Свет
Израелски план Б: Сукоб који, ипак, није завршен | Дан увече
О миру који то није и свету на ивици нуклеарног сукоба за "Дан увече" говоре политиколог Александар Павић и војни и геополитички аналитичар из Информационог центра БРИКС Драгољуб Боснић
Иако су Сједињене Америчке Државе и Иран постигли су споразум о двонедељном прекиду ватре, утисак је да је оно више пауза него стварни крај сукоба. На примирје са Ираном пристао је и Израел, али је истог дана свом снагом ударио на Либан. Да Тел Авив не одустаје од ратне опције, показују и документа која су недавно процурела из аргентинске владе.
За разлику од Америке која је у овај рат ушла без плана Б, Израел га изгледа има. Споразум који је влада Аргентине потписала са Израелом предвиђа "превентивни план" за пријем до 300.000 израелских избеглица - искључиво јеврејског порекла. Други документ наводи да је у плану изградња приватног насеља у Патагонији под називом "Приватно насеље Јошуа – Пророк Израела". У питању је 100.000 хектара земљишта које је раније ове године изгорело у пожарима. Изградња на територији четири пута већој од Газе, би требало да почне крајем овог месеца.
О миру који то није и свету на ивици нуклеарног сукоба за "Дан увече" говоре политиколог Александар Павић и војни и геополитички аналитичар из Информмационог центра БРИКС Драгољуб Боснић.
Павић упозорава да је већ на самом почетку постало јасно колико је тај договор лабав:
"Примирје је прекршено одмах. Очигледно је да Нетанјаху има довољну снагу да све тумачи онако како му одговара. Иран је јасно рекао, Пакистан је то потврдио, да примирје укључује Либан. Израелски премијер каже да то није тако и сходно томе се и понаша. Америчка администрација, па чак и потпредседник САД Венс је рекао да не подразумева Либан. Сада је јасно колики је утицај израелског лобија у Белој кући. О томе и Такер Карлсон убедљиво прича последњих недеља. Он је сада проскрибован, нерадо виђен гост у Белој кући, иако му доста дугују када је реч о Трамповој победи", објашњава Павић, указујући да различита тумачења договора о Либану откривају не само дубину кризе, већ и снагу израелског утицаја у Вашингтону.
Саговорник телевизије РТ Балкан указује да унутар Израела постоји опозиција Нетанјахуова политици и подсећа да је и премијер Израела у специфичном положају - има судске процесе против себе, а уз то је и врло далеко отишао у тој решености да уништи Иран или промени режим.
"Све мање од тога ће бити третирано као неуспех. Очигледно је да нема довољно снаге унутар администрације да га спрече. Такер Карслон је рекао да је последњи амерички председник који је покушао да се супротстави израелском лобију Џон Кенеди, а знамо како је завршио. Једна анегдота од проше године, наиме, приликом једне од седам посета Белој кући, донео је Трампу златни пејџер после акције против лидера Хезболаха, када су им експлодирали пејџери у рукама. Карлсон је рекао и да је у две наврата Нетанјахуово обезбеђење ухваћено како је покушавало да накачи некакве направе на Трампов аутомобил. Они се понашају надмоћно и арогантно у самој Америци. То је та политика која га је довела довде, на ивицу нуклеарног рата. Ми нисмо изашли из те опасности", указује Павић на недокучиву моћ Израела.
Једна од централних теза емисије јесте да је овај рат, упркос страховитој сили која је покренута против Техерана, показао да Иран није лако ни војно ни политички сломити.
Боснић указује да је овај сукоб оголио слабости америчко-израелске војне архитектуре.
"Сада су позиције Ирана боље него што су биле пре рата због тога што је америчка војна моћ значајно деградирана. То смо видели када су уништили радаре које надгледају иранску територију, па су након тога морали да користи 'посејдон', стратегијске извиђаче, и то је створило притисак на америчку војску. Јер, то значи, Американци више не могу да посматрају Иран. Све је уништено што је било у базама, плус су гађали и они што је било у дубини Персијског залива. Сам Израел је то ставило у незгодан положај, плус су се противракетни системи Америке и Израела показали као не баш тако добри против иранских ракета, чак и ових балистичких, да не говорим о маневарских и хиперзвучним. Израелска позиција је дефинитивно деградирана. Сада они покушавају да униште Хезболах и Јужном Либану како би ту своју локалну позицији ојачали", објашњава Боснић и закључује да је у Ирану је "срушен читав амерички концепт ратовања".
Говорећи о Хезболаху, гост "Дана увече" упозорава да нема места за потцењивање и подсећа да је управо Хезболах успео да гађа британски брод, верујући да је израелски, што значи да имају противбродске ракете и што спречава израелску морнарицу да спроводи садејства са израелском војском и авијацијом.
"Израел има само 'Самсон опцију', а држава која има 'Самсон опцију' свакако неће дозволити да буде стратегијски поражена", упозорава Боснић.
По његовој оцени, управо је то оно што данашњу ситуацију чини далеко опаснијом: Израел више не делује из позиције недодирљиве надмоћи, а Америка више не улива ону врсту страха коју је некада производила сама претња њене интервенције. У том смислу, рат није само померио фронтове на мапи, него и представу о томе ко у овом региону заиста има иницијативу.
Павић упозорава на логику такозване "Самсонове опције", односно на могућност да Израел и без нуклеарног удара на своју територију процени да му је опстанак угрожен.
"Израел не мора ни да буде гађан нуклеарним оружјем да би био угрожен његов опстанак, поготову ако им потпуно униште рафинерију у Хаифи, ако им униште погони за десалинизацију и остану без воде. Они могу да кажу - угрожен нам је опстанак, немамо други избор него да употребићемо нуклеарно оружје. Нетанјаху је довео Израел управо у позицију где се ближи тачка где може да се каже да је угрожен опстанак Израела. И да он то може да оправда бар пред својом јавношћу и оним делом света који још увек има неке симпатије према Израелу. Онда улазимо у једну сасвим нову еру. Јер кад се једном користи нуклеарно оружје, више нема повратка на старо", упозорава Павић.
Осврћући се на ситуацију у Америци, Боснић истиче да је један од најважнијих закључака овог сукоба управо то што САД више немају ни политичку вољу ни војни капацитет за велике копнене авантуре на Блиском истоку.
"Било је јасно да Американци не могу да победе Иран. Године 2003. Американци су могли истовремено да воде два конвенционална рата - и у Ираку и у Авганистану - и тад су имали 300.000-400.000 људи, а сад тога више нема. Американци више нису заинтересовани да гину у некаквим бесмисленим ратовима на Блиском истоку. Друга ствар, Иран је вишеструко тежи за освајање него Авганистан, то није само пустиња, на истоку су слане пустиње где је немогуће спроводити било какве војне операције. А да бисте дошли до њих морате прећи планине које су тек посебна стратегијска препрека. То не може Америка, а не Израел", додаје Боснић.
У емисији се посебно истиче и чињеница да се, поред оружаног, водио и снажан информациони рат - и да је Иран на том пољу показао ефикасност која и није толико изненађујућа ако се има на уму да је 55 одсто тамошњег становништва факултетски образовано. Од медијских порука до кратких видео-формата, Техеран је, како се оцењује, боље него икад раније разумео како се обраћа западној публици.
Live
