Србија и Балкан
Васкрс - празник над празницима | Дан увече
Суштина Ускрса није симболична, већ суштинска: љубав, жртва и победа над смрћу
Сваке године, у једном тренутку, цео свет стане. Свеће се пале. Звона одзвањају. И усред ноћи, усред таме која је густа и стварна, чује се један једини глас: "Христос васкрсе". И светлост у човеку, поверује да смрт није последња реч.
Живимо у времену које нас учи да будемо јаки, да не плачемо, да идемо даље. Алгоритми нам нуде срећу на рате, а ми - исцрпљени, усамљени, изгубљени у буци сопствених живота - све чешће не знамо ни ко смо, ни зашто смо овде. А онда дође Ускрс.
И каже: постоји излаз из сваког гроба. Јер Васкрсење није само догађај од пре две хиљаде година, оно је обећање. Дато сваком човеку који је икада изгубио некога кога воли. Сваком ко је седео сам у мраку и питао се да ли је вредело. Сваком ко је поновио себи - ја више не могу. Христос није васкрсао само из каменог гроба - васкрсао је из свега што човека убија изнутра.
Васкрс није само празник радости, већ и средишња тачка хришћанске вере, јер без тајне крста нема ни тајне васкрсења. Говорећи о смислу највећег православног празника, презвитер и декан Православног богословског факултета, др Србољуб Убипариповић у емисији "Дан увече" истиче да је реч о догађају који темељно одређује идентитет сваког хришћанина: Христос страда, умире и васкрсава не као симбол, већ као Богочовек који на себе узима људску природу да би човеку отворио пут у вечни живот.
"Реч је о најважнијем догађају у историји спасења људског рода, односно о највеличанственијем празнику који прослављамо свечано у православној цркви. Ако бисмо покушали на најсажетији начин да објаснимо шта претходи тајни васкрсења Христовог, јесте тајна крста. То дефинише идентитет сваког православног хришћана и хришћанке, односно да без крста нема ни васкрсења. Богочовек, господ наш Исус Христос који се оваплотио од Духа светога и Марије Дјеве долази на овај свет ради љубави. Он долази истински стварно да умре ради нас људи, нашег спасења, долази као невино јагње које нема греха, али које на себе узима целокупну људску природу у својој личности и успиње се ка граду Јерусалиму, ка крсту као знаку божанске љубави према роду људском, целокупној творевини", истиче гост телевизије РТ Балкан.
Убипариповић наглашава да се управо у Христовом страдању и смрти открива суштина васкршње поруке. Крст, каже, није знак пораза, већ место победе над смрћу, грехом и пропадљивошћу. Васкрсење, у том смислу, није само догађај из свештене историје, него темељ вере без кога би, како подсећа, све остало било лишено смисла.
"Бивајући разапет на крст, као јагње невино, без греха и мрље, ширећи руке грли цео свет и васцели људски род. И пошто истински стварно умире, али смрћу која није била испуњена трулежношћу као плод те смрти, долази васкрсење. То је победа над смрћу, над грехом, над ђаволом, над пропадљивошћу. Христос је покидао окове смрти, сишао крстом у хад и пропутио нам пут у живот вечни. То је суштинска порука васкрсења, темељ наше вере без чега ништа не би имало смисла и без чега би наша вера била узалудна", објашњава Убипариповић.
Говорећи о односу Бога и човека, подсећа да хришћанство доноси радикалну новину: Бог не остаје далеки судија коме се приносе жртве, већ сам долази међу људе и жртвује себе ради њиховог спасења. Та промена, како истиче, не тиче се само верског обреда, већ самог начина постојања човека у заједници са Богом.
"Бог је дошао међу људе, постао један од нас, постао савремен човеку да би човек постао савечан Богу. Долази да измени и унапреди однос људског рода са тројичним Богом, али не овога пута као што је то било у Старом завету, односу који је био заснован на приношењу жртава биљног или животињског порекла, него долази сам да жртвује себе ради нас људи и нашег спасења, како би однос између Бога и људскога рода који је био нарушен прародитељским грехом Адама и Еве. Долази да истински страда, да буде разапет и да васкрсне из мртвих и да људску природу узведе на трон небеског оца и на тај начин нам подари један апсолутно другачији ниво постојања у заједници са тројичним Богом", додаје.
Убипариповић указује и да Христова мисија није била политичка нити усмерена на овоземаљску власт, већ на суштинску промену људског постојања. Управо зато, Христос руши друштвене и моралне баријере свог времена: прилази онима које је друштво одбацило, разговара са грешницима и показује да Божја љубав не прави разлике међу људима.
"Није реч о доласку владара који у овоземаљском смислу жели да промени ситуацију у државном, политичком плану, културолошком, овде је реч о суштинским, коренитим променама на пољу постојања људског рода. И спаситељ долази и на сваком кораку показује да се мења однос између Бога и људског рода. У више наврата чини оно што је за јудејско друштво било неприхватљиво - проводи време са онима који су били прокажени, који нису били достојни живота - са грешницима, са цариницима, са блудницима и за то бива оптуживан. Али он на то одговара да је Бог дошао међу грешнике, а не ради праведника, односно ради сваког човека", указује гост "Дана увече".
Убипариповић посебно подвлачи универзалност те поруке.
Божја љубав, каже, не мери људским аршинима, не дели на достојне и недостојне, већ позива све у заједницу. Зато је и Христово дело, иако историјски везано за један народ и једно време, у суштини упућено сваком човеку.
"Логика љубави Божје и љубави људске је другачија, постоје разлике. Као што знамо, Бог једнако воли и оне који су добри и оне који су рђави, и кишу шаље и једнима и другима. Док бисмо ми, сходно људским слабостима и разумевањима, правили одређене разлике. Али управо због тога што Бог безрезервно љуби, љубављу која није нама разумљива, али је свеобухватајућа, том љубављу љуби човека који је круна творевине, он долази ради свих. Зато позива све у заједницу и зато је спаситељ свих, проводи време са свим слојевима друштвеним. Његова порука је универзална и не тиче се само јудејског рода, јер је из тог рода и потекао, већ се тиче целокупног људског рода и Бог не прави разлике међу људима", појашњава Убипариповић.
Као снажан пример покајања и пада, издваја догађаје Велике среде. Са једне стране, ту је жена грешница која својим покајањем и љубављу показује да нико није унапред изгубљен. Са друге, ту је Јуда, који и поред блискости са Христом пада у издају. Тако се, каже, пред човеком открива и нада и опомена.
"Током претходне седмице, на Велику среду смо имали два интересантна примера која говоре о томе како неко ко је неприхватљив у друштву може, приносећи покајање Богу, да задобије царство небеско. Истовремено да онај ко је у најближем мученичком кругу може отпасти од спаситеља. Ту на првом месту мислим на жену блудницу која приноси скупоцено миро и миром омива ноге Спаситеља и, својом косом и својим сузама, заправо припрема Спаситеља за погреб. Спаситељ тада, желећи да појасни зашто прихвата покајање једне такве личности, каже да је она велику љубав имала. Свако ко приступа покајању, ко је спреман да отвори срце за Господа бива му умногоме опроштено. Никада није касно за покајање, Јеванђеље је испуњено различитим примерима који говоре да је сваки човек вредан спасења и љубави Божје", подсећа Убипариповић.
На истој линији, пример Јуде и Петра показује да ни близина Богу сама по себи није довољна ако нема духовне будности. Човек може да посустане, да се поколеба и падне, али и да кроз веру и покајање поново тражи пут ка истини.
"На Велику среду се опомињемо и Јуде Искариотског, који је припадао кругу дванаесторице ученика, али који је, зато што је био у непосредној близини Спаситеља, одлучио да га изда. Тиме показује да они који сматрају да су у непосредној близини, у заједници са Богом, и да све разумеју, ако не воде рачуна и нису духовно будни над собом и те како су склони паду и греху. Пример Светог апостола Петра илуструје свакога од нас који је спреман да прихвати дар вере, а опет да услед овоземаљских околности, искушења и изазова поколеба и посумња у однос са Богом", упозорава Убипариповић.
Live
