Специјално за РТ Балкан: Како изгледа један дан лекара у зони СВО
Момцима који долазе директно са фронта јако је важно да испричају шта су прошли, да поделе то са неким, да знају да их неко разуме, да нису сами, да их неко слуша и памти и да заиста неко брине за њих, навела је Марина Меркулова
Сваки дан у зони Специјалне војне операције мења човека, али лекари никада не напуштају рањене, изјавила је Марина Меркулова, гардијски поручник и помоћник начелника медицинске службе у интервјуу за РТ Балкан.
Меркулова је најстарија од седам сестара и потиче из малог села у Ростовској области. Године 2013. завршила је Новочеркаски медицински колеџ, након чега је почела да ради у хитној помоћи, као и у сеоском акушерском пункту.
Године 2017. потписала је уговор са Министарством одбране јер јој је то, како је навела, била жеља још од детињства. Године 2022. упућена је у зону СВО.
"За ово је потребна љубав према отаџбини, према свом позиву и разумевање да је сада веома тешко време за нашу земљу. Ми треба да се ујединимо и учинимо све што је у нашој моћи", истакла је Меркулова.
Говорећи о својим данима у зони борбених дејстава, навела је да се дешавало да ради даноноћно.
"Дан може да почне у 7 ујутру, у 5, у 9 – све зависи од тога колико рањених пристиже и које довозе у наш одред. Радила сам на свим правцима од 2022. године. Прошла сам све правце. Број људи у одреду је увек био различит", наводи она.
Како је истакла, највише јој се свиђа рад у таквим медицинским групама на првој линији јер је тамо посебна атмосфера и посебан адреналин. Колеге које раде са њом долазе из различитих делова земље, али, према њеним речима, сви су као велика породица. Пружају једни другима подршку и помоћ.
"Када војници леже на операционом столу, не бојиш се за себе"
"Прва мисија је, вероватно, оно што ми је највише остало у сећању. Ушли смо у управо ослобођено село. Почели смо да постављамо наш медицински пункт, и у том тренутку су почели удари. Гађали су директно. Командир је дао наређење. Обукли смо сва средства личне заштите и наставили да радимо. У таквим тренуцима, док се све то дешава, а ти радиш, не размишљаш о себи. Не бојиш се за себе. Имаш одговорност за војнике који леже на операционом столу, на носилима. Ти си потпуно у послу. На себе не мислиш", присећа је Меркулова.
А тек касније, када се све заврши, без обзира на то да ли је у питању официр или војник - "дођеш, исплачеш се у јастук, обришеш сузе и идеш даље, јер посао мора да се настави".
Према њеним речима, свест о томе да од ње зависи да ли ће се војник вратити својој породици помаже у раду. Такође, помаже јој и молитва.
"Дешавало се да радимо по три дана и дуже без икакве паузе за одмор. Јер, знате, медицина је жртва. Ако нисте спремни да жртвујете своје основне потребе - сан, храну - онда се поставља питање: зашто сте уопште у медицини? Медицина је то када своје потребе стављате у други план, јер имате задатак, имате рањеника и његов живот зависи од вас. Нико му неће помоћи осим вас", наводи Меркулова.
Како додаје, саосећање је увек присутно, али обавеза војног лекара је да искључи емоције, како би био у стању да ради како треба.
"Имам једно правило: када ми доведу рањеника на носилима и почнем да превијам ране, ја одмах почињем да разговарам са њим. Тада нестаје напетост - њему је лакше, као и мени. Момцима који долазе директно са линије борбених дејстава јако је важно да испричају шта су прошли, да поделе то са неким, да знају да их неко разуме, да нису сами, да их неко слуша и памти и да заиста неко брине за њих. То је изузетно важно", поручила је Меркулова.
"Лекари увек остају са рањенима"
Она је била и непосредно изложена ракетној опасности. Била је на дужности, а један војник је био непокретан када је проглашена је ракетна опасност.
"Према правилима, сви који се могу кретати евакуишу се, а ми остајемо са непокретнима. У соби у којој смо били било је много прозора. Моја прва помисао је била - ако сада негде у близини експлодира граната, погодиће га гелер. Лежи на носилима, прилазим му, седам испред њега и штитим га својим телом. Почињемо заједно да бројимо секунде. Гледамо се и молимо се у себи", присећа је Меркулова.
Како додаје, војник је молио да оде и спаси се, али лекари увек остају са рањенима. Она сматра да би била издаја да оде.
"Свака ситуација коју проживимо тамо, сваки дан у специјалној војној операцији, мења нас. Постала сам смиренија, вероватно и одлучнија, јер сада имам функцију и морам сама да доносим јасне одлуке", истакла је она.
Међу посебно дирљивим причама, издвојила је моменат када јој је један рањени војник, довезен право са фронта, поклонио чоколадицу док га је превијала, без обзира на то што ко зна колико дуго није јео.
"А друга прича… То је већ био мој стални пацијент. Једног дана ме зову на операцију и кажу: 'Марусја, дођи'. Долазим, а њега уносе на носилима. После рендгена, у превијалишту, прилазим а он откопчава униформу и даје ми пољско цвеће. То је, знате, најдражи букет у мом животу", навела је Меркулова.
Како изгледа Нова година у зони СВО?
Према њеним речима, празници се обележавају и у зони СВО.
"Нама и тамо стоји јелка коју китимо, кувар нам направи салате. Ако нема операције, помажемо и ми. Окупимо се, слушамо говор врховног команданта, замишљамо жеље, пијемо чај, честитамо једни другима", навела је она.
Присећа се да су се једном маскирали у Деда Мраза и Сњегурочку, купили мандарине и ишли да честитају момцима. Било им је баш драго и неочекивано.
"Шта год да се дешава - рат, операција - новогодишња чаролија мора да постоји. Иако смо одрасли, верујемо у чудо и држимо то расположење", истакла је Меркулова.
Live
