"Осврт" са Врзићем: Енергетска криза, Милошевић и Ђинђић, војни рок у Хрватској и странци на КиМ
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, недељом од 21 час
Светска енергетска криза с Блиског истока, војни рок у Хрватској и шта још чека Србија, последња упозорења Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића и "странци" на Косову и Метохији, неке су од тема које је ове недеље у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализирао уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Рат за нафту на Блиском истоку и фактор Путин
Ево једног податка који, кад се прочита с разумевањем, говори поприлично о перспективама светског рата на Блиском истоку.
Америка ће, наиме, из својих стратешких резерви на тржиште избацити 172 милиона барела нафте ради стабилизације тржишта.
Разумевања ради: то је чак 41 одсто њихових укупних стратешких резерви нафте. Које су, иначе, у овом тренутку на свега 57 одсто максимума достигнутог 2011. године.
Што ће рећи да сад иду на све, то јест барем нешто, или ништа, јер ништа значајније неће имати после овога.
Да, толико је озбиљно.
Штавише, толико је озбиљно да ће чланице Међународне енергетске агенције – што уз САД обухвата и остатак Колективног запада – на тржиште избацити трећину својих укупних стратешких резерви. Контекста ради: највише икада.
Када је, у уторак, министар енергетике САД Крис Рајт твитовао да је морнарица САД успешно спровела један танкер с нафтом кроз Ормуски теснац, цена нафте на тржишту је моментално пала услед наде да тржишту следе бољи дани (па се попела одмах назад кад је, пар сати касније, министар Рајт обрисао дотични твит јер се испоставило да је оно лаж).
Пар дана касније, међутим, после наведене најаве из САД и Међународне енергетске агенције о највећој количини нафте из стратешких резерви у историји, цена нафте на тржишту није пала услед наде да захваљујући томе следе бољи дани. Напротив, цена нафте порасла је поново, на око 100 долара по барелу крајем радне недеље.
"Фајненшел тајмс" објашњава и зашто: трошење стратешких резерви тржиште не схвата као знак да ће се ситуација смирити, него као најаву да се ситуација неће смирити. Као најаву да се неће обновити нормалан транзит кроз Ормуски теснац, па се зато и прибегава (паничном) пражњењу стратешких резерви.
Уосталом, све то може и да се квантификује. Према подацима поменуте Међународне енергетске агенције, кроз Ормуски теснац пролазило је прошле године просечних 20 милиона барела нафте дневно (узгред, то је чак четвртина укупног износа у свету). Ова мера – 400 милиона барела из стратешких резерви, што више неће моћи да се понови у толиком обиму – надокнађује свега 20 дана. Али шта после тога?
С тим што у оквиру тога постоји и једна нијанса: "Волстрит џорнал" јавља да се за све ово време извоз нафте из Ирана – кроз блокирани Ормуски теснац – чак и повећао у односу на претходни период. Кина је највећи купац иранске нафте, што значи да од овога не страдају сви у једнаком износу. Иран је и Турској – показујући ко је господар (н)ове ситуације – дозволио да кроз Ормуз спроведе један свој танкер; дан пре Турска је обећала да неће Ирану забити нож у леђа подстицањем унутрашњих немира и сукоба у тој суседној земљи.
Има претпоставки да би Америка и Израел могли да изведу десант на иранско острво Карг преко кога иде 90 одсто иранског извоза нафте – или да униште тамошњи терминал – али на такве претпоставке Иран је узвратио најавом да ће уништити све туђе терминале који су му на дохвату руке, па ова претња узајамним уништењем одржава какву-такву равнотежу. Утолико што није још и горе него што је тренутно.
С тим што ће и ово тренутно наставити да производи последице све и кад би се зауставило у овом тренутку; америчко Министарство енергетике, наиме, упозорило је да се ни у најбољем случају цене бензина и дизела неће вратити на предратни ниво. Док "Блумберг" јавља да ће и цене гаса остати високе чак и кад се рат (једном) заврши.
Најзад, шта је – него признање да им не иде како су замислили – одлука Америке да суспендује своје санкције за руску нафту, за почетак, до 11. априла? То је потез који је комплементаран нафти из стратешких резерви, све у покушају да се надокнади оно што више не пролази кроз Ормуски теснац. И ефекат је, више-мање, једнак: неће учинити много за обарање цене нафте. Али ће зато Русија зарадити још више.
Већ поменути "Блумберг" предвиђа и да би тромесечна блокада Ормуза цену нафте са сто однела на 164 долара по барелу. Не може нико да предвиди то тачно, али трендови се овде рачунају. Услед чега ће Русија, колатерално, зарадити још и више.
Но, није ни само нафта, него је и још много шире.
Опет "Блумберг": само краткорочно ирански рат неће значајно пореметити ланце снабдевања за вештачку интелигенцију. Ово стога што је хелијум од виталног значаја за производњу полупроводника, меморијских чипова и пропратног хардвера, а престанак производње течног гаса у Катару повукао је са собом и трећину глобалне производње хелијума. Још пар недеља ове ситуације, најављује се, па ће већ постојећи мањак меморије постати још и знатно дубљи.
"Фајненшел тајмс" пак указује на сумпор. Није екстравагантно терање мака на конац него још једна несташица која производи разне конкретне последице. Нуспроизвод обраде нафте и гаса, сад производи домино ефекат у разним гранама индустрије. Од производње микрочипова у којој је, у једној фази производње, незаобилазна сумпорна киселина, преко обојене металургије, до вештачких ђубрива. Што се онда одражава и на светску пољопривредну производњу.
’Ајмо даље: све ово гарантује раст цена. Инфлацију. За борбу против инфлације користи се повећање референтних каматних стопа; из Европске централне банке већ стижу најаве да ће каматне стопе бити подигнуте раније него што се очекивало.
Наравно, веће камате на дугове значиће да ће (нагомилани) дугови бити још теже сервисирани него данас; разуме се, не из реалних прихода него новим задуживањем. По дотичној, скупљој цени, што ће рећи да ће, на пример, француска фискална рупа, из које ионако не знају како да изађу, само постати још дубља. Или још црња, како год.
Но и горе је од тога: скупље задуживање, логично, значи и да је мање оних који ће се задуживати, укључујући улагање у привреду. Што по правилу значи још мањи привредни раст од актуелне ивице рецесије која се – на нивоу Европске уније – статистички избегава искључиво захваљујући задуживању Немачке које се рачуна као плус у БДП-у. Да замаскира право стање ствари. Које је такво да је профит ”Поршеа” у прошлој години опао за – буквално, словима и бројем – 98 процената у односу на претходну годину, док из групације ”Фолксваген”, тог поноса немачке индустрије, најављују отпуштање 50.000 запослених у наредном периоду.
Тако да озбиљно треба разумети упозорење – које преноси агенција "Ројтерс" – да прети повратак на злогласну стагфлацију из ’70-их: комбинација никаквог привредног раста и инфлације. С тим што Међународна енергетска агенција већ опомиње да је овај нафтни шок још гори од оног нафтног шока из 1970-их година прошлог века.
При чему се на оку нарочито мора држати високотехнолошки сектор коме сад прети двоструки ударац (уз онај перзистентни кога већ трпи услед технолошког продора Кине). Пре свега, следе поменути поремећаји у ланцима снабдевања, што за собом вуче и умањену профитабилност, услед најављеног мањка хелијума, сумпорне киселине и ко зна шта ће се још ту појавити. А поврх тога и новац арапских инвеститора који је (у значајној мери) улаган и у акције (превасходно америчких) технолошких гиганата, па је и то изазивало раст њихове вредности. На чему – искључиво! – почива и раст читаве америчке берзе. Берзански балон. Који, као сваки балон, има потенцијал да пукне. Од пуцања овог балона експлодираће и комплетна америчка економија, толико је надуван.
Тако да су капацитети за комплетан распад система и више него раскошни. А релативно брз (колико и неочекиван) прекид сукоба само би донекле ублажио његове последице.
Додатни проблем, наравно, лежи у ономе што смо констатовали и прошле недеље на овом месту: нико нема излазну стратегију из овог рата. Иранци и немају куд, јер је ово сада за њих борба за опстанак. Доналд Трамп би се можда још и повукао: кад би му то Израел дозволио и када то не би представљало капитулацију америчке империје наочиглед читавог света, све и ако свој пораз прогласе за победу како би побегли.
А сат откуцава неумитно. Укључујући и све мање залихе ракета, од ПВО система до "томахавка", тако да "Фајненшел тајмс" јавља да су већ у првих десетак дана рата потрошене године производње свих тих бомби.
И само да се услед тога не досете да имају и атомску бомбу, да у свој слом повуку и читав свет…
Војни рок у Хрватској и шта још чека Србија
Суочена са светском енергетском кризом и нападима Украјине с циљем да је додатно погоршају – од нафтовода "Дружба" до гасовода "Турски ток" – Мађарска Виктора Орбана ушла је у отворени сукоб с режимом Владимира Зеленског. Можда и у наше име јер је и Србија на траси истог "Турског тока", планира се и наш прикључак на "Дружбу", а нисмо се огласили као Орбан. Можда нам је Украјина ван домашаја јер се с њом не граничимо.
Али се зато граничимо с Хрватском, чија је престоница у домашају наших нових кинеских ракета на нашим обновљеним руским авионима. Још ако те ракете могу да се прикаче и на француске "рафале" ако их једном добијемо, неадекватност ових НАТО авиона против потенцијалног НАТО агресора биће кудикамо амортизована.
С "рафалима" или без њих, услед кинеских српских ракета у Загребу је завладала нервоза тако да је њихов премијер припретио да ће нас тужити својим НАТО партнерима.
То су, наравно, исти они НАТО партнери који нису само извршили агресију на нашу земљу '99. него и су и сад покровитељи тројног пакта Хрватске, Албаније и самозваног Косова. Чија мета једино може да буде Србија пошто их једино то и спаја; савез у каквом су већ били и између 1941. и 1945. сада се зове НАТО савез.
А Хрватска, две деценије након што је протерала четврт милиона Срба па је напокон довршила свој сан из '41. до '45, враћа редовно служење војног рока.
Због НАТО чланице Словеније на својој граници? Због НАТО чланице Мађарске на својој граници? Због НАТО чланице Црне Горе на својој граници? Или због онога што на њеним границама није НАТО. А то су Србија и Република Српска. И то док ствара поменути тројни пакт са Албанијом и такозваним Косовом.
Није ли то разлог да се забринемо?
Набавка кинеских ракета доказује да јесмо забринути. Све наведено доказује и да и те како имамо разлога да будемо забринути.
Истовремено, баш то значи и да нема никаквог оправдања што редовно служење војног рока у Србији још није уведено. Наиме, шта још чекамо? И неће ли постати прекасно кад напокон дочекамо…
Као што је познато, редовно служење војног рока у Србији укинуто је у склопу НАТО реформи Војске Србије. Коју су решили да укину у миру кад већ нису могли да је победе у рату; у склопу претварања наше земље у њихову колонију.
Док је у свету још владао релативни мир, имали смо и луксуз да се претварамо да то не примећујемо.
Сада нам је, међутим, директно угрожена безбедност. И енергетска и физичка.
Суверена држава мора да се бори против тога. Само суверена држава може да се бори против тога. Све друго је или окупирана територија или колонија. Чији интерес, сходно томе, долази на последњем месту. Ако уопште за њега има места.
Последња упозорења Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића
Случајношћу, која може да се схвати и као речита (и безмало намерна) иронија историје, сваке године у два узастопна дана марта – 11. и 12. – Србија не може а да се не сети двојице својих лидера чији су животи завршени трагично.
Шта о Србији говоре њихове судбине и наша неспособност да видимо разне нијансе које су нам пред очима?
Почев од – испоставиће се, тестаментарног – говора Слободана Милошевића уочи 5. октобра. У коме је упозорио да ће, с влашћу коју инсталира НАТО, јер је такав интерес НАТО-а, територија (тадашње) Југославије бити брзо распарчана независношћу Косова и Црне Горе, уз распродају јавне и друштвене својине странцима док домаћи мањински сувласници то плаћају својом лојалношћу и покорношћу, и све то уз губљење идентитета, прошлости и традиције, укључујући језик. Уосталом, као у свим марионетским творевинама у којима се по узусима Европске уније доноси Закон о родној равноправности да нареди употребу родно сензитивног језика; иначе, кад смо код тога, наш родно сензитивни језик прописале су извесне немачке фондације, а можда није случајно ни што нам Немци пишу уџбенике у школама за нашу децу…
Милошевић нам је у том свом говору пожелео да се у његова упозорења не уверимо касно. То га није спасило на власти – на крају, ни на слободи, ни у животу – али смо се у исправност његових ставова заиста уверили, углавном, прекасно.
Што важи и за Зорана Ђинђића. Многи не би то да виде: враћањем веронауке у школе и донаторским вечерама за Храм Светог Саве, управо је он поступио у складу с идентитетским упозорењем Слободана Милошевића.
Но, и више од тога. Након што је Слободана Милошевића оборио с власти и изручио Хашком трибуналу, још и на Видовдан, Зоран Ђинђић је на крају живота – у свом тестаментарном обраћању, у последњем интервјуу "Вечерњим новостима" – поручио да га "не узбуђује много" што га проглашавају за "новог Милошевића", а теже оптужбе од те тада није било, све док су необориви аргументи које је понудио у вези с Косовом и Метохијом.
Косово и Метохију – упозоравао је Зоран Ђинђић у потпуном сагласју са Слободаном Милошевићем пре њега – његови НАТО покровитељи у тишини праве независним од Србије како би је ставили пред свршен чин. Док је он – Зоран Ђинђић – насупрот томе и формално, званичним писмом сталним чланицама Савета безбедности, затражио повратак српске војске и полиције у складу с Резолуцијом 1244, уз најаву позива Русији и Кини у помоћ у Савету безбедности.
Разумете ли какав је то велеобрт био, након што је на власт дошао кроз револуцију финансирану десетинама милиона америчких долара…
Ђинђић јесте пред крај свог живота разумео оно што је пред крај своје владавине о марионетским творевинама говорио Милошевић. Па је зато, у оном интервјуу у Бањалуци три недеље пре него што је убијен, опомињао да је – цитирамо – "болесно" да "странце укључујете као део своје унутрашње политике".
Као што је познато, у склопу процеса ЕУ дезинтеграције Србије Србија усваја прописе које су (јој) донели странци из Европске уније, а и мимо тога у писању и спровођењу закона, изборних на пример, учествују такозване невладине организације које финансирају владе из иностранства.
Елем, поента је у следећем: уз све што је несумњиво разликовало, и раздвајало, Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића, вероватно би нам било мудрије да се фокусирамо на оно што је спајало ова два непомирљива противника. Зато што су на крају дошли до истог закључка. Да нам је све време противник исти. Који од нас све време хоће исто, почев од Косова као нашег грдног судилишта…
Тако да за свој опстанак против тог противника, непријатеља, треба да се боримо, уместо да му идемо у сусрет задатим ћорсокаком ЕУ интеграција.
Странци на Косову и Метохији
Ако је, као што је одувек и било, од цара Лазара преко Његоша до данашњег дана, Косово наше грдно судилиште, каква нам је пресуда овог 15. марта?
Срби као странци на Косову и Метохији, нешто раније или касније, ако се настави овим путем дијалога Београда и Приштине под окриљем Европске уније.
То је и коначна пресуда дијалогу Београда и Приштине под окриљем Европске уније: Срби као странци на Косову и Метохији представљају његов резултат. У мери у којој их тамо уопште преостане.
При чему је Европска унија чак и престала да се претвара да је статусно неутрални посредник; Глаук Коњуфца, први заменик премијера и министар спољних послова такозваног Косова, похвалио се одлуком Европског комитета региона – што је неко од тела Европске уније – да одбаци звездицу и фусноту које су ову државолику творевину раздвајале од нормалних држава. Тако то почиње…
Јавност у обогаљеној Србије се, ипак, пробудила у извесној мери. Да се, уз патријарха српског, више стотина професора универзитета, Матицу Српску и Културно-просветну заједницу Србије, огласила и читава Српска академија наука и уметности а не само један њен одбор, могло би да се констатује да се огласило све духовно и интелектуално што вреди у овој земљи.
Кад се боље размисли, можда се и јесте огласило све духовно и интелектуално што вреди у овој земљи.
И то је нешто иако, наравно, није и довољно. Те отуда и питање шта још (конкретно) може да се учини осим овога што умирује савест.
Најконкретнији предлог до сада изнео је Александар Вулин. У пет тачака, а под један, да се од Русије и Кине захтева да закажу хитну седницу Савета безбедности. Као што већ подсетисмо, исто би, да је поживео, урадио и Зоран Ђинђић. Или би Александар Вулин учинио исто што и Зоран Ђинђић, иако му тако нешто иначе никад не би пало на памет; хтео-не хтео, свако коме је до Србије, укључујући Косово и Метохију, мора да дође до истог закључка.
Овом позиву у помоћ Русији и Кини се, уосталом, Марија Захарова у име Русије унапред одазвала. Тако да само треба да га упутимо.
Предлаже даље Вулин и оригинално решење – да Србија своју државну имовину на Косову и Метохији, укључујући школство и здравство, препише на Српску православну цркву, па да их она даље води у складу с нашим плановима и програмима; ово као одбрамбено средство од француско-немачког плана да српско школство и здравство на Косову и Метохији постану приватне фирме у складу са законима, плановима и програмима самопроглашеног Косова.
И да се прекине дијалог под Европском унијом и суспендују досадашњи договори док Европска унија не испуни свој део погодбе.
И тако даље, укључујући извесне безбедносне одредбе.
Све ово може да буде акциони план чији детаљи могу даље да се разраде. Или ћемо га читати као списак онога што смо могли да урадимо, а нисмо.
Ако смо држава, поручује Вулин, онда да поступимо као држава. На нашем Косову, том грдном судилишту…
Live
