Свет
План за будућност: Шта нова кинеска развојна стратегија значи за свет | Дан увече
Да ли Пекинг и даље планира будућност боље од остатка света или је разлика између кинеског плана и западног хаоса само у томе што једни имају стратегију, а други импровизују из квартала у квартал? За "Дан увече" говорили су Бранко Жујовић и Лазар Радисављевић
Када у Пекингу напишу петогодишњи план, то је документ који уме да помери целу планету.
Тако је Кина од сиромашне земље постала фабрика света, индустрија света, а сада је циљ да преовладају и у многим другим гранама. Нови план до 2030. ставља акценат на вештачку интелигенцију, чипове, квантне технологије и економску самосталност у време све жешћих геополитичких сукоба.
Да ли Пекинг и даље планира будућност боље од остатка света или је разлика између кинеског плана и западног хаоса само у томе што једни имају стратегију, а други импровизују из квартала у квартал? Кина и њен нови петогодишњи план – и колико је заправо далеко испред осталих.
О овој теми говорили су емисији "Дан увече" новинар Бранко Жујовић и новинар РТ Балкан Лазар Радисављевић.
Жујовић је, коментаришући петогодишњи план, рекао да је по среди сада већ традиција планирања која корене вуче из некадашњег СССР-а.
"Негде крајем 20-тих година у СССР-у су тадашње револуционарне снаге које су преузеле у међувремену власт процениле су да земља мора нагло да се индустријализује. И негде, 1928. године СССР је усвојио први петогодишњи план", рекао је Жујовић.
Објаснио је зашто је уопште та динамика одређена на период од пет година.
"Пет година је период за који је процењено да нешто конкретно може да се направи и уради, а да се при томе задржи једна контрола или један детаљан увид у оно што се дешава", истакао је.
Како наглашава, кроз деценије, традицију прављања петогодишњих планова касније су преузеле земље попут Кине, а подсетио је и на бившу Југославију.
"Петогодишње планирање прошло је кроз различите етапе и периоде. У неким периодима је доминирао један идеолошки приступ, постављани су понекад нереални циљеви, улагала се нека беспотребна енергија", додаје.
Наглашава да је Кина у увела 1953. године петогодишње планирање у своју пројекцију развоја и будућности, указавши да ти почеци нису били тако лаки.
Он додаје да је први план налагао да Кина треба да престигне Велику Британију која је у то време била империјална сила.
"Ствар се преломила са појавом Денгa Сјаопинга када се уводи значајан научни приступ читавој тој ствари и политику кинеског отварања, као и петогодишње планирање унутар ње, прати интензивно научно процењивање ствари. Тако да ми данас имамо један петогодишњи план који не задаје никакве идеолошке премисе за будућност, већ конкретне економске, опште друштвене, у ширем смислу и политичке, циљеве", рекао је Жујовић.
Радисављевић је рекао да су и Кина и свет схватили да то "кинеско чудо" о ком се говори од доласка Денг Сијаопинга на власт има неке границе.
"Не можете да константно имате годишњи раст од 10 одсто БДП-а. То би било могуће када би привреда била у стању каква је била кинеска тада, 1979. године. Временом, како је кинеска привреда расла, постављање тако амбициозних циљева, може довести до тога да те циљеве не испуните и онда се самим тим руши морал код кинеског народа", рекао је Радисављевић.
Додао је да се самим тим доводи у питање модел планирања, односно економски модел који је, заправо, један од начина на који Кина промовише своју визију међународног поретка.
"Тај економски план или тај Пекиншки консензус је сушта супротност од онога што је био Вашингтонски консензус, данас се та два начина и планирања развоја једноставно потиру и такмиче да достигну циљ оног начина развоја друштва какав би био прихваћен или који би постао једна нова норма међународног поретка", истакао је.
Live
