Империја узвраћа ударац: Шта се крије иза турске политике према Балкану? | Дан Увече
Наслеђе Османског царства је извор "меке моћи" данашње Турске, која има далеко већи утицај у неким деловима Балкана него што се то на први поглед чини, слажу се проф др Владимир Ајзенхамер и Никола Вујиновић
Турска на Балкану није нови играч. Присутна је вековима – најпре као османска сила која је обликовала демографију, културу и границе, а данас као регионална сила. Ширење турског утицаја на простору некадашњег Османског царство многи су називали и неоосманизам – али на оно што Анкара продаје као економску сарадњу, може да се гледа као и на механизам политичког и верског потчињавања.
И док Србија види прилику за баланс између Истока и Запада, питање је – где је граница између сарадње и потчињавања, и како очувати хришћанско наслеђе и суверенитет у налету нове турске политике?
О томе за "Дан увече" на ТВ РТ Балкан говоре проф. др Владимир Ајзенхамер са Факултета безбедности у Београду и Никола Вујиновић, истраживач студија безбедности.
"Османско наслеђе је извор меке моћи турске републике", напоменуо је Вујиновић и додао да Турска већ дуго инсистира да су сви муслимани на Балкану наследници Османског царства. По њему, Анкара и данас има значајан утицај при избору реиса изсламске верске заједнице у неколико балканских земаља, на пример БиХ и Црне Горе.
Турска муслимане на Балкану сматра делом "турског народа" а себе представља као њихове заштитнике, додао је Вујиновић.
"Иако се турски утицај на Балкану манифестује углавном као економска сарадња, целокупна наменска индустрија тзв. Косова се финансира од стране Турака", и то од државних компанија а не приватних, додао је Вујиновић.
Ајзенхамер је подсетио да је током Хладног рата "Југославија за Турску ипак била Запад", а да се некада срдачан однос Анкара према овим просторима променио деведесетих. Тада је у политичким и верским елитама настао "осећај турске угрожености" од наводног православног савеза Москве, Београда и Атине, којим би се направио обруч око Турске а муслимани протерали са Балкана, додао је.
"Турска је у оквиру НАТО била једна од најгласнијих заговорница интервенције у БиХ", док после 1999. руководи комплетном обуком кадрова у сфери безбедности на Косову и Метохији, истиче Ајзенхамер.
Ајзенхамер не види разлог да се Србија плаши "меке моћи" оличене у турским ТВ серијама, већ само да се према њима односи критички.
"Свака држава има жељу да своју историју исполира и учини је лепшом. Силе, пак, желе да је продају другима", напоменуо је.
Надовезујући се на то, Вујиновић је истакао да нешто ипак зависи и од нас, не само како да се поставимо према турском утицају, већ и да изградимо свој.
"Зашто ми нисмо могли да направимо Немањиће као што су они направили Сулејмана?" упитао је.
Повратак Турске као активног и у великој мери независног актера на Балкану везује се за долазак Реџепа Тајипа Ердогана и његове АК партије на власти у Анкари у почетком 21. века. Ердоган је, за разлику од својих претходника, "проширио видике" турске спољне политике и активније се ангажовао у регионима у којима је Турска до тог тренутка играла секундарну улогу.
Остале су упамћене Ердоганове изјаве да му је некадашњи лидер Бошњака Алија Изетбеговић на самрти "остави Босну у аманет", као и да је "Косово Турска, а Турска Косово", што је изјавио током посете јужној српској покрајини 2013. године.
Анкара, ипак, наставља да развија односе и за Србијом. Председници Србије и Турске састали су се средином фебруара у Анкари, а Александар Вучић је том приликом поручио да су разговори били "изузетно плодотворни и продуктивни".
Live
