"ОсвРТ" са Врзићем: Закон САД за Западни Балкан, избори на КиМ, продаја НИС-а и шта нас чека 2026.
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, недељом од 21 час
Шта предвиђа Трампов закон за Западни Балкан, зашто су Мађари најближи НИС-у, одржавање избора на Косову и Метохији у светлу признавања и отпризнавања лажне државе - шта смо претурили преко главе у 2025, а шта нас чека у новој години, неке су од тема које је у новој епизоди емисије "ОсвРТ", анализирао уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Текст ауторске емисије преносимо у целости.
Трампов закон за Западни Балкан који је написао Бајден
У читавом војном буџету Сједињених Америчких Држава за наредну годину, који износи 925 милијарди долара и написан је с готово 600 хиљада речи да оправда толики трошак, реч Бајден појављује се само једном. У пододељку 8332/19, у склопу Закона о демократији и просперитету на Западном Балкану, где се у похвално-активистичком тону бележи како је председник Бајден – а не аутоматска оловка каквом га сматра председник Трамп – у марту ’22. покренуо Иницијативу европске демократске отпорности. Која поред осталог укључује и подршку онлајн фектчекерима – интернет цензорима на бранику дубоке евроатлантске државе и њених интереса којима Трамп сад укида визе за Америку. У склопу њихове шире борбе за контролу интернета, но, о томе неком другом приликом.
Него, овај закон о Западном Балкану, који је уметнут дубоко у војни буџет Америке, спомиње и протесте у Србији после избора у децембру ’23. Али ни речју не спомиње протесте после пада надстрешнице у Новом Саду који више-мање трају већ годину дана и несумњиво представљају значајнију политичку околност од оних постизборних протеста који су били па прошли још пре две године.
И поврх тога заговара улазак западнобалканаца и њихових држава, укључујући државолику творевину, у Европску унију. Штавише, тражи се блиска координација с Европском унијом о још неким питањима. А уз то и улазак свих ових држава, укључујући државолику творевину, и у НАТО.
Зашто баш ови детаљи сад привлаче нарочиту пажњу? А не би привлачили толико нарочиту пажњу да је неко други председник Америке, а не Трамп.
У најкраћем: зато што је све побројано у директној супротности с недавно установљеном – Трамповом – Стратегијом националне безбедности Сједињених Америчких Држава.
Која Европску унију проглашава за непријатељску структуру уместо да се залаже за било какву координацију и сарадњу с њом.
И тражи да НАТО престане да се шири; па чак и да изгледа да хоће да се шири, док је овде залагање за то изричито.
А да и не говоримо о Трамповом односу према поспаном Џоу Бајдену, то јест аутоматској оловци коју је ставио у рам уместо његовог портрета у председничкој галерији коју је установио у Белој кући.
Закон о демократији и просперитету на Западном Балкану као да је написан том, аутоматском, а не Трамповом оловком.
Што нас враћа и на спомињање српских протеста из ’23. и неспомињање свих потоњих – као индиција да је ово о Западном Балкану и написано још тада, а не сада. Али се закулисним лобирањем и траљавим копипејстовањем то из неке претходне године и администрације нашло у Трамповом војном буџету за наредну годину.
Што је можда (донекле) олакшавајућа околност за Трампову репутацију међу Србима, али је и показатељ траљавости српског лобирања код Трампа; уосталом, Бајденову је својевремено, а не Трампову препоруку, добио наш амбасадор у Америци, а то наш случај вероватно није препоручило у Трамповом окружењу.
Али је зато, судећи по одредбама Закона о демократији и просперитету на Западном Балкану, за нас остало задужено оно што је било задужено и тада. Од заповести о међусобном признању Србије и самозваног Косова до заповести о уласку у Европску унију (и НАТО) онога што преостане од Србије у складу с геополитичким интересом Урсуле фон дер Лајен о коме је на овом месту било речи прошле недеље.
Уз елиминисање руског и кинеског утицаја с овог простора, како би нам се одузели ти стубови наше суверене политике у циљу нашег стављања под искључиво њихов утицај.
Но, ако је и јасно шта се све хоће овим законом, још није сасвим јасно колико ће труда бити одвојено у Вашингтону за његову примену у пракси. Забрана извоза "Линглонг" гума у Америку, због тобожњег ропског рада као изговора, представља забрињавајући индикатор да нас неће заборавити. А додатно забрињава и то што (по већ виђаним сценаријима) овај закон за наш случај предвиђа и увођење персоналних санкција под било којим изговорима. Што ће укупан притисак само додатно повећати.
На нама је у наредном периоду да Трампу некако објаснимо да је то Бајденова, а не његова политика. Примери Милорада Додика и Виктора Орбана показују да је и то могуће.
Косовски избор између признања и отпризнавања
Не може да буде производ случајности што су четири државе у овој години признале лажну државу Косово.
А нико то није учинио још откако је то учинио Израел пре пет година, на жалост, на основу Вашингтонског споразума.
Нису се, дакле, сад наједном сетили Бахами, Кенија, Јужни Судан и Сирија да признају самопроглашено Косово. Него је неко излобирао за то. Упркос Вашингтонском споразуму који је предвиђао реципрочно суздржавање од рада на признавању и отпризнавању косовске државолике творевине.
Сада чак ни Вашингтонски споразум више не спречава Србију да настави с радом на отпризнавању. И кад, ако не сад, да се извуку одређене ствари из сефа које је споменуо председник државе на амбасадорској конференцији, најављујући интензивирање борбе за наше Косово и Метохију.
Алтернативна опција је, наравно, одустајање од те борбе, сходно одредбама Бриселско-охридских споразума под покровитељством Европске уније које професор Владан Петров у "Политици" пре неки дан исправно описује као спорне са становишта Устава Србије и међународног права; док у једном свом недавном стручном раду прецизира и да наведени споразуми представљају де факто признање косовске државности. Која би тиме од лажне постала права.
Као што је познато, Бриселско-охридски споразуми постали су део преговарачког Поглавља 35 о приступању Србије Европској унији.
Услов за Кластер 3. После чега ће доћи неки нови услови о којима ћемо тек бити обавештени.
До тада, међутим, остаје непознато и на који су тачно начин Бриселско-охридски споразуми постали део наших ЕУ интеграција. Зато што је Европска унија прогласила тајним сам текст Поглавља 35. Што је, узгред буди речено, једини такав случај у свим досадашњим преговарачким поглављима свих досадашњих кандидата.
Избори на Косову и Метохији пак – у којима је део кампање била и десетогодишња затворска казна за Слађана Трајковића за злочин који ниједан сведок није видео – највише што могу да донесу јесте власт која ће бити у стању да формира Заједницу општина са српском већином. Са статутом у складу с европским, француско-немачким, нацртом. Који предвиђа гашење српских здравствених и образовних институција на Косову и Метохији. Тако да наставни програми буду одобравани у Приштини, док ће Београду припасти прилика да то финансира.
Колико ће српске деце на Косову и Метохији, и њихових родитеља, то моћи да поднесе, није тешко али је зато мучно предвидети.
Али то је последица европских интеграција Србије.
И поготово оне погубне одлуке пре петнаестак година да се питање Косова и Метохије из Савета безбедности Уједињених нација пребаци у надлежност Европске уније.
Русија је још пре скоро две године пружила пуну подршку иницијативи да се питање Косова и Метохије врати тамо где му је и место, у Савет безбедности Уједињених нација, како би се и само Косово и Метохија вратило тамо где му је и место, у складу с важећом Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација.
Још само да се таква иницијатива и покрене. Пошто ћемо се у супротном, у склопу ЕУ интеграција, неминовно суочити са ситуацијом коју је описао професор Петров.
Зашто су Мађари најближи НИС-у и какав је план амбасадора Велике Британије
У ономе што је (п)остало од НИН-а амбасадор Велике Британије у Србији Едвард Фергусон описао је недавно оно што његова земља сматра пожељним решењем питања НИС-а.
Подсећања ради, он је плаћен да заступа интересе Велике Британије а не Србије те је, с тог становишта, критиковао Русију што "није спремна да поново прода НИС Србији" иако би то, додаје, "било очигледно решење".
Очигледно би то било решење које је пожељно за његову земљу. Али не нужно и за Србију. Нити за Русију.
Можемо и да претпоставимо зашто би то било пожељно за амбасадорову земљу. Наиме, није тешко замислити да би својим традиционално перфидним методама онда принудили Србију да НИС препрода неком још адекватнијем купцу. Са становишта британског интереса, разуме се. Те у том контексту ваља приметити да је лондонски "Фајненшел тајмс" у својим извештајима истицао варијанту преко компаније из Уједињених Арапских Емирата.
А ваља приметити и да су, у складу с наведеном амбасадоровом вољом, посланици прозападне опозиције тражили да НИС од Руса Србија преузме више-мање силом. Исто су, иначе, како је не једном указао председник државе, тражили и неки министри у Влади Србије. Што је занимљив, срећом и неуспео, пример остварења (анти)националног јединства у тежњи да се испуни жеља амбасадора Велике Британије.
Русија је, суочена са оваквим перспективама, срећом по нас, благонаклоно одлучила да не конзервира своју имовину у Србији до неког повољнијег тренутка и тиме је сачува за себе – што би за Русију била најједноставнија опција, али не и за нас – те је пристала да нам изађе у сусрет и прода ту своју имовину. Само, не ономе кога ће Британци означити као очигледно решење.
Јер Руси хоће да помогну нама као својим пријатељима, а не својим непријатељима.
Па се отуда и као логично, макар и овако изнуђено, решење појавио мађарски МОЛ о коме се говори као о најизгледнијем купцу.
Уосталом, Мађарска је од Америке добила енергетско изузеће какво Србија није. А и мађарски су званичници путовали на договоре у Москву. Укључујући, поврх овога о НИС-у, и договоре о изградњи нуклеарне електране Пакш 2, све са позивом Владимиру Путину да присуствује свечаном тренутку у Мађарској. Не треба ни напомињати колико би нам енергетске сигурности донео позив руском председнику сличним поводом и из Србије.
Што се тога тиче, продужен је и гасни аранжман с Русијом. Али само на још три месеца, до краја марта следеће године. Толико су, отприлике, и Американци продужили рок за НИС. Тешко је једно не повезати са другим.
При чему треба имати у виду и недавну калкулацију "Нове економије" да смо само прошле године, и само на разлици у цени руског гаса и наредног најповољнијег, азербејџанског, уштедели 300 милиона евра, што је "више него што Европска унија донира годишње Србији у процесу прикључења". А сума од 300 милиона штете у супротном сценарију била би и још знатно већа кад би руски гас, сходно вољи Европске уније и Велике Британије, био елиминисан па надокнађиван још скупљим од азербејџанског – течним гасом, из простог разлога што азербејџанског нема довољно.
А да и не подсећамо да се још пре пар година, кад је Европска унија одлучила да руски гас замени азербејџанским, па је Урсула фон дер Лајен путовала тамо да се договара и била много задовољна договореним, испоставило да Азербејџан – јер својег гаса нема довољно – Европској унији у ствари препродаје руски гас. Уз своју провизију, нормално. Тако да Европска унија наставља да купује исти руски гас, само га плаћа скупље. Па би тако нешто могло да снађе и нас када би се само Европска унија и британски амбасадор, српски министри и прозападна опозиција, о томе питали.
Евидентно је да нам од Русије зависи много више него што су сви они спремни да признају јер их баш брига за нас. Па је стога од нарочитог значаја што је Јуриј Пилипсон, директор Другог европског департмана у руском Министарству иностраних послова, у интервјуу ТАСС-у Србију описао као "несумњивог и објективног стратешког партнера Русије". Те је, штавише, на питање о оној злосрећној епизоди извоза српске муниције у Украјину, потврдио да "забрана извоза муниције сумњивим купцима (коју су увеле српске власти) остаје на снази" и да Москва "поштује принципијелну позицију српског руководства у овом погледу". "Брижљиво осматрамо ситуацију и пружамо савете када су потребни", додао је, што је од нарочитог значаја за учвршћивање међусобног поверења док нам – усред онако важних преговора о гасу и НИС-у – разни Британци нуде очигледна решења на нашу штету зарад њиховог интереса да Србију раздвоје од Русије.
А некако истовремено и други овдашњи заговорници истог интереса у Скупштини Србије подносе захтев за затварање Руско-српског хуманитарног центра у Нишу; шта ће нам и хуманитарни центар кад смо већ добили Милосрдног анђела. И још се сви они који се називају проевропском опозицијом – коју треба разликовати од патриотске опозиције – састају у Европском покрету у Србији да раде на координацији активности према Европској унији.
Која с Великом Британијом, сходно већ поменутом геостратешком императиву Урсуле фон дер Лајен, тежи да нас регрутује за свој рат против Русије.
Тако да нам тек предстоје изазови да им се одупремо колико год можемо. Почев од енергетске диверсификације. Тако да не зависимо од онога што ионако немају да нам понуде, а уз то је и скупо.
Шта нам се догодило у 2025. и шта нас чека следеће године
Јанис Варуфакис истиче три шока која су потресла свет током 2025. године и тиме скршила светски поредак установљен крајем 20. века, то јест победом Колективног запада у Хладном рату.
Први је, пише, предстојећа победа Русије у Украјини над својим западним непријатељима. Предвидљив исход кога је Трамп само убрзао, оцењује бивши и најдоследнији грчки министар финансија.
Други шок: тријумф Кине у трговинском рату против Америке. И то двострук. Ем је Кина доказала Америци да не постоји (као технолошка, индустријска или војна сила) без ретких земних сировина које Кина контролише у износу од скоро сто одсто. Ем је амерички технолошки напад на Кину – Кину натерао да убрза национални рад на стицању алгоритамског суверенитета и технолошке независности. Што је и постигнуто, такође, у наведеној мери од скоро сто одсто.
Док је трећи Варуфакисов шок, иако је понајмање шокантан, лакоћа с којом је Трамп победио Урсулу фон дер Лајен у трговинском рату Америке против Европске уније. Овај погубни споразум, уверен је Варуфакис чији је став тешко оспорити, формализовао је транзицију Европске уније од индустријског конкурента до просјака.
Уосталом, ако ико сматра да недавно затварање "Фолксвагенове" фабрике у Дрездену, први пут у 88 година постојања, представља најаву доласка просперитетних времена и резултат анализе да ће тражња бити већа а не мања, требало би да поразмисли поново.
Штавише, чак и у свом најбољем разматраном сценарију, Бундесбанка предвиђа пуне три и за њима четврту годину скоро рецесије у Немачкој, уз раст од максималних 0,6 одсто у односу на онолики дотадашњи пад. И то све са задуживањем од најављених билион евра да нашминка бројке и повећа БДП, јер се БДП приказује као увећан и захваљујући задуживању. Што се више задужите, БДП ће бити још већи. Друго је питање ко ће то да плаћа…
То се још и више односи на Америку, све и ако пљачком Европе за толико одлаже оно што је иначе неумитно, с обзиром на дуг од 38 и по хиљада милијарди долара који само наставља да расте због све скупљег отплаћивања камата и растућег дефицита буџета. Због кога дуг постаје још већи.
Тако да се Џорџ Јео, који је у Влади Сингапура провео готово четврт века, с добрим разлогом пита како, уопште, позиција америчког долара може да остане одржива с обзиром на такав раст дуга. Реалност је, каже, да, ако с потешкоћама чак и сервисирате дуг – док о отплати главнице нема ни говора – немате избора него да штампате новац. Који, наравно, тиме губи вредност. Због чега и расте цена злата. А земље БРИКС-а за то време убрзавају изградњу свог платног система, независног од америчке контроле, који ће потребу за доларом учинити још мањом.
Ово ће пак настајање новог финансијског поретка – које ће умањити и моћ долара као најмоћнијег америчког оружја за масовно уништење – додатно убрзати и успостављање новог светског поретка.
За Србију је, наравно, већ на средњи рок је то изузетно повољна вест под условом да у предстојећем кратком року успе да преживи. За почетак, наредну годину.
Већ и стога што нам на наплату стиже свака од претходних 25 година економске политике вашингтонског консензуса којој је превасходни циљ представљао профит страних инвеститора. Да га изнесу из земље, само прошле године, у износу од 4,3 милијарде евра.
Одавде су већ почели да одлазе, да затварају фабрике. Због кризе која се оданде прелива овамо – коме ће овдашњи кооперанти да праве делове кад се постројења затварају и тамо – због релативног раста надница тако да ни ти трошкови нису ниски као што су били, због завршетка периода државних субвенција. А донети су закони да могу да оду кад хоће. Што и чине.
И чиниће још и интензивније како време буде одмицало. Не обазирући се, наравно, на економску штету коју нам тиме наносе. О незапосленима и њиховим породицама, наравно, да и не говоримо.
И то у години у којој ће бити и неких избора. У друштвеном расположењу које је и иначе већ исувише дуго напето да би то било симптом здравља.
Тако да честитка Ђорђе Мелони слободно може да се преведе и на српски случај. Ово је била тешка година, али, без бриге, следећа ће бити још тежа. Срећно.
Live
