"Осврт" са Врзићем: Годину дана Трампа, поруке Лаврова, посета делегације ЕП и Гренел о Србији
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, недељом од 21 час
Годину дана Трампа и шта је остало од Колективног запада, поруке Сергеја Лаврова и шта долази са мултиполарним светом, посета делегације Европског парламента, шта каже Ричард Гренел и где је место Србије у мултиполарном свету, студија случаја Јелене Клеут, само су неке од тема које је анализирао уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ".
Текст ауторске емисије преносимо у целости.
Годину дана Трампа и шта је остало од Колективног запада
Било би надасве занимљиво кад бисмо једном сазнали зашто се Доналд Трамп у својим претњама поводом Гренланда предомислио у размерама од око 180 степени: ипак нема војне интервенције и окупације, ипак нема присаједињења Гренланда Америци, ипак нема царина за све савезнике, срећне вазале и несрећне робове који се томе противе.
Макар за сада, јер је Трамп пристао да преговара о неким другим модалитетима коришћења овог парчета леда које је у говору у Давосу барем три пута у 15 секунди побркао са Исландом. Можда и намерно, па нека и Исланђани буду у приправности за сваки случај.
С тим што је далеко од извесног да ичему служе преговори генералног секретара НАТО-а Марка Рутеа и његовог татице Трампа о Гренланду након што је данска премијерка рекла да "НАТО апсолутно нема никакав мандат да преговара о било чему о Гренланду" без Данаца.
Али питање је и колико се, уопште, и сами Данци питају о било чему.
Тек, Трампа сигурно није препало оних 11 до 12 војника које су његови НАТО савезници послали на Гренланд да се суоче с америчком претњом. Још мање славна данска војска – макар и ако је на Гренланд упућена с бојевом муницијом – на таласу традиције херојског отпора Хитлеровом Вермахту који је трајао тачно два сата и 10 минута.
А ипак, због нечега се Трамп предомислио и пре него што је са Гренланда добио макар и коцкицу леда за кока-колу.
На пример: шта ако није случајно што је Урсула фон дер Лајен у Давосу подсетила на Никсонов шок из 1971. после кога је амерички долар остао без златне подлоге? Што ће рећи да још од тада почива само на поверењу, а поверење је изгубљено услед низа потеза закључно са Гренландом. Па је још – претећи – додала и да је битно да Европа смањи зависност од стране валуте, дакле, америчког долара.
"Блумерг" рачуна: европске државе поседују готово 40 одсто америчких државних обвезница које су у страном власништву. У толиком износу оне кредитирају амерички дуг без кога Америка не може као наркоман без хероина. Иначе, отприлике са истим дугорочним дејством.
Штавише, европски су власници америчког дуга утолико важнији што је осталих купаца америчког дуга, то јест обвезница, све мање; почев од Кине која своје доларске резерве систематично продаје већ годинама уназад, тако да је некадашњих више од 1.300 милијарди сведено на 600 и кусур милијарди, с тенденцијом даљег пада.
У таквом окружењу, распродаја америчких обвезница из Европе извршила би страховит – и могуће неиздржив – притисак на долар. Још мањи број купаца, наиме, изазвао би потребу продавца (Доналда Трампа) да своју робу (амерички дуг) понуди по што повољнијим условима. Како би привукао купце којих нема. А то значи још веће камате. И још скупље сервисирање дуга. Који се већ сервисира новим и све скупљим задуживањем.
На поверење. Кога више нема. Узгред: у томе и лежи објашњење вртоглавог раста цене злата; прецизније, вртоглавог пада вредности долара у односу на злато на безмало 5.000 долара по унци. А било је свега 2.000 сасвим недавно.
Први хици су већ испаљени тако што је јавност обавештена да су два пензиона фонда – један из Данске, други из Шведске – одлучили да продају све своје доларске обвезнице. Суме су релативно безначајне – мере се у стотинама милиона долара – али порука је јасна.
И довољно претећа да је Трамп морао да им припрети америчком одмаздом ако се то настави, уз тврдњу да има све адуте.
Можда их, међутим, нема. Па је зато и одустао од претње војском и царинама иако на Гренланду (још) није добио све што је пожелео цртајући америчку заставу преко читаве његове територије.
Ако ишта, у оваквом сценарију потреса унутар евро-доларског система, дакле онога што још постоји у облику Колективног запада, поприлично им је гарантовано узајамно уништење.
И ту долазимо до биланса ове прве године владавине Доналда Трампа буком и бесом. Гренланд је у том погледу нарочито поучан случај.
Ако ће, наиме, тамо добити само све оно што су Данци спремни да му дају – војне базе и природни ресурси – они су то били спремни да му дају и без звецкања оружјем и царинама и последичног потреса на Колективном западу који прети да га растури у парампарчад.
А Трамп је ипак прибегао наведеном звецкању.
Или се потом уплашио описаних последица по амерички дуг па се (привремено) повукао, или циљ звецкања – оружјем и царинама – и није био само Гренланд него растурање Колективног (НАТО) запада у парампарчад.
Уосталом, у Давос је, да обави свој посао, Трамп и отпутовао тако што је репостовао нечију поруку да су Русија и Кина – његов оригинални изговор за Гренланд, иначе – само дежурна страшила. Док је прави непријатељ Америке – НАТО.
Како год, резултат је постигнут. Већ поменутим запажањем белгијског премијера Барта де Вевера, срећни вазали сад постају несрећни робови.
Што значи да револуција у њиховом феудалном (или робовласничком) односу тек предстоји, тако да је повратак на пређашње стање тешко замислив. Док нама остаје да са стране посматрамо детаље. У сусрет настанку следећег светског поретка.
Поруке Сергеја Лаврова и шта долази са мултиполарним светом
Ако је Доналд Трамп досад послужио ичему, онда је то што је господарима досадашњег поретка – заснованог на такозваним правилима – одузео привилегију да се праве да је све као што је било. Ово, међутим, још никад није било.
И нико то боље није дефинисао од достојног репрезента досадашњег поретка, гувернера (централне) Банке Енглеске кога су поставили на место премијера Канаде Марка Карнија.
Њихов поредак заснован на правилима, илити поредак заснован на њиховим правилима, како год, важно да могу да раде шта им се хоће, сад нестаје пред њиховим очима, признао је.
Штавише – а то је још важније признање – све време је то са поретком и правилима била пука илузија, прецизније, лаж да правила постоје иста за све. То се тако звало јер су, каже Карни, они од тога имали користи и просперитет, све и ако су све време знали да је – цитат – ”прича о међународном поретку заснованом на правилима била делимично лажна”. Да су најјачи били изузети од правила кад им је одговарало, те да су правила примењивана асиметрично.
У преводу на стару латинску мудрост: шта је дозвољено Јупитеру, није и волу.
Све смо то, наравно, знали и пре него што нам је Марк Карни то рекао.
Његова је исповест, изговорена притом у Давосу, свеједно значајна, и то из два разлога.
Под један, нико више не може да оспори да оно што се ради(ло) у име тог поретка заснованог на правилима, а то укључује и све реформе у склопу евроинтеграција, служи њима на поменуту корист и просперитет. А не нама који то њима треба да обезбедимо.
А у склопу тога и још један детаљ: сва та интеграција, признао је такође Марк Карни који је интегрални део а не критичар свог система, представља извор субординације, потчињавања том систему. Не интегришу нас да бисмо били равноправни, него да будемо извор њиховог благостања. Простије речено, чак и Бугари би досад постали Немци да им је то било намењено.
И други важан аспект признања Марка Карнија: сама чињеница да је све то признао, јер је морао да призна очигледно. Пошто, да, процеси у свету јесу отишли толико далеко.
Па у том контексту треба читати и поруку шефа руске дипломатије да је мултиполарност већ реалност која, поврх тога, неће нестати.
И ову поруку треба разумети на адекватан начин: ово значи и ми се сада питамо. И питаћемо се. Ваша правила се нас више не тичу. Ми сад стварамо правила.
Ми: то је читав незападни свет. Који престаје да буде потчињени извор просперитета западног света. Који тренутно прождире самог себе пошто друге више не може у мери која би заситила његов апетит и похлепу.
Све ово чему сада присуствујемо представља процес настанка тог новог и другачијег светског поретка који, дакле, није заснован на њиховим правилима.
Тај процес, на жалост, не може да буде миран као што би било пожељно. Али сувласници доскорашњег поретка њихових правила – послодавци гувернера/премијера Марка Карнија – нису спремни да се предају без борбе. Зато је борба против њих у Украјини од пресудног значаја. Да већ нису поражени не би ни Карни већ признао њихов пораз; сам је ионако признао да није ни великодушан ни довољно поштен да то учини ако баш не мора. Али мора.
Но, није само бивша Украјина. Гренланд такође спада у исту категорију превирања. С тим у вези и реакције Русије и Кине: ваша ствар, мислећи на досадашњи Колективни запад. Уосталом, зашто би ометали противника док се самоубија. То јест, док на себе примењује своја правила која су направљена за друге.
Али за сав остатак има да важе друга правила. Она која су већ записана у Повељи Уједињених нација, и на чијим темељима већ сарађују Русија и Кина, сав БРИКС плус и свет Глобалног југа.
Један и други концепт међународних односа – отимачина односно сарадња – сукобљаваће се на рубним подручјима све док поредак некакве равнотеже не буде успостављен.
Венецуела је, на пример, једно од тих рубних подручја.
С тим што за Србију, наравно, није баш толико битно где је у свему томе Венецуела. Него где је у свему томе Србија.
Где је место Србије у мултиполарном свету
Након што је Марк Карни лепо признао да наше евроинтеграције служе нашем потчињавању а њиховом просперитету, и да су лагали кад су нас убеђивали у супротно, можда је дошло крајње време да поразмислимо да ли нам је баш то у интересу. Или је у њиховом интересу на нашу штету, као што очигледно јесте јер сви знамо да не може да буде и вук сит и овце на броју.
Ово тим пре што нам и из Москве стиже истоветан савет да поразмислимо о ЕУ интеграцијама кад нам за то траже Косово и приде све што још нису стигли да затраже.
Русија нам, подсећања ради, не намеће ништа, нити нам нуди нешто што нам не користи, па је и зато вреди саслушати пажљиво; макар је доказано добронамернија од оних које слушамо јер морамо у склопу ЕУ интеграција.
Што ће рећи да је похвале вредан гест што смо поново – једини – одбили да у то име уведемо неке санкције Европске уније Русији.
А сличну поруку против ЕУ интеграција Србије упућује и Ричард Гренел после састанка председника Србије и европске комесарке за проширење у Давосу. Вучић, каже Гренел, треба да следи амерички, шта год то било, а не европски пут. Шта год то било, а више личи на странпутицу или слепу улицу него на пут.
Чињеница је да Ричард Гренел није оно што је био – а био је и директор Националне обавештајне службе – нити је постао оно што се говоркало, а говоркало се да ће постати и државни секретар и саветник за националну безбедност. Ипак, Гренел има функцију специјалног изасланика председника за специјалне мисије, па нема разлога ни да се схвати олако.
Што не значи и да се треба залетети ка путу који нам он нуди; јер искуство Гренланда, а и Венецуеле, показују да их занимају ресурси, значи, грабеж, тако да је опрез неопходан.
Уз нијансу занимљивог охрабрења: кад нас је оно упозорио на Европску унију и њене (подле) намере, Лавров истовремено није одбацио могућност сарадње Русије и Америке у нашем случају. Док је пример Републике Српске показао и да то, насупрот Европској унији, не спада у домен пуке теорије.
У том контексту, штета је што у Давосу није било прилике за билатерални сусрет Вучића и Трампа, али зато није штета што није било прилике ни за билатерални сусрет Вучића и, на пример, Емануела Макрона кад већ није било ни Трампа, имајући у виду сукоб Трампа и Макрона.
Да ли је штета што и Србија није позвана у Трампов Одбор мира, а позване су Белорусија и Мађарска, кад је већ по позиву приступило самозвано Косово, показаће будућност.
И откуд сад уопште Вјоса Османи уз Доналда Трампа, кад се пре америчких избора поносно сликала са Камалом Харис?
Кад смо већ код америчких избора: имајући у виду Гренелов позив и Трампове најаве освете из Давоса због (покрадених) избора 2020, вероватно не би шкодило кад би се на оптужбу да је у то умешан и Београд одговорило и неким још убедљивијим доказом од твита Марка Ђурића који каже да то није истина, колико год иначе Марко Ђурић деловао убедљиво и приде призвао Ричарда Гренела за сведока. При чему је нарочито интригантно, на један перверзан начин јер су такве околности у којима живимо, што је Ђурић био принуђен да тим својим твитом одговара на оптужбу сарадника управо оних антитрамповских структура за чији је рачун и извршена тобожња крађа америчких избора из Београда.
У сваком случају, најбоље би за све нас било да амерички избори буду само њихова ствар.
Док наш избор – све и ако нас нико ништа није питао – до даљег остаје да нам у инспекцију Скупштине Србије, државне власти укључујући невладине организације и пробране провладине и противвладине медије, значи, у инспекцију политичког живота у Србији долази делегација Европског парламента.
На који су начин они за нас надлежни, осим тако што сами на то пристајемо, Бог ће знати. Док насупрот томе сви знамо да они овде нису да би нама, него да би њима било боље. О томе нас је обавестио онај енглески гувернер на челу канадске владе. Уз посебно дегутантан детаљ у виду молби појединих прозападних посланика из опозиције, јер би они у Европску унију још брже него власт, да се појединим припадницима власти уведу санкције. Што је само следећи логичан корак у процесу потчињавања Србије на странпутици наших ЕУ интеграција. На којој ћемо безнадежно и остати све док не смогнемо храбрости да послушамо Сергеја Лаврова.
Студија случаја Јелене Клеут
Приличну је буру у јавности изазвао онај студент у блокади који је, изгледа са овлашћењем својих колега јер су га сви доживели озбиљно, прошле недеље у Утиску недеље поручио да нема ништа од ограничења мандата (евентуалне) студентске листе на само годину дана, него пун мандат од све четири године, а опозиција нека се повуче да ради оно за шта је (можда) стручна. А то није бављење политиком и освајање власти.
Што ће рећи да би привремена пауза (од годину дана) требало да постане трајна. Уз лустрацију, дакле чистку припадника власти као главну тачку (пред)изборног програма студената, ово би значило тотално ресетовање српске политике као израз мере незадовољства постојећом понудом.
Није ни чудо што су партије на такву перспективу одреаговале с негодовањем. А поготово оне партије прозападне опозиције које су се нарочито привезале уз (стварну или перципирану) популарност студентског покрета како би од тога и саме извукле корист. Па је сад глупо да им се супротставе директно, него је пожељније ако може подмукло.
Но то је већ ствар њиховог односа који ће моћи да се анализира тек кад буде постало јасно ко је уопште ко у студентском покрету у процесу његове еволуције, и каква му је позиција у односу на остатак опозиције.
Али исказана жеља за четворогодишњим уместо привременог ангажмана значи и још нешто, кудикамо важније, што је све досад релативно успешно гурано под тепих.
Наиме, не би ни годину дана, а камоли пуне четири године, могли да рачунају на луксуз геополитичке заветрине и геополитички удобних, значи неутралних и безбедних тема попут корупције. На чему се тренутно не инсистира само зато што је то популарно услед поменутог незадовољства, него и зато што омогућава да се избегне изјашњавање о знатно компликованијим питањима од државног и националног значаја: Косово и Метохија, Република Српска, Европска унија, санкције Русији или садржајна сарадња с БРИКС-ом…
Већ смо овде указали да су се налози студената у блокади поделили чак и око тако једноставног случаја као што је честитка за Дан Републике Српске. У међувремену су поједини налози, који су пристојно честитали, своју честитку у тишини обрисали.
Неки пленуми се састају са посланицима Европског парламента, неки су одбили позив.
Није то плурализам мишљења него конфузија. Која сад није битна колико ће бити битна ако би добили онолико гласова колико кажу да ће добити.
Другим речима, за шта ће гласати они који за њих буду гласали? За који одговор на побројана питања Косова и Метохије, Републике Српске, Европске уније, санкција Русији…
Случај (досадашње) ванредне професорке Филозофског факултета у Новом Саду Јелене Клеут у том смислу представља занимљив путоказ.
Пре свега да се то разјасни: Јелена Клеут није добила отказ него јој је, како је открила агенција Бета, истекао уговор.
Што није сасвим безначајна разлика. У сваком случају, питање може само да гласи: зашто јој уговор није продужен? И зашто из статуса ванредног није напредовала у статус редовног професора? Из стручних, или из политичких разлога?
Конкретно: да ли је испунила норме у погледу броја страница стручних радова и остале формалне – квантификоване – услове за статус који жели да има? Простије речено, има ли довољно поена, јер се тако броји?
Њена "комплетна библиографија" на званичном сајту Одсека за медијске студије показује да није објавила ништа још од 2021, након што је 2020. изабрана за ванредног професора на одређено време, што је можда довољан услов за то што хоће да буде. Или је комплетна библиографија ипак некомплетна јер нечијом неажурношћу напросто није ажурирана још неким научним доприносом из претходних пет година? Али, шта ако јесте…
Тако да питање може и да се обрне, поготово ако желимо друштво које је боље од постојећег. Где одлучује заслуга а не припадност: треба ли, њој или било коме, уговор да буде продужен из политичких, уместо стручних разлога?
Када је Милош Ковић на Филозофском факултету у Београду био у релативно упоредивој ситуацији могућег избацивања – таман посла да је било какво друго поређење међу њима примерено, тим пре што оно око броја и квалитета стручних радова Милоша Ковића никад није ни било упитно – нико се од оних што сада протестују због Јелене Клеут због Милоша Ковића није принципијелно побунио. Напротив. Из политичких разлога.
Као што Милоша Ковића ономад нису бранили због политичких разлога, да ли ову колегиницу Динка Грухоњића сада бране због политичких разлога? При чему треба имати у виду и да нико ко је брани није досад устврдио да су бодови пребројани погрешно.
И ту долазимо до кључног питања: ако је бране због политике а не због стручности, која је то политика коју она заступа? Што је значајно зато што је у одбрану њене политике стао и не мали број студентских пленума.
Неколико података дају да се наслути и то. Заједно са Соњом Бисерко, Латинком Перовић, Динком Грухоњићем, Фахријем Муслиуом и другима потписала је својевремено апел за укидање веронауке у српским школама јер "Српска православна црква јача своју изразито нетолерантну позицију и нелегитимне утицаје далеко изван верске сфере", а и осим тога јој је "главни циљ свесрпско уједињење", крај цитата. Устала је и у подршку Динку Грухоњићу, оно кад му је било симпатично што има лепо име као заповедник Јасеновца Динко Шакић. Са подсекретарком америчког Стејт департмента учествовала је на трибини (са Динком Грухоњићем, а не Шакићем) на којој се разговарало о томе како медијско окружење у Србији учинити здравијим, с обзиром на руску пропаганду која овде постоји… Најзад, подршку су јој овом приликом дали и припадници Става у егзилу, они што су заштиту нашли у Хрватској кад је откривено да су планирали да бацају Молотовљеве коктеле на митингу у Београду 15. марта, па и то нешто говори.
Да ли је то и државна и (анти)национална политика која се овом приликом брани? Да би била спроведена у дело ако се укаже прилика.
Тако да и о томе треба водити рачуна. Како изван, тако и унутар тог покрета који би да преобликује политичку сцену у Србији укидањем свих осталих. Који то можда и јесу заслужили у значајном проценту, али то не значи и да је свеједно шта долази после.
Live
