"Осврт" са Врзићем: Минхенска безбедносна депресија, странци на КиМ и шта славимо на Сретење
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, недељом од 21 час
Минхенска безбедносна депресија, Милорад Додик и подршка Москве и Вашингтона за Републику Српску, Странци на Косову и Метохији, Сретење и дан онога што нам је још остало од државе, само су неке од тема које је у ауторској емисији "ОсвРТ" анализирао уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Минхенска безбедносна депресија
Сингапурски дипломата Кишор Мабубани, који је пре четврт века наследио Сергеја Лаврова на месту председавајућег Савета безбедности Уједињених нација, приметио је у једном недавном наступу да европским лидерима фали мудрости, укључујући геополитичку мудрост. Па зато саботирају мировни споразум с Русијом уместо да су још ономад заједно с Владимиром Путином одлетели на Аљаску да се прикључе његовом разговору – и некаквом договору – с Доналдом Трампом.
Наравно, да има мудрости уместо крволочности, још пре скоро четири године у Истанбулу би био закључен онај договор што га је, међутим, саботирао Борис Џонсон у служби њеног краљевског величанства.
Или свега овога не би ни било да су пажљиво уместо бахато одслушали говор Владимира Путина на Минхенској безбедносној конференцији 2007. А он их је још тада упозорио на ово што их чека.
Но нису били мудри него геополитички глупи, укључујући глупу опијеност представом о сопственој моћи, тако да наслов Минхенског безбедносног извештаја ове године верно описује стање у коме се налазе: Урушавање. Деструкција.
Волфганг Ишингер, председавајући Минхенске безбедносне конференције, јавља да се не може довољно нагласити колико је угрожен њихов либерално-интернационалистички консензус на Колективном западу. Свеобухватна деструкција 80 и кусур година након што је започела конструкција њиховог поретка заснованог на правилима да могу да раде шта хоће.
Да понешто ипак почиње да се пробија кроз наведени недостатак мудрости – који се још назива и глупошћу – може да се наслути и из једног недавног геополитичког предомишљања у лондонском "Телеграфу" у коме се признаје да су све промашили око Русије: нити је кенселована као што су се надали, нити Украјина може да је победи, нити су ишта научили из историје и старе западне бољке самоубиственог потцењивања Русије, још од пољско-литванске уније и Шведске, преко Наполеона и Хитлера (који је додуше у "Телеграфу" прескочен у овом низу услед незгодних асоцијација) па до садашњих настављача његовог дела и понављача његових грешака.
Штавише, не само да Русија није банкротирала као што јој је најављивано, него је – ево директног цитата – "од почетка рата надрасла економије Запада" и притом "постала независна од глобалног финансијског система заснованог на долару".
Иначе, што се тога тиче, вреди приметити да је Сергеј Лавров пре неки дан најавио оснивање БРИКС-ове финансијске платформе независне од Запада; о емБриџу тек ће се говорити, јер ће то једино преостати кад банкротира овај финансијски систем заснован на долару, пљачки и гомилању дугова.
Лондонски "Телеграф" пак признаје овом приликом да су чак и статистику разумели погрешно; па су Русију потцењивали кроз номинални БДП у доларима – што је и сад у Минхену поновио Мерц – уместо да рачунају по исправнијој мери паритета куповне моћи.
По оном првом, погрешном, Мерцовом, испадало је да је руска економија величине холандске (јер, илустрације ради, шишање у Холандији кошта, на пример, 100 евра док је у Русији 10 евра, па се тако и урачунава у номинални БДП), док исправнија метрика – јер цена шишања у Холандији не говори ништа о стварном стању руске економије – показује да је Русија, заправо, испред Немачке. И Јапана. Четврта економија света. Иза Кине, Америке и Индије, тим редом, што ће рећи да су у прве четири економије света три чланице БРИКС-а. А то нас враћа на емБриџ будућност светске економије…
Али Кир Стармер, Емануел Макрон и Фридрих Мерц, оптужује их "Телеграф", нису умели да израчунају да се променио центар геополитичке гравитације. Што је нешто лепши начин да се каже да су безначајни иако су умислили да нешто значе.
С тим што је Емануел Макрон – о чијем су се дечку с извесним подсмехом дописивали Џефри Епстин и Стив Бенон – успео да разуме да ће "Европа бити избрисана за пет година" јер је, казао је "Зиддојче цајтунгу", у појединим секторима хемијске индустрије све већ изгубљено, наглавачке су окренуте и аутомобилска индустрија и машиноградња у последњих 18 месеци, а све се те тенденције притом и убрзавају. Тако да се – каже Макрон – деиндустријализација у Немачкој и Италији одвија све рапиднијим темпом у последњим месецима, док је у Француској сад нешто спорији темпо деиндустријализације само зато што је она већ пострадала пре 15 година (па је Макрон од Епстина тражио финансијске савете).
Русија је требало да нас снабдева приступачном енергијом заувек, идентификује Макрон један од два главна узрока европског распада, као да је то била одлука Русије а не Европе, а уз то и Кина више није извозно тржиште него све жешћи конкурент.
При чему једино решење овакве перспективе економске пропасти – сад, кад је остао без Епстинових савета – Макрон види у лепој жељи да се Европа пробуди. Тако каже. Шта год то уопште значило. И да се задужи још више, пошто пара иначе нема.
Што значи да ће урушавање, на које су упозорили у Минхену, убудуће ићи и још бржим темпом. Добра вест је да ће у то бити увучени само они који изаберу (такав) пут европских интеграција…
Милорад Додик и подршка Москве и Вашингтона за Републику Српску
Двојица државника у овом делу света на делу су показали да се свет мења драматичном брзином. Која није увек опасна него, напротив, може да донесе истовремену подршку Русије и Америке, што износи две трећине водећих сила на свету. А притом им се ни трећа преостала сила – Кина – не противи, а и зашто би.
Виктор Орбан је у томе успео упркос кудикамо до знатно ограниченом суверенитету Мађарске као чланице Европске уније и НАТО-а. Цена коју је платио услед чланства у овим бриселским организацијама састоји се, ипак, у непријатној околности да је морао да уведе све санкције Европске уније Русији. Али упркос томе није довољно пореметио односе с Русијом док је истовремено дочекао и подршку Америке након прошлогодишње смене власти и повлачења дотадашње америчке власти на резервни положај у Бриселу.
Брисел је, укључујући Џорџа Сороша, сад упрегао своје знатне ресурсе деструкције да на априлским изборима у Мађарској свргне Орбана с власти. Орбану ће, насупрот томе, у помоћ прискочити Трампова администрација која је то и кодификовала у Стратегији националне безбедности, и тек ћемо видети како ће се окончати овај сукоб НАТО савезника који има потенцијал да се прелије изван граница Мађарске. Укључујући Србију и Републику Српску, што може да буде опасно и по све нас, имајући у виду (историјски) изузетан однос Орбанове Мађарске и српских земаља, али и предстојећи улазак мађарског МОЛ-а у власништво Нафтне индустрије Србије. Но, о том-потом.
Али како је Милорад Додик успео оно што је успео и Орбан? Руска подршка за њега и Републику Српску је неупитна, уосталом, исказана је и одмах после избора Синише Карана за председника Републике Српске у новембру прошле године – кад то још ни Србија није учинила – и сада кад је Каранова победа потврђена и убедљивије него у новембру. Те је сад и Србија честитала.
Но Додик је до пре четири месеца био под америчким санкцијама, све са породицом и руководством Републике Српске. А сада га примају у Белој кући, током посете у Америци у којој је имао низ сусрета на изненађујуће високом нивоу у односу на онакву полазну позицију.
Како му је то успело? Ако није плаћено територијалним интегритетом, суверенитетом и надлежностима Републике Српске, укључујући пристанак на улазак Босне и Херцеговине у НАТО, онда није ни битно. А што се тога тиче, прилично је сигурно да не би Русија подржала аранжман који укључује пристанак на улазак Босне и Херцеговине у НАТО.
Док, у случају надлежности, изгледа баш супротно од поменутих страхова: евидентно осокољен боравком у Америци, Додик сад најављује повратак одузетих надлежности од Републике Српске, скроз до војске и граничне полиције. Што ваљда значи да је и о томе нешто разговарао са својим америчким саговорницима…
Елем. Осим што су одржали блиске односе с Русијом спрам својих могућности, и Додик и Орбан нескривено су подржали Трампову председничку кандидатуру уочи америчких избора. И још нешто поврх тога што спаја руско-америчку подршку: ни један ни други не крију да им је противник у Бриселу. Исти је, наиме, противник у Бриселу и Владимиру Путину и Доналду Трампу.
Ово је геополитичка прилика у каквој се Српска није нашла никад од свог оснивања. А то је заслужила тако што је успела да направи адекватан однос са Москвом и са Вашингтоном. Упркос Бриселу у коме може да заслужи једино укидање. По моделу онога што се догађа остатку Србије на Косову и Метохији…
Странци на Косову и Метохији
Ако постоји ишта утешно у томе што је почело да се остварује оно што смо и најављивали – удар на српско школство и здравство на Косову и Метохији у склопу европских интеграција самозваног Косова и остатка Србије – онда је то околност да смо престали то да најављујемо само ми. Напокон су, макар и прекасно, опасност почели да примећују и они који су за то надлежнији од нас.
Јесу критеријуми снижени драматично, но, добру вест представљају већ и обраћања из Канцеларије за Косово и Метохију; макар и ако у помоћ, да се не доврши оно што је започето у марту ’99, позивају управо оне који су то и започели у марту ’99, представнике Квинте и Европске уније. Што је еквивалент давања кози да чува купус. Па у складу с тим и држава после њихове интервенције само може да остане раскупусана.
Но, ако су оштра обраћања Канцеларије за Косово и Метохију, која одавно више није ни министарство, добра вест јер би горе било да ни тога нема, неће бити добра вест ако сва реакција остане само на томе. Пошто је досадашње искуство показало да то што они кажу у знак протеста нема много утицаја на стање на терену.
Што ће рећи да је неопходна промена приступа – на пример, преиспитивање чланства у Партнерству за мир које предлаже Александар Вулин као једну од асиметричних мера одговора на антисрпске НАТО планове – ако нећемо да се 2026. на Косову и Метохији заврши оно што није завршено 1999. И 2004. И 2008. О свим претходним вековима да и не говоримо. И ко то може да носи на савести…
При чему је опасност да нам се управо то догоди утолико већа што се није Аљбин Курти сам сетио да на Србе на Косову и Метохији примени Закон о странцима. Као корак ка укидању српског школства и здравства на Косову и Метохији. Што ће бити укидање државе Србије на Косову и Метохији. Што ће бити укидање Срба на Косову и Метохији, јер, колико ће Срба морати тамо да преостане, јер немају где да оду, тако да им деца иду у школу по програмима писаним у Приштини. О марту ’99. и свим вековима који су томе претходили…
Није се Аљбин Курти сам тога сетио него у том подухвату има подршку својих – и наших – партнера из Европске уније. Који су јасно саопштили да пружају подршку примени Закона о странцима. Док се на питање о угрожености српске заједнице на Косову и Метохији нису осврнули ни речју.
А и поврх тога европски нацрт Статута Заједнице општина са српском већином изричито (у члану 14, став ц) наводи да ће "питања у вези с наставним програмом бити регулисана у складу с одговарајућим законом", разуме се, такозваног Косова; а приватни ентитети уместо државних институција Србије – "Образовна мрежа косовских Срба" и "Здравствена мрежа косовских Срба" – на такозваном Косову имаће статус иностраних приватних образовних и здравствених предузећа, како пише у ставу б) истог члана 14.
Што ће рећи да, макар савести ради, не би шкодило да и српска академска заједница занемари личне и политичке међусобице – јер би Косово морало да буде изнад тога – и да упути један апел, вапај у заштиту њихових колега и нашег народа, домаћој и иностраној јавности. Помоћи ће им то више од ћутања, то је сигурно, све и ако се испостави да има оних којима су лични и политички приговори изнад нашег Косова.
Потреба за интервенцијом свега што може да интервенише, у складу са могућностима и надлежностима, па у складу с тим и одговорност, утолико је већа што нам време истиче неумољиво.
А неумољиви су и наши партнери, укључујући Британце, чији амбасадор у овом патрљку Србије (без Косова и Метохије) наређује да, иако није потписано ништа, има да се испуни све из Охридског анекса и Бриселског споразума. Из чије тачке 2 – о поштовању независности и аутономности држава на основу њихове суверене једнакости из Повеље Уједињених нација – и проистиче све ово што сад трпимо на Косову и Метохији.
Колико још тога можемо да истрпимо док британском амбасадору не откажемо послушност? И покажемо да је нашем трпљењу дошао крај.
Сретење и дан онога што нам је још остало од државе
Не може да шкоди да се поводом Сретења подсетимо како смо добили државу и шта ћемо од ње имати да оставимо својим наследницима, и то не само у географском смислу.
Пре свега, нисмо добили своју државу него смо се својом крвљу и постојаношћу за њу изборили. Прецизније: то су учинили сви наши преци да би нам крваво заслужену слободу оставили на дар. И чување.
Штавише, од државе до владарских династија, српски је народ углавном једини државотворан у својој околини који се за то изборио сам, уместо да му је поклоњено, дакле наметнуто, са стране.
Па и зато није чудо што смо били на исправној страни историје – укључујући Хитлеров поход уједињене Европе на Русију – све док се и сами нисмо обрели на странпутици европских интеграција. Које служе дезинтеграцији државе. И то не само због Косова и Метохије.
Наиме, да ли смо се икад запитали шта смо све производили а више не производимо. Чак и вакцине. Што је доказ назадовања, а не напретка друштва и државе.
Или више не производимо у домаћим предузећима него за стране компаније. Што није безначајно зато што је – на основу профита и закона који су донети да то омогуће у склопу дезинтеграције наше државе – из наше државе само у 2024. години изнето 4,3 милијарде евра. Готово пет одсто нашег БДП-а.
Као што је претходно на десетине милијарди долара – више од 50 милијарди, по рачуници Међународног конзорцијума истраживачких новинара – изнето из земље кроз приватизацију.
Да и не подсећамо на затварање домаћих банака да би се отворио простор за стране банке. Па највиши судови ове земље морају да мењају своје пресуде кад се побуне што је пресуђено у корист грађана ове земље. Па им то утиче на остварену добит, преплаћену нашим новцем…
У прилици смо и да купујемо скупљи путер, млеко или брашно у супермаркетима зато што смо пустили да скоро читаво тржиште освоје страни трговински ланци.
Како су нас убедили да су нам стране државе, или страни приватници, свеједно, бољи од сопствене државе? Као да су им интереси наше државе пречи од њиховог профита…
Но није ни само економија.
Чему служи развлашћивање наше државе независним телима да нешто регулишу? Да ли смо се запитали од кога су то независни? И зашто се наши партнери, који нам већ дезинтегришу земљу на Косову и Метохији, толико труде да својим независним телима развласте и ово што преостаје од наше државе…
А да и не говоримо о усклађивању са правним тековинама Европске уније, што готово да звучи бенигно и у нашем интересу само док се не досетимо да то заправо значи да нам законе доноси неко други, а не посланици за које смо ми гласали. И треба ли да нагађамо да ли су хрватски или словеначки и бугарски европосланици, или естонски можда, наш интерес имали у виду кад су (нам) доносили законе о којима се ништа не питамо? А да и не подсећамо да је поодавно израчунато да у Бриселу има више лобиста по квадратном метру него, чак, и у Вашингтону. Мислите ли да их ико плаћа да би икоме од нас било ишта боље?
Кад смо код тога: да ли невладине организације, којима смо дали да нам нешто преуређују по држави иако нико од нас никад није имао прилику да за то гласа, раде за нас или за оне који их плаћају да нам то раде? И што се онда чудимо што нам њихови финансијери (и налогодавци) не допуштају да их, законом о страним агентима у нашој држави, назовемо правим именом…
Све је ово део истог процеса. Све ово што сада живимо јесте последица начина на који живимо. У нашој држави коју смо дезинтегрисали по мери страног интереса. Па су то назвали процесом европских интеграција, како се не бисмо досетили шта нам то заправо раде.
Тако да није нама потребна промена која неће бити системска промена. Како бисмо поново заслужили своју државу. Да генерацијама које долазе не оставимо мање него што је нама остављено на чување. Да имамо право да једни другима честитамо Дан државности.
Live
