Јулија Михајлова: Како сам преживела украјинско гранатирање 2015. године

13. феб 2026 21:32

| Обновљено: 13. феб 2026 21:33

Становница Доњецка је у украјинском гранатирању тројебуске станице остала без руке и ноге. Било јој је потребно више од 18 операција и дуготрајна рехабилитација, прво у Ростову а после у Москви

Тог кобног 22. јануара 2015. године, Доњечанка Јулија Михајлова је кренула на посао. Никада није стигла. Пет минобацачких пројектила украјинских снага погодило је њен тролејбус на станици. Том приликом је смртно страдало 13 људи, а 12 је рањено - међу њима и Јулија.

"И после 11 година сећам се апсолутно свега," каже Михајлова за РТ Балкан, и додаје да "тај дан увек обележим. Обавезно одем у цркву".

Тај 22. јануар описује као "сасвим обичан радни дан, најобичнији дан у животу". Врата тролејбуса се још нису ни затворила када су долетеле мине.

"Од удара прве мине привремено сам изгубила слух. Осећај је као да сам добила јак ударац у главу. Погледала сам своју руку, видим да је откинута. Чују се крици, свира аларм. Рањени људи су почели да вриште. Окренула сам се позади и видела човека у аутомобилу који гори", сећа се Михајлова.

Некако је успела да изађе из уништеног тролејбуса, уз помоћ суграђана. Каже, ни у једном тренутку није изгубила свест, иако су јој после доктори говорили да је требало да умре од шока.

Јулија Михајлова је у украјинском гранатирању остала без руке и ноге. Било јој је потребно више од 18 операција и дуготрајна рехабилитација, прво у Ростову а после у Москви.

Никада није клонула духом. Морала је да научи да све ради левом руком, као мало дете. Када је у Москви отишла у цркву, питала је свештеника да ли сме да се прекрсти левом руком.

"Погледао ме је и рекао: 'Дете, крсти се левом. Важно је да си ту'".

Михајлова каже да је после трагедије преиспитала свој систем вредности и почела да више цени живот и људе око себе. Сада се бави хуманитарним радом.

Поред физичких повреда, ту су и оне невидљиве.

"И даље се плашим да станем близу прозора. Ни данас не волим ватромет. Чим чујем да нешто звижди, одмах се сагињем", каже Михајлова.

Свет треба да зна да су становници Донбаса снажни и да се живот наставља упркос чињеници да рат траје већ 12 година, у овом или оном облику.

"О истини се не сме ћутати", каже Јулија. "Да ми, Русија, нисмо напали, већ се бранимо".

Посебно је напоменула да ју је дубоко дирнуло када је, током свог опоравка у Москви, чула српску изреку "Бог на небу, Русија на земљи". Јер, каже, то је тако.