Свет
Корејска енигма: Како Пјонгјанг одолева Америци?| Дан увече
Од 38. паралеле до незавршеног рата - како је Кореја остала подељена до данас, за "Дан увече" причају новинар и геополитички аналитичар Борислав Коркоделовић и уредник портала "Принцип. инфо" Љубодраг Пејчић
Америчко-израелски напад на Иран и рат који је након њега уследио запалио је читав Блиски исток и подигао тензије у читавом свету. У центру пажње тако се поново нашло питање иранског нуклеарног програма, који Вашингтон и Тел Авив већ годинама покушавају да униште, тврдећи да представља опасност по регион, али и свет.
Иран није прва држава која се нашла на удару критика Запада због развијања нуклеарне технологије – Израел је у прошлости изводио превентивне нападе на нуклеарне реакторе у Ираку и Сирији, док се Либија добровољно одрекла свог нуклеарног програма 2003. године. Свега осам година касније, дугогодишњи лидер те земље Моамер Гадафи убијен је током грађанског рата у ком су западне силе директно интервенисале на страни побуњеника.
На другом крају света, Северна Кореја изабрала је другачију стратегију. Упркос потпуној изолацији у којој се та земља нашла након краја Хладног рата, тамошње власти предвођене Ким Ил Сунгом и његовим сином Ким Џонг Илом започеле су развој нуклеарног наоружања као система одвраћања потенцијалне агресије Сједињених Држава.
Пројекат је добио на замаху услед неуспелих преговора са Сједињеним Државама, али и сврставања Северне Кореје у такозвану "Осовину зла" од стране председника Џорџа Буша Млађег почетком 2002. године. Северна Кореја се повукла из Споразума о неширењу нуклеарног оружја годину дана касније, а 2006. године је спровела свој први нуклеарни тест.
Упркос међународним санкцијама, верује се да је Северна Кореја спровела најмање шест нуклеарних проба до 2017. године, а стручњаци процењују да та земља данас поседује око 50 нуклеарних бојевих глава.
Поред нуклеарног наоружања, Северна Кореја је развила и сопствени програм балистичких ракета, укључујући и интерконтиненталне балистичке ракете.
Чињеница да Северна Кореја поседује нуклеарно оружје несумњиво је довела до тога да велике силе – а пре свих Сједињене Државе – са њом морају да разговарају као са себи једнаком земљом, те да "ирански сценарио" на корејском полуострву данас делује незамисливо.
То је било очигледно током првог мандата Доналда Трампа, када се он у више наврата састајао са севернокорејским лидером Ким Џонг Уном. За разлику од недавних преговора САД са Ираном, они се нису завршили са америчком агресијом.
О томе како је Корејско полуострво постало поприште првог великог хладноратовског сукоба између САД и СССР, за "Дан увече" причају Борислав Коркоделовић, новинар и спољнополитички аналитичар, и Љубодраг Пејчић, уредник портала "Принцип.инфо".
"Подела Корејског полуострва је, у суштини, реликт Другог светског рата. После јапанске колонијалне власти, линија раздвајања повучена је дуж 38. паралеле, када су на север прво ушле совјетске трупе, а касније су на југ стигли Американци и заживела је та подела око 38 паралеле", објашњава Пејчић како је заживела подела која је касније постала трајна политичка и војна реалност.
Тако је у северном делу, неколико година касније, настала Демократска Народна Република Кореја под вођством Ким Ил Сунга, деде Ким Џонг Уна. Пејчић подсећа да је Ким Ил Сунг већ раније био укључен у антијапанску ослободилачку борбу, пре свега у Манџурији, као придружени члан кинеских-партизанских јединица под вођством Комунистичке партије Кине. Истовремено је имао и искуство на совјетском Далеком истоку, па је био човек на кога је СССР могао да рачуна.
"До избијања Корејског рата 1950. године већ су биле успостављене солидне основе те државе, нарочито уз помоћ совјетских саветника. С друге стране, на југу су Американци водили главну реч. Имали су доста проблема са комунистичким ћелијама које су биле ту, јер је добар део становништва Јужне Кореје, и под војном окупацијом САД, тежио уједињењу два дела али и другачијем друштвеном систему. Чак је било и побуна, познат је велики масакр на острву Џеџу. Тај покушај, који је био приписан Ким Ил Сунговој власти за подстицање, био је у крви угушен и дан данас је велика тема у Јужној Кореји, јер је око 30.000 људи ликвидирано", подсећа Пејчић.
Почетком 2000. јужнокорејска комисија је истражила злочине над цивилима током Корејског рата и утврдила је да је 82 процената злочина починила јужно-корејска армија, делом и америчка војска, а да су само 18 процената починиле снаге Северне Кореје.
Саговорник "Дана увече" истиче да Корејски рат није у старту подржан ни од Кине, која је након победе у грађанском рату бавила консолидовањем својих редова и преузимањем Тајвана, ни од стране СССР-а који је, изморен Другим светским ратом, желео да избегне сукоб.
"То је била самостална акција Ким Ил Сунга и ДНР Кореје која је имала за циљ да се уједини острво. Готово да им је то успело, практично је само мали део око Бусана остао ван контроле снага ДНР Кореје. После тога следи америчка контраофинзива, односно искрцавање иза линија фронта, чиме су севернокорејске снаге одсечене. У том налету снаге америчких, тачније снаге Уједињених нација, потискују их са готово читаве територије", додаје Пејчић.
И то је тренутак у ком се укључује Кина са више од 500.000 војника. Тада се и ратна срећа окреће, па Кинези потискују Американце и снаге Јужне Кореје и опет се ослобађа Сеул.
"У првој години рата смењивале су се велике офанзиве и контраофанзиве, али се фронт на крају стабилизовао око 38. паралеле, која је пре рата била и линија разграничења. Следећих година рат је био позициони, није било неких промена да би се 1953. потписало примирје, а на папиру рат није завршен", указује уредник портала "Принцип.инфо" на велику улогу Кине.
Коркоделовић подсећа да је северни део Кореје након трогодишњег рата био сравњен са земљом - у великој мери је страдао и Сеул, али је Пјонгјанг био потпуно у рушевинама.
"Онда је Ким Ил Сунг добио велику помоћ земаља тзв. 'социјалистичког лагера' - Источни Немци, Чеси, Мађари су помагали у обнови те земље и ДНР Кореја је до половине 70-тих година била економски напреднија него Јужна Кореја за коју се данас сматра да је један од примера једног од таласа индустријализације у Азији. Више од 180.000 кинеских добровољаца је погинуло у тим борбама. Колико је Мао Цетунг придавао пажњу том рату показује да је свог најистакнутијег генерала Пенг Дехуаја одредио за команданта добровољачких борби и да је његов најстарији син погинуо као мајор међу добровољцима", истиче Коркоделовић уз напомену да Кинези и данас осећају веома тесну везу и са Северном Корејом и са Корејским ратом.
Сагледавајући данашњицу, Пејчић истиче да бисмо могли да кажемо да је све остало исто. Истиче и да је Корејски рат однео око три милиона живота, као и да је на Северну Кореју бачено између три и четири пута више бомби него кад је у питању нацистичка Немачка.
"О величини страдања и интензитету рата говори то да је за три године страдало 20 одсто популације. И Американци су упамтили тај рат, иако он није толико популаран на Западу и у САД, јер Америка практично ту није победила. Иначе су и њихове жртве биле велике. Кинези и припадници војске Северне Кореје су се борили као лавови. Остао је упамћен случај код једног језера где је око 30.000 Американаца по огромној хладноћи било опкољено и та битка је трајала око 70 дана. Ту су се једва извукли, за длаку", истиче Пејчић.
Коркоделовић прича и да је у овом сукобу умало употребљена атомска бомба. За такав сценарио навијао је фелдмаршал Маркартур, који је предводио америчке снаге у Корејском рату.
"Он је у једном тренутку сматрао да је ситуација тако озбиљна да треба употребити атомску бомбу. Увелико је почело да се ради на томе, али га је на срећу зауставио председник Америке Хари Труман, који је требало да изда одобрење. А успут га је и сменио", подсећа Коркоделовић.
Саговорник телевизије РТ Балкан каже да данас у Кини сматрају да је то био први кинеско-амерички сукоб и да Кинези тај рат никако нису изгубили.
"И да то Американцима може да буде поука и данас уколико размишљају да се војно обрачунају са Кином", додаје Коркоделовић.
Live
