Србенде – успешно су монетизовали своју идеју и у предузетничкој арени у којој се сви труде да буду оригинални дозлабога преписујући туђе моделе, с "пола гаса" остварили потпуну доминацију идејом која је настала као реакција на недовољно промишљену и заправо логички "неписмену" језичку кампању.

Журке које организују, нека су од најпосећенијих јавних, забавних дешавања на овим просторима. Људи одлазе на њих не да би глумили како су пали с Марса и залутали у одвећ заосталу Србију (за коју залуталост, парадоксално, увек им треба све више "примитивних Срба" да их за то терете), већ да би лакше били они који морају, па и желе да јесу.

Иронијски отклон спрам свега озбиљног и досадног што би наводно да описмењује а у ствари да доминира над неким – оличен је у намерној неписмености и писању изнад објава онако како звучи да говориш.

Нијанса ироније, заправо, још је суптилнија: Негуј мо своје објаве исписује не онако како неко заиста говори, него онако како би говорио неко ко жели да нервира "господу" која је уобразила да јој због релативне писмености, остатак нашег света дугује доживотну апанажу.

Одавно је Жан Жене, ситан лопов и велики писац, француски педерчић око чијих се криминалних непочинстава, позитивно за њега заузела читава интелектуална јавност некад, на челу са Жан-Пол Сартром, исправно приметио: "Намерно постајем оно што ме оптужујете да јесам", и та врста инаћења најтипичнији је чин побуне оних над којима би да се доминира: писменошћу, музикалношћу, друштвено-статусно или било како другачије.

Такво инаћење прилично краси све актере наше културе у ширем смислу и дубоко је уписано у наш културни код. Ђоковић се том силом служи на светској фискултурној позорници тако добро и тако тачно да нас више од свега радују не његове победе, него начин његовог побеђивања и његове ”скромне доминације” у којима му само са усана можемо читати шта то он заправо мисли о тамошњем свету.

Делује као да Аца Селтик или музичар и писац Марчело (нека од лица наречене правописне кампање), немају никакве шансе против Дарка Лазића, изнова решеног за луде вожње у неком кабриолету, или Николић Томе који толико очигледно "безинтересно" штрајкује глађу (чест илустративни двојац са странице Негуј мо) и то заиста нема везе са нивоом наше примитивности, напротив.

У чему је трик?

Доцирања која се позивају на здрав (правописни) разум тако да истовремено говоре како је он (здрав разум) само овима који наочиглед њиме располажу наклоњен, напросто немају прођу и никога не занимају. Количина противречности и лудила у исказу Дарка Лазића којим он тврди за себе да ништа противзаконито није урадио према саобраћају и који одлучује да у желудац угради филтер – као да ту лежи извор свих његових ирационалности – напросто је у значењском смислу интензивнија и "пунија" него свако позивање на неку запету које нам говори како нам од њене правилне употребе – живот зависи.

"Неподударност" онога што се поручује и начина на који се то нешто поручује, главна је тема и оно је што изазива наше аверзије или наклоности.

Када мртви озбиљни агитују око једне запете, интелектуалци и они који се тако осећају, не могу рачунати ни на шта друго него на подозрење, посебно не онда када као конкуренцију за пажњу јавности имају једног Срђана Ђоковића с ужареним куглама непревазиђеног беса у очима још од двехиљадитих, или Николу Јокића који на америчким теренима за кошарку делује мрзовољно као да је на њих послат да одслужи казну за пропуштене часове физичког у Сомбору.

Другим речима, "неподударност" поруке једног Марчела који са билборда из нехата јасно показује да не зна да ли му је добро или лоше због тога што постоје у нашем друштву многи неписмени, очигледна је и незанимљива у односу на "неподударности" у напорима Дарка Лазића којима би да нас убеди како му је савршено. И то је оно што код људи изазива наклоност, одушевљење и радосну неверицу и на чему се екипа око Негуј мо, "вози" и "завозава" тако да нам је свима јасно шта желе да нам кажу, за разлику од порука оних "писмених", чији би једини посао требало да је то да јасно пренесу своју поруку, и ни хиљаду Моника Белучи (једно од лица кампање) неће својим ауторитетом успети да заташка то да тај посао није обављен добро, напротив – само ће потцртати то колико им оно што се жели постићи, није јасно како се постиже. Јер – шта то Монику квалификује да нам држи лекције о нашем правопису?

С друге стране, Моникин колега, Мима Караџић са "стомачним селфи штапом" затечен крај неког базена, доста је тачнији израз свега онога што глумац представља у нашој колективној, културној свести, и као да су наспрам те слике – узалудни сви његови напори да нам се представи у завидној физичкој кондицији пред боксерском врећом. Није мали таленат препознати баш то неподударање између онога што мислиш да јеси и онога што заправо за друштво јеси, и истаћи га, што Не говатељи српског, врхунски раде свакоме и што представља заправо облик писмености када је реч о комуницирању уопште.

Овај намерно "неписмен" размак који нас зближава и екипа која се око њега добро зеза, понављајући нам ону стару да је порука начин (конзистентности) на који се порука шаље, одличан је пример тога шта културни кодови у својој суштини јесу, а осим тога – читав овај пројекат подсећа нас и на то да је "писменост", вулгарно схваћена, често уточиште за разне хуље.