"ОсвРТ" са Врзићем: Светски рат на Блиском истоку, немачки план за Србију и шта предстоји на КиМ
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, недељом од 21 час
Како је америчко-израелски напад на Иран прерастао у светски рат на Блиском истоку, како се то одражава на енергетску безбедност Србије, шта је немачки план за српске студенте и шта смо све урадили — а шта нисмо — уочи 15. марта на Косову и Метохији, неке су од тема које је ове недеље у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализирао уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Светски рат на Блиском истоку
Постоје два питања уз чију помоћ може да се наслути куда иде овај светски рат на Блиском истоку.
Прво питање: зашто су Америка и Израел напали Иран?
Друго: Има ли плана у свему томе?
Што се тиче првог питања – зашто – од различитих америчких званичника добили смо различите одговоре. Да се Иран спремао да направи атомску бомбу; да се Иран спремао да нападне Израел обичним бомбама; да се Израел спремао да нападне Иран, па би Иран узвратио по Американцима, те су они узвратили – ударили – превентивно.
Сви ови понуђени одговори су изговори који служе само да покрију једини прави одговор: Америка је напала Иран зато што је то хтео Израел. Јер Доналду Трампу, с обзиром на антиратно расположење његове базе и изборе у новембру, рат против Ирана није био потребан ни најмање.
Што доводи до другог питања. Има ли плана?
У најбољем случају, према ономе што за сада може да се закључи, постојао је само план А: блицкриг. Брза победа кроз обезглављивање иранског режима и потом масовну побуну народа, уз успостављање неког пожељнијег режима од постојећег.
То се није догодило и зато сада – у недостатку излазне стратегије, јер је можда постојао само тај план А – идемо ка продуженом конфликту сасвим неизвесног исхода по све његове учеснике. Обе стране поручују да немају о чему да разговарају, сваки нови удар који не изазове капитулацију противника изазива противудар и тако унедоглед, а портал "Политико" – да то квантификује у данима рата који тек предстоје – открива и припрему Пентагона за рат који ће потрајати (бар) до јесени…
У погледу плана, међутим, постоји и још лошије објашњење од овог. Наиме, није то (само) њихов (израелско-амерички) план, него је све ово део божанског плана. Прецизније, њиховог тумачења ТВ проповедника, оних телеванђелиста који професионално скупљају донације уз помоћ театралне молитве, да је Бог то испланирао за њих: Трећи Соломонов храм, Откровење Јованово, изазвати Армагедон и уништити свет јер ће то Христа натерати да се врати, и томе слично.
Да ли су (квази)религиозни фанатици из оваквих разлога, не-рационалних, не од овог света, покренули рат?
Линдзи Грејем отворено каже да је ово религиозни рат.
Пит Хегсет је још пре неколико година јавно заговарао чудо изградње Трећег Соломоновог храма у Јерусалиму, на месту џамије Ал Акса. При чему треба имати у виду и да је главни спонзор потпредседника Америке Џеј Ди Венса – Питер Тил – недавно одржао серијал предавања о Антихристу. Међутим, иза затворених врата, тако да не може поуздано да се утврди да ли га је призивао.
А америчка Фондација за религијске слободе примила је већ у првих пар дана рата 110 притужби војника и официра из 40 различитих јединица да су им надређени на брифинзима објашњавали како је Доналда Трампа "миропомазао Исус Христ да запали сигналну ватру у Ирану и изазове Армагедон и означи његов повратак на Земљу". И да својим потчињенима објасне да је рат – у коме ће можда изгинути – део божанског плана, уз цитате из Откривења Јовановог који тобоже то потврђују.
Сачувај Боже. Тим пре што поседују и нуклеарно оружје, а ко зна шта би још могли да им дошапну ти гласови које чују у својој глави…
Први степеник ка даљој ескалацији је, ипак, покушај копнене инвазије ове земље од 90-ак милиона становника. Уз помоћ Курда и Азербејџана ако буду пронашли довољно самоубица за то.
Но, како год. Пропали блицкриг као њихов једини план, или није њихов него божански план, тек, већ су први дани рата показали да овај рат није као онај 12-дневни прошлог јуна.
Ево и неких битних детаља.
Америка и Израел су поново исказали моћ да убију највише – религијске, политичке и војне – званичнике Ирана. Иран је, међутим, показао да то нема много везе, јер је упркос томе наставио функционише. И, штавише, да узвраћа ударце. Тако да делује да би само изненадни – и, како ствари стоје, неочекивани – колапс могао то да заустави.
У погледу узвраћања, такође, неколицина нових околности које додатно сведоче да је ово сада нешто што није било никада до сада.
И док трпи озбиљне ударце из ваздуха, Иран задаје озбиљне ударце, у оквиру чега се нарочито истичу напади на америчке базе свуда по региону. Не само што су се Иранци усудили да их нападну (у самоодбрани), него то чине и успешно. Тако да су им разнели у парампарчад и радарске инсталације плаћене милијардама долара, но знатно је већа (од материјалне) штета нанета способности америчке војске да уочи шта се дешава.
А притом Иран тврди да још није ни употребио најубојитије што има у свом арсеналу, него пре свега оно најјефтиније – дронове. Док Америка и њени преварени савезници у Персијском заливу по убрзаном темпу – и са успехом који је довољно испод 100 одсто да то изазива знатну штету – на обарање иранских напада јефтиним дроновима троше скупе ракете за ”патриоте” и остале системе. Којих уз то, по свој прилици, нема довољно за дуготрајан сукоб овог типа и интензитета. Ово из простог разлога што већи производни капацитети (од свега неколико десетина до тек неколико стотина комада годишње у најиздашнијим случајевима) у овом тренутку не постоје.
Тако да ће један од кључних фактора за наставак рата бити издржљивост. Ко ће први пасти од исцрпљености својих залиха? И на какву ће се ескалацију одлучити ако не одлучи да се помири са судбином пораженог, јер елегантније излазне стратегије, како рекосмо, у овом моменту нема ни на видику.
Но, исцрпљивање није искључиво војно – рачунајући и људске жртве – него је и економско. И зато што магазин "Атлантик" преноси прелиминарне процене Пентагона да се за потребе рата троши читава милијарда долара дневно – док "Волстрит џорнал" указује и на процену да је за прва четири дана утрошено чак 11 милијарди – али и зато што је још и знатно већа штета нанета заливским петромонархијама на чијој су територији погођене америчке базе, укључујући и проваљена скровишта по оближњим хотелима.
Штета ће постајати и још већа ако се испостави да је издржљивост иранских напада већа од издржљивости одбране од њих.
А поврх тога и фактичко затварање Ормуског теснаца које, ланчаном реакцијом услед гомилања залиха и недостатка капацитета за складиштење, доводи до прекида експлоатације нафте и гаса чак и без директних погодака по постројењима за њихову експлоатацију. Уз абнормалну материјалну штету коју то наноси и погођеним заливским монархијама и њиховим нафташким партнерима из западног света.
"Фајненшел тајмс" открива да извесне три од четири најбогатије заливске монархије – Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, Кувајт и Катар – разматрају како да се извуку из инвестицијских споразума у, превасходно, западном свету. Један детаљ у оквиру тог открића – да је ова могућност привукла пажњу Беле куће – говори да ово може да се протумачи и као њихова претња Америци да прекине рат против Ирана како зна и уме, или ће услед више силе таргетиране петромонархије повући свој новац из америчке економије.
Која ће ионако бити добрано уздрмана – као и скоро сав остатак света – поскупљењем (и пропратном несташицом) нафте и гаса на светском тржишту. Већ познати механизам: то ће изазвати инфлацију, инфлација ће изазвати нужду да буде сузбијена вишим каматним стопама, више каматне стопе значиће још тежу отплату нагомиланих дугова, и било шта ће моћи да послужи као окидач за нову, разорну, економску кризу.
И још један поремећај поврх тога. Све до сада је Америка представљала гарант безбедности петромонархијама које, заузврат, нису само своју нафту претварале у америчке доларе него су и допуштале окупацију делова своје територије америчким базама. Сада се, међутим, испоставља да Америка у замену за то није способна да их одбрани. И још горе: управо се због Америке оне сад налазе на мети и трпе сву поменуту штету. Америка није гарант безбедности, него узрок пропасти.
Тако да, уз Кину која је ипак удаљенија, Русија остаје једина сила која има довољно добре односе са свима у региону да би могла да се појави као фактор мира и стабилизације кад (и ако) ситуација постане довољно адекватна за то.
А и поврх тога – циничном логиком геоекономских реалности на које није утицала – Русија извлачи корист услед повећане потражње за њеним енергентима. И то по цени за коју "Блумберг" открива да је виша од тржишне, јер је такав у пракси закон понуде и потражње.
И још нешто: све што од оружја (и пажње) буде потрошено на рат против Ирана, неће моћи да буде потрошено на њихов рат против Русије посредством Украјине.
Што значи да би агресија на Иран могла да произведе разне нежељене последице по оне који су је започели. А ми да се помолимо да је не заврше у складу са оним својим апокалиптичним визијама о крају света.
Енергетска безбедност Србије
Путања једног танкера са течним гасом из Нигерије, и његов заокрет за 180 степени негде усред Атлантског океана, показују енергетску будућност света који гас мора да купује на светском тржишту.
Дотични танкер био је до пре неки дан на путу за Француску, али се окренуо и отишао пут Азије јер је оданде стигла боља понуда. Допунска иронија састоји се у томе што је танкеру име – "Брисел".
Европа је – услед своје зависности од увоза енергената, и извозног тржишта које је ограничила Русијом – на правом путу да постане највећа колатерална штета напада Израела и Америке на Иран.
Тим више што су, на измаку нешто хладније зиме у односу на неколико претходних, европска складишта гаса празнија него иначе у ово доба године; сада су на 30 одсто попуњености, док претходни петогодишњи просек износи 45 одсто.
Што значи да им је потребно још више гаса него иначе кад је на тржишту још мање гаса него иначе. Али је зато још скупљи него што је иначе.
Предвидиво, поскупео је и превоз течног гаса (који је у старту знатно скупљи од гаса из цеви јер мора да мења агрегатна стања): са 40.000 на 300.000 долара дневно, што је повећање од 650 одсто.
Те није ни чудо што Европи осим енергетске прети и економска криза.
Наравно да не би Европу оволико погодила – и тек ће је погодити – обустава извоза течног гаса из Катара, који је ионако углавном ишао у Азију, да се Европа претходно није одрекла гаса из Русије. А сада се сви наведени увозници отимају око мање количине гаса, па зато с несташицом расте и његова цена.
Услед високих цена гаса у Европи се већ одвија деиндунстријализација. Емануел Макрон недавно рече "Зидојче цајтунгу" да се овај процес нарочито убрзао у последњих годину и по дана. Пре овог потреса, који тај процес може да убрза само још више.
Своје одрицање од руског гаса назвали су диверсификацијом. Ето им сад диверсификација. Диверсификовали су пуна у празна складишта и новчанике. Тако им и треба кад су уместо јефтиног кога има изабрали скупи којег нема.
Па сада норвешки министар енергетике разумно позива да се поразмисли о одрживости забране увоза руског гаса. Норвешка је, притом, главни добављач Европске уније нафтом и гасом. Али се не прибојава руске конкуренције него је, напротив, призива. Јер је израчунао колика је потреба коју не могу да задовоље. Ето колико је озбиљно.
Зато што зна колико је озбиљно, мађарски шеф дипломатије Петер Сијарто путовао је у Москву да својој земљи обезбеди руску нафту и руски гас.
Владимир Путин је заузврат обећао да ће Русија наставити да сарађује са оним својим партнерима који су се доказали као поуздани партнери. Па је у том смислу истакао само Мађарску и Словачку.
Све ово још једном доказује да ни Србија неће моћи да поднесе диверсификацију у име Европске уније и свог ћорсокака до тамо. Нема другог гаса осим руског, а и нафта је поврх тога све скупља.
Србија, као што је познато, има отворену понуду Русије да обнови дугорочни гасни аранжман уместо ових краткорочних продужавања зато што нам Европска унија не допушта више.
Надолазећа енергетска криза још једном показује колико су погубне европске директиве из Брисела. Зато је Сијарто по нафту и гас и отишао у Москву, а не у Брисел.
Ако је могао он, вероватно је крајње време да се тамо у истој мисији запути и неко надлежан из Србије. Колико год се у Бриселу љутили због тога. Ваљда је важнији од тога интерес народа – и привреде – ове земље да преживе са што мање последица.
Немачки план за српске студенте
Све очевиднија постаје борба за спољнополитичко опредељење оних српских студената који би да постану важан политички фактор у земљи. И хвала "Дојче велеу" што нас је нехотице обавестио о томе; скоро па Danke, Deutschland.
Потпуно је разумљиво, то јест очекивано што онај инострани фактор који нам је обогаљио земљу настоји да утиче на политичке субјекте у овој земљи како бисмо се с фантомским боловима од ампутације помирили на што прихватљивији начин. За њих, наравно.
Покушавали су, и углавном успевали, да утичу на све политичке партије у земљи – о чему нам је "Викиликс" оставио жалосно колико и убедљиво сведочанство – па зашто онда не би покушали да утичу и на параполитички покрет (студентски) који има знатнији потенцијал од већине постојећих политичких опција.
Тим пре што нам се универзитетима и њиховим људским ресурсима већ деценијама баве оне невладине организације задужене за (пара)политичко субверзивно деловање које се не усуђујемо да законски дефинишемо као стране агенте финансиране из иностранства.
Услед тога смо на овом месту већ поставили питање да ли се за изборе спрема студентска листа, или ће се само тако звати листа, такорећи, Динка Грухоњића који јој је унапред пружио бланко подршку. Подразумева се, са становишта својих познатих геополитичких очекивања.
У таквом контексту наступа и "Дојче веле" недавним прилогом о учешћу неидентификованог спољнополитичког тима "Студентске листе" – представника београдског, новопазарског и нишког универзитета – на једној дискусији затвореног типа у Берлину; да је нека делегација студената заиста била у Берлину, иначе, потврдио је и познати (не по добром за нас) новинар "Франкфуртер алгемајне цајтунга" Михаел Мартенс.
У сваком случају, на берлинском састанку са представницима немачког владиног и цивилног сектора, коме је присуствовао и новинар "Дојче велеа", ови студенти рекли су све што се од њих очекивало да кажу да би добили подршку Берлина: уверили су саговорнике да протесте нису преузели националисти, оговарали су Русе и Кинезе, и изговорили кључну реченицу: "Ми смо по трећи пут у Берлину. Били смо у Бриселу, али сигурно нећемо ићи по савет у Москву".
Након тога се, међутим, демантијем огласио главни налог студената у блокади на друштвеним мрежама, уз тврдњу да ниједан представник студентског покрета није учествовао у описаном разговору, те да не и не постоји орган – спољнополитички тим – који је тамо описан.
Тако да нема спора да су неки представници студената били да се понуде Немцима, док се неки други томе противе. Како су анонимни и једни и други, тешко је са стране проценити ко преовлађује.
Премда није нимало тешко проценити ко има више шансе да превлада. Макар зато што има више ресурса и искуства у таквим радњама.
У склопу истог оног настојања које је описано у "Викиликсовим" депешама америчке дипломатије у време покушаја пуча унутар ДСС-а Војислава Коштунице: да имамо и проевропску власт, и проевропску опозицију. Па нека се смењују до миле воље у таквом оквиру.
У ДСС-у им против Војислава Коштунице то, тада, није успело.
Невоља се састоји у томе што је то био један од ретких подухвата који им није успео.
Шта све нисмо урадили уочи 15. марта на Косову и Метохији
Већ је познато да европске интеграције Србије значе дезинтеграцију Србије, све и ако нису сви детаљи познати јер је Поглавље 35 у Преговарачком оквиру са остатком Србије Европска унија прогласила за тајну чим га је допунила Бриселским споразумом и Охридским анексом. Који, подсећања ради, према тумачењу Урсуле фон дер Лајен значе фактичко српско признање самопроглашене независности Косова.
Па у склопу тога чекамо и 15. март и почетак примене Закона о странцима којим ће Аљбин Курти ударити на Српску православну цркву и на Републику Србију у облику њене две преостале институције на Косову и Метохији, здравственог и образовног система.
И то ће Аљбин Курти учинити уз подршку Европске уније, јер, како је приметио – штавише, исправно, иако јалово – шеф српске дипломатије, укидање рестриктивних мера Европске уније он ће – Курти – протумачити као сигнал да је у реду то што ради.
Наравно да ће тако протумачити кад сви они то раде заједно. У духу поменутих споразума из Брисела и Охрида.
Па је стога сва прилика да ће и брифинг у Мисији Србије при Европској унији у Бриселу донети резултата колико и саопштења Канцеларије за Косово и Метохију кад се тамо догоди нешто лоше по преостале Србе. А све је лошије по преостале Србе. Којих преостаје све мање.
Ако нешто не доноси резултат, можда би требало размислити о промени приступа. Ако хоћемо да променимо онакав резултат. Који одавно не износи 5:0 за нас.
Можда ће у том погледу нешто променити притисак јавности. Ако га буде. Академска јавност се огласила, па чак и Одбор за високо образовање Српске академије наука и уметности. Додуше, не и сама академија; која је својим мучним институционалним ћутањем постала жалостан симбол процеса о којима говоримо зато што – због народа, његове историје и будућности – не смемо да ћутимо.
И то је, више-мање, све што можемо. Макар не могу да се оптуже држава и јавност да су ћутке пристали на гашење остатака Србије на Косову и Метохији. Ево, нешто је и речено. Што ће рећи да само није предузето ништа конкретније од тога, с одговорношћу за то јасно расподељеном сходно надлежностима и овлашћењима.
Остало је још само седам дана да се покуша да се то исправи. Разуме се, ако већ није касно за то.
Live
