Сукоб какав свет до тада није видео, у којем је страдало више од 15 милиона људи, окончан је 11. новембра 1918. године, споразумом који су у вагону француског маршала Фердинанда Фоша у шуми надомак градића Компијења, недалеко од Париза, потписали представници Немачке и сила Антанте, односно Русије, Француске и Велике Британије.
Оружје је на јужном фронту утихнуло два дана касније, када је Србија потписала примирје с Мађарском, да би Први светски рат, који је започео 1914. године, формално био проглашен готовим Версајским миром 28. јуна 1919. године.
Историчари, др Горан Милорадовић са Института за савремену историју, и академик и дипломата Славенко Терзић потврдили су емисији "Дан увече" на ТВ РТ Балкан да су за Србију, ти дани у новембру 1918. године значили епилог четири године невиђеног страдања, али и јунаштва.
Такође, из Москве се укључио политиколог и народни посланик СССР-а Сергеј Станкевич.
Дан који се данас, у складу са европским наративом формално назива дан примирја, а који све више Срба поново почиње да поима као дан победе, значио је васкрсење српског народа у рату који Србија није тражила, али у којем је упркос тога стала у одбрану правде и сопственог достојанства, и за чији је коначан исход јединство и истрајност српског народа била кључна, као што је огорчено признао и немачки кајзер Вилхелм по абдикацији.
У јуначким биткама на Церу и Колубари, током легендарне одбране Београда, албанске голготе, у мучном страдању по Мачви и Јадру, и тријумфалном продору на Кајмакчалану, страдало је више од милион и двеста хиљада Срба, од чега су свега 379.000 били војници.
Скупа цена коју је Србија платила за слободу, али и васкрсење српског рода после до тада невиђеног страдања добио је свој симбол у Наталијиној рамонди, ретком цвету који расте само на ограниченим подручјима Србије, Грчке и Северне Македоније, познатом по својој способности да се врати у живот чак и након што се потпуно осуши.
Академик и дипломата Славенко Терзић је рекао да је узрок Првог светског рата била жеља великих сила за новом поделом света.
"То је сукоб два блока иза чега је стајала тежња Аустроугарске и Немачке за овладавањем новим простором у Источној и Централној Европи", рекао је Терзић у "Дану увече", додајући да Србија апсолутно није била крива за атентат у Сарајеву.
Истиче да Србији после два рата није било у интересу да уђе у нови, међутим, како додаје, атентат је искоришћен као повод да се до краја прошири аустроугарски утицај на Балкану, као и да се протури утицај Немачке у средњој Европи и на истоку Европе, те да се потисне Русија са Балканског полуострва и да се елиминише било какав ослонац руског утицаја на Балкану.
"Тражио се повод за коначни обрачун са српским националним покретом", рекао је Тарзић.
Осврћући се на тадашњи наш однос са Русијом, Терзић је рекао да је Русија је била историјски савезник Србије.
"Нама није било лако са Русима, али ми без Русије 1917. нисмо могли завршити ни једно важно национално питање", нагласио је Терзић.
Др Горан Милорадовић са Института за савремену историју, је говорећи о односу Аустроугарске према Србији уочи рата, рекао да је однос дугорочан и да се није мењао.
"У суштини, за 100 година није се много шта променило", рекао је Милорадовић.
Како каже, још од времена српских устанака њима се није мирило са тим да се појави нека словенска православна држава.
Сергеј Станкевич је рекао да је за Русију словенско и православно братство било од значаја.
"Русија се није водила само рационалним разматрањима, већ и љубављу према Словенима и љубављу према православцима", истакао је Станкевич.
Он је указао да рата можда не би ни било да је Аустроугарска тада показала спремност на компромис.