"ОсвРТ" са Врзићем: Гренланд, буна у западном финансијском систему, српске школе на КиМ и Захарова
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, недељом од 21 час
Да ли су америчке претензије на Гренланд и крај НАТО-а, откуд побуна у срцу западног финансијског система, чије ће бити српске школе на Косову и Метохији, како се у Србији честитао Дан Републике Српске и какву је опомену упутила Марија Захарова, само су неке од тема које је анализирао уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ".
Текст ауторске емисије преносимо у целости.
Ослобађање Гренланда или крај НАТО-а
Још у октобру 1934. године (тада совјетска) новинска агенција Тасс известила је да Сједињене Америчке Државе хоће да купе Гренланд. У извештајима данских новина из тог времена описивано је и путовање америчког амбасадора у Данској на Гренланд тог лета, као и учестали летови америчких војних авиона, а било је упућено и питање премијеру Торвалду Стаунингу да прокоментарише гласине о продаји територије Американцима.
Трампова идеја о преузимању Гренланда од Данске, дакле, није онолико ексцентрична као што делује, нити је онолико изузетна колико актуелни председник Америке мисли да је изузетно све што он уради. Истовремено, то са Гренландом директно проистиче из његове Стратегије националне безбедности и одељка под насловом "Западна хемисфера: Трампов додатак Монроовој доктрини", што ће сам Доналд Трамп преименовати у Донроову доктрину јер не може по Монроу да се зове исто оно што је два века касније сам по себи назвао Трамп.
При чему његова – каубојска – отмица Николаса Мадура, као на Дивљем западу који је од права познавао само право силе, најављује да је и на Гренланду могуће било шта.
Ипак, колико год то с Мадуром (и могуће са Гренландом) представља кршење међународног права, неправедно би било оптужити Трампа да је скршио међународно право, чак и кад сам каже да га то не занима него да га ограничава само његова савест, каква год била њена дефиниција.
Наиме, међународно је право скршено још у НАТО агресији на нашу земљу, што је и потврдило потоње признање самопроглашене независности Косова и Метохије, рачунајући и Данску.
Тврдња о Трамповом првенству у погледу кршења међународног права, отуда, није само неистина, него би представљала и амнестију за Била Клинтона и остале ратне и послератне злочинце који су га наследили у Овалној соби у којој су, уз извесне разлике, радили исто што и Клинтон.
Само што Трамп све то ради још луђе, укључујући Нобелову награду за мир коју је пристао да подели са њеном добитницом јер јој није остављен другачији избор. Због тога је, наравно, не треба жалити пошто њена заслуга за мир у свету – у томе је бар Трамп у праву – засигурно није ништа већа од његове.
Како се у све то уклапа звецкање носачима авиона око Ирана, наравно, тек ће бити утврђено. Ако је тачан извештај Си-Ен-Ена, а није био оспорен, да је у 12-дневном рату Израела, Америке и Ирана прошлог јуна потрошена чак четвртина укупних залиха америчких антибалистичких ракета (100 до 150, а годишње их се произведе тек десетак), онда су америчке опције за знатнију агресију прилично ограничене. Тим више што Донроова стратегија америчке безбедности стоји и на релативно револуционарном становишту да регион Блиског истока за Америку више нема значај какав је имао раније. Али има исти значај за Израел какав је имао и раније. Тако да агресија на Иран представља крунски доказ да је Америка вазал Израела, отприлике, у мери у којој је Европа вазал Америке.
Што нас враћа на питање Гренланда. И да ли ће га Трамп узети милом или силом. Или изнудом. Зато што га хоће – због стратешког положаја и ретких земних елемената којима га Кина држи у подређеном положају у свим технологијама будућности – а уверен је и да му се може. Уосталом, такво је њихово НАТО савезништво, таман као што га је својевремено описао Хенри Кисинџер: опасно је бити непријатељ Америке, али је фатално бити њен пријатељ.
Нашим Косметом, разуме се, Данци су у потпуности заслужили такав третман.
Може ли Трамп да одустане од Гренланда, након што је око тога подигао оволику буку? Може, нормално, кад га ионако не обавезује ништа што је рекао.
Да ли хоће да одустане, друго је питање. Портпаролка Беле куће каже да неће, без обзира на десет до једанаест војника које су европске силе послале на Гренланд да га бране. Од Руса, или Кинеза, или, ипак, Американаца.
Што ће рећи да се одговор о будућности НАТО-а већ зна ако Америка ослободи Гренланд од Данске и њених НАТО савезника. Што би представљало изузетан допринос за мир у свету. Уистину достојан Нобелове награде за мир. Све и ако ју је Трамп већ добио онако како је и заслужио.
Побуна у срцу западног финансијског система
Још у априлу прошле године указали смо на један Трампов рат који заслужује нарочиту пажњу а неоправдано је запостављен у јавности: рат против председавајућег Федералних резерви, америчке централне банке, Џерома Пауела.
Подсећања ради: сукобили су се тада Трамп и Пауел око висине референтне каматне стопе. Трамп је хтео нижу камату – како би јефтинијим кредитима подстакао америчку привреду а у склопу тога и своје пословне пајташе, док је Пауел хтео да задржи вишу каматну стопу из страха од подстицања инфлације поплавом јефтиних кредита, то јест штампањем још новца без покрића.
На амерички дуг који износи више од 38.600 милијарди долара, питање сваког процентног поена веће или мање камате кошта на десетине милијарди долара.
О отплати главнице дуга, наравно, нико и не размишља, јер је прошле фискалне године Америка само на плаћање камата на свој дуг потрошила око 1.300-400 милијарди долара. То ће ове фискалне године бити још више, и обавезно још више од наредног војног буџета чак и ако он буде повећан са хиљаду на хиљаду и по милијарди долара као што најављује Доналд Трамп.
То ће само убрзати задуживање. А да би плаћала камату на свој дуг Америка мора да иде у још већи дуг.
Куда то води Америку и долар, може да се види на графиконима који приказују цену злата: изнад 4.600 долара по унци, а пре само четири године у ово време била је испод 2.000 долара. Више је него дупло порасла вредност злата изражена у доларима, тако да је примереније разумети да је за толико опала вредност долара у односу на злато.
А швајцарска банка Јулијус Баер направила је и графикон упоредног кретања вредности злата и обрнуте вредности камате на десетогодишње америчке обвезнице.
Не мора ништа да се зна о економији да би се уочила правилност: две криве, златна и доларска, ишле су руку-под-руку, подударно, деценијама у којима је и релативно мировала цена злата. Све до једног тренутка у којима су се раздвојиле у супротним смеровима, злато навише, ово друго наниже. А тај тренутак био је заплена руске финансијске имовине на Западу. Руских 300 милијарди америчких долара тако је срушило читав долар.
У таквим околностима, на које Америка и њени власници више не могу да утичу јер су процеси почели да живе сопственом логиком, одвија се и овај недовољно примећени Трампов рат са дотичним власницима њиховог финансијског система.
Доналд Трамп је, наиме, пролетос, кад му Џером Пауел није удовољио око камата, тражио његову смену. Испоставило се, међутим, да човека за кога је гласало неколико Американаца не може да смени човек за кога је гласало неколико десетина милиона Американаца.
Џерома Пауела из Федералних резерви тада је око камата, дакле, против Трампа, подржао директор БлекРока Лари Финк. Не зна се ко су власници БлекРока. Али се зна да је БлекРок власник банака које су власници Федералних резерви. Зато што је то, према дефиницији Врховног суда САД, "квази приватни ентитет јединствене структуре настао у посебној историјској традицији Прве и Друге банке Сједињених Држава" из 18. односно 19. века које су биле у приватном власништву америчких и европских инвеститора у износу од 80 одсто.
Простије речено: америчка централна банка, која није народна банка, јесте приватна банка. То производи амерички долар.
Са власницима долара је Трамп ступио у рат кривичном истрагом Џерома Пауела поводом реновирања зграде по цени од две и по милијарде. Узгред, ваљда је јасно да никакво реновирање једне зграде не може да кошта толико; толике су размере корупције.
А колике су размере рата у западном финансијском свету показало је писмо подршке Џерому Пауелу какво никад раније није написано. Потписници: гувернерка Европске централне банке, гувернери Банке Енглеске и Банке Канаде, генерални директор Банке за међународна поравнања, озлоглашене као централна банка централних банака из Базела у Швајцарској.
Та банка, за све време трајања Другог светског рата, из свог чланства није искључила Хитлерову Рајхсбанку.
Нормално, кад су сви били у истом бизнису. Али су зато искључили Централну банку Русије чим је почела Специјална војна операција у Украјини. Па је кренуо суноврат вредности долара у односу на злато.
А сада је и Доналд Трамп ушао у рат са свима њима. Исход тог рата – у коме, да се разумемо, нико од учесника нама не жели ништа посебно добро – у многоме ће одредити будућност света. Прецизније, оног његовог дела кога власници долара још могу да купе.
Чије ће бити српске школе на Косову и Метохији и како је Дан Републике Српске поделио Србију
Студенти универзитета у Косовској Митровици постају странци ако нису држављани такозваног Косова. Тако да ће морати да се пријаве полицији такозваног Косова у року од 72 сата; да добију њихову дозволу за боравак у нашој јужној покрајини. Коју, дакле, могу и да не добију чим морају да је траже, а малтретирање је загарантовано.
Уз један нарочито злослутан моменат: за боравишну дозволу биће им потребан доказ о упису у некој образовној институцији акредитованој у (самозваној) Републици Косово.
Универзитет у Приштини, привремено измештен у Косовску Митровицу, који је члан Европске асоцијације универзитета, нема ту акредитацију.
Али ево где ће постати још гадније: добиће ту акредитацију. Зато што ће престати да буде ово што је сада.
То, преко Фејсбука, из Приштине најављује први потпредседник владе надлежан за европске интеграције Бесник Бисљими који каже да је "започео процес суштинске интеграције здравственог система и система образовања на целој територији земље" коју лажно представљају као своју.
Здравство и школство су последње институције Републике Србије преостале – заостале – на Косову и Метохији. Сада ће и то да нам узму. У тишини континуираног избацивања Србије са Косова и Метохије након уклањања последњих барикада пре три године; оно кад су Срби са севера Космета упозоравали да ће их гонити као зечеве.
Некад је барем тај север Космета био довољно слободна територија да буде залог за повратак читавог српског Косова и Метохије. Сад постаје симптом његовог губитка. Свака част на таквом исходу дијалога Београда и Приштине уз посредовање Брисела.
Најављена интеграција здравства и школства, иначе, саставни је део европског, прецизније, француско-немачког пакета који предвиђа и оснивање Заједнице општина са српском већином. Чији нацрт статута, произведен у Европској унији, предвиђа да здравствене и образовне институције Републике Србије буду замењене приватним здравственим и образовним институцијама основане у (такозваној) Републици Косово које ће моћи да финансира Република Србија.
То је оно што је заправо најавио Бисљими преко Фејсбука. Тако да није сасвим јасно чему се то надамо поводом евентуалног формирања Заједнице општина са српском већином.
А Аљбин Курти као услов за наставак дијалога који прави овакве резултате тражи и формално потписивање Охридског и Бриселског споразума, то јест капитулације де факто признањем самопроглашене независности Косова. Тако да ће ускоро и то доћи на дневни ред.
Што значи да је пред нама перспектива да будемо прва генерација Срба која није макар сањала (у складу са ограниченим могућностима) о ослобођењу Косова, него га је предала. У тишини која чак није ни производ срамоте, него незаинтересованости.
Па зашто онда не би била напуштена и Република Српска, кад јој спонзори све стварније лажне независности Косова не желе ништа боље? Тим пре што је Република Српска – између етничког чишћења Републике Српске Крајине, отцепљења Црне Горе и отмице Косова и Метохије – једино што је српски народ добио у овим деценијама свог државног, националног и моралног посртања.
Зашто би нам допустили такав изузетак ако се сами за то не изборимо? А ено, и оно што би да буде алтернатива овоме успело је да се подели чак и око честитке за Дан Републике Српске. Па се неки међу студентским налозима у блокади нису ни усудили да честитају док су други, у име незамерања Европи и овдашњим проевропљанима, покушали да се направе невешти, а само је неколицина успела да се одважи да упути честитку. И шта да очекујемо кад буду морали да одговоре и на неко озбиљније државно и национално искушење?
Уосталом, као и сви ми.
Студенти из Косовске Митровице ће, буде ли како најављује Бесник Бисљими, то ускоро осетити на сопственој кожи…
Снег и лед и опомена Марије Захарове
Као што је познато, не пада снег да покрије брег него да свака зверка покаже свој траг.
Тако да нам је услед препирке о очишћеном (или неочишћеном) снегу и леду по Србији промакао онај много важнији податак: да морамо да имамо Србију, државу, дакле, штавише, функционалну, да бисмо имали очишћен снег и лед са улица и путева. И струје посвуда у најкраћем року.
Као и ономад кад су биле поплаве: нема (нам) помоћи ако нема наше државе да нам притекне у помоћ. Томе и служи, зато и постоји. Тако што се неко пре нас својом крвљу изборио да постоји уместо да је све распродао.
И помоћ пријатеља се, наравно, рачуна. Отуда Српско-руски хуманитарни центар у Нишу, који је и овог пута урадио свој посао. Укључујући струју за болницу у Мајданпеку. Иако његови запослени нису добили дипломатски статус какав им припада сходно међудржавном уговору који је ратификован у Скупштини Србије. Лепо од Руса што их то не спречава да нам помогну. И то је пријатељство, а брука је наша кад је овако асиметрично.
Кад смо код пријатељства: Европска унија је у униформи НАТО пакта своју хуманитарну интервенцију овде имала још ’99. У истом духу од нас сад тражи да затворимо Српско-руски хуманитарни центар у Нишу.
А и да иначе раскрстимо с Русима, како је још једном опоменула Марија Захарова. Траже из Европске уније да престанемо да будемо оно што јесмо, да бисмо постали оно што је њима потребно.
Па је у складу с тим потпуно очекивано кад нам Руси шаљу хуманитарце а Европска унија невладине организације. Које су сасвим бескорисне у ванредним ситуацијама, али оне и не служе да нам помогну него да нам објасне да нам руски спасиоци нису потребни. А нарочито у случају њихове хуманитарне интервенције којој смо, у промењеном облику али са истим циљем, изложени још од поменуте ’99.
То, наравно, укључује и све оне реформе услед којих су, како се ових дана пожалио Ивица Дачић, и војска и полиција сведени на "малтене невладине организације" јер се "годинама радило на смањивању капацитета јединица"; што је могло да се уочи и ономад у случају поплава, а и сада у другом агрегатном стању, са снегом и ледом, где војске да помогне народу није било у мери у којој би је било да и даље имамо оружане снаге које нису реформисане по стандардима НАТО-а и Европске уније као његовог ратоборног крила.
Исто се односи и на реформе правосуђа које би сад, кажу, требало да иду у обрнутом смеру враћања у надлежност државе. Како је пак све то реформисано тако да нам од државе остане што мање, нека остане мистерија.
За разлику од тога, није мистерија куда све то треба да води.
Златни стандард, наиме, у том погледу разградње државе по европским стандардима представља румунска држављанка на функцији председнице Молдавије Маја Санду. Она би, казала је, на референдуму гласала за нестанак државе чија је председница. Није оптужена за велеиздају него важи за велику шампионку европских интеграција своје земље. Румуније и Молдавије, додуше, није сасвим сигурно. Тек, није ни чудо што јој је Европска унија онако помогла да се домогне функције – гласовима из Европске уније, пошто је у Молдавији изгубила. Али није битно како се гласа него како се броје гласови, па је хуманитарна интервенција из Европске уније управо томе и послужила.
Зато што државе које нису овако довољно реформисане по стандардима Европске уније још могу да се побрину за сопствене, уместо за интересе Европске уније. Укључујући струју и чишћење снега и леда, или рат против Русије насупрот томе.
Па и то треба имати у виду како се сви заједно не бисмо оклизнули. Тако да више не устанемо…
Live
