Сретење као симбол борбе и слободе: Kако је српски народ храбро устао| Дан увече

Сретење није само државни празник, то је симбол почетка модерне Србије, симбол борбе за слободу, државност и достојанство. Симбол народа који је 1804. године први пут после векова ропства рекао да више не пристаје на туђу власт.

Од Првог српског устанка, преко Другог устанка, до Сретењског устава из 1835. године, Србија је показала да не жели само слободу, већ и правну државу, институције и поштовање закона. Устав који је био испред свог времена, али испред интереса великих сила.

Литургија на Сретење: Човек је створен за сусрет са самим Богом

Кроз 19. и 20. век Србија је пролазила кроз ратове, издаје, савезништва, трагедије и победе. Од државе која се изборила за признање, до земље која је носила идеју југословенства, па до поновне самосталности.

Данас, у свету великих промена и нових притисака, поново се поставља исто питање- Где је место Србије? Да ли смо научили лекције из сопствене историје? Kако да сачувамо суверенитет, идентитет и стабилност у времену када се поново преламају интереси великих сила? Одговоре на ова питања у емисији "Дан увече" покушали су да дају историчар Милош Kовић и академик и дипломата Славенко Терзић.

Kовић је подсетио на период пре 1804. године, да су тада владале дахије, разбојници, да није било основне безбедности за Србе и њихове породице.

"Срби су били један обесправљен народ, које Турци зову раја. Међутим, то су људи који су се сећали старе славе својих предака", рекао је Ковић за РТ Балкан.

Првом српском устанку, како је навео, претходила је "сеча кнезова", где су погубљени најугледнији Срби из тог периода. 

Упитан где су Срби данас, Ковић каже да се 'боји' да данашње генерације нису свесне ко су им били преци и шта су све били спремни да ураде за своју слободу и слободу својих потомака.

Мацут честитао Дан државности: Сретењски устав темељ модерне српске државе

"Сигурно је да Срби осећају и добро знају ко је био Карађорђе, он је данас полумитска личност, али не схватају шта су урадили да би заштитили себе, спасили државу. То су урадили за нас", истакао је Ковић.

Сматра да је српски устанак био нешто посебно, јер су га водили сељаци, а завршио се стварањем независне државе. Подсетио је да када је Карађорђе предложен за вођу устанка, он је за себе рекао да није добар за то, јер је "преке нарави".

А испоставило се да је изабран прави човек - био је хајдук неко време, али и трговац, добростојећи човек. 

"Његош је најбоље објаснио ко је био Карађорђе. Његош и Филип Вишњић су непогрешиви хроничари. Срби су осећали да нешто није уреду, да су се огрешили о завет, јер су 'лавови постали сељаци'. Карађорђе је вратио завет. Скршити ланце, охрабрити Србе, поново учинити сељаке лавовима. У томе је Карађорђе успео. Српски устанак је завршен стварањем независне државе. То што је урадио српски сељак је било необично. То су успели још само робови на Хајитију, они су тамо водили устанак и створили независну државу", појаснио је Ковић.

Додао је да је "завет" нешто што се дугује прецима, да су Срби хтели обнову старе, средњевековне славе, као и да су и у том периоду били окренути Русима.

У Вишеграду обележено Сретење – Дан државности Србије и Српске: Наставља се сутра у Орашцу

"Видите да су Срби стално са Русима. Стално су на страни конзервативних европских сила. Ми славимо Сретење са озбиљним разлозима, али заборављамо да је ова држава настала много раније, заборављамо на Немањиће, Хиландар. За мене је 1804. слобода, ослобођење, а држава је настала много раније", појаснио је он.

Терзић каже да је Први српски устанак 1804-1813. период српске револуције у "жестоком вртлогу великих сила".

"Идеја о обнови српске државе се јавља у 18 веку, а 1804 година је велика, огромна идеја Карађорђева ослобођење и уједињење српског народа. Она је током 19 века расла. Карађорђе и устаничке вође покрећу буну, устанак. Нуде Хабзбуршком царству да оно буде покровитељ српског устанка, али их монархија одбија. То чине из два разлога- не желе сукоб са Османским царством и друго не желе српску државу", појаснио је Терзић.

Додаје да се тада Србија окреће Русији, која има мировни споразум са Турском, и предлаже да би Срби требало да добију аутономију у оквиру Отоманског царства.

Турци, како каже, нуде Србији Ичков мир, нуде једну врсту аутономије у оквиру Османског царства. Међутим, устаници одбацују Ичков мир, а касније када су хтели да га прихвате Турци кажу да је касно, јер су консолидовали војску и спремили је на устанике.

Први српски устанак тако завршава- сломом, Карађорђе прелази Саву, где је одмах разоружан. Када се поново вратио у Србију погубљен је, а његова глава послата је турском султану у Стамбол. 

"За мене кнез Милош (Обреновић) никако не може бити велики, јер је осекао главу Вожда Карађорђа", истакао је Терзић.