"ОсвРТ" с Врзићем: Рат с Ираном и енергетска безбедност Србије, Охридски споразум и упозорење Москве
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, недељом од 21 час
Шта доноси нова фаза рата на Блиском истоку, хоће ли Србија потонути у гасни Армагедон заједно са Европом или ће потражити помоћ од провереног пријатеља, Русије, шта се променило за Србе на КиМ после 15. марта и какве планове има Курти са српским "илегалним структурама" и на какав нас је двоструки ултиматум ЕУ упозорио шеф руске дипломатије Сергеј Лавров, само су неке од тема које је у својој ауторској емисији "Осврт" анализирао уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Рат на Блиском истоку
Тек што је "Фајненшел тајмс" минуле среде упозорио да Иран још има капацитета за даљу ескалацију свог асиметричног одговора на агресију Израела и Америке, ескалација се и догодила. Рат је накратко ушао у следећу фазу.
Узајамни удари на енергетску инфраструктуру – на гасна и нафтна поља – представљају ту, следећу фазу рата на Блиском истоку чије га последице чине и светским ратом.
Блокирани Ормуски мореуз већ је пореметио свет. Напади на нафтну и гасну инфраструктуру – услед чега производња нафте и гаса може да буде осујећена и на дужи период – овај поремећај чини и још знатнијим. Јер га чак ни отварање Ормуског мореуза не би решило.
При чему је проблем и још сложенији зато што су Иранци гађали (погодили) и саудијски нафтни терминал Јанбу на Црвеном мору, значи, с оне стране Арабијског полуострва која би требало да је мирна. Што не значи само да се шири географија сукоба, него значи и да је Иран способан да елиминише још постојећу (делимичну) алтернативу Персијском заливу – из кога се до сада, нафтоводом Исток-Запад до Црвеног мора, извесна количина нафте пребацивала на другу страну полуострва како би се заобишла блокада Ормуза.
А приде се још ни Хути нису активно укључили с оне стране да блокирају Баб-ел-Мандеб; кажу, прст им је на обарачу и само чекају…
При чему је већ сада измерено време трајања штете: готово 20 одсто катарског капацитета за течни гас, примера ради, онеспособљено је за наредних три до пет година. "Фајненшел тајмс" већ најављује "сценарио Армагедона" за тржишта гаса…
С тим што треба имати у виду и да је ирански одговор на израелски напад – са или без америчког знања – који је започео ову фазу ескалације шеф дипломатије Ирана описао као пуки делић онога за шта је Иран способан; те да (релативне) уздржаности Ирана неће бити ако иранска инфраструктура буде нападнута поново.
Понудили су и убедљиве аргументе за ову самоуверену тврдњу: срушен је, по први пут, амерички Ф-35, а погођена је и једна од две постојеће рафинерије у Израелу, она у Хаифи.
Треба имати у виду и оно што каже генерални директор "Рајнметала", највећег немачког произвођача оружја, Армин Папергер: већ сада су европска, америчка и блискоисточна складишта (скупих) анти-иранских ракета готово испражњена. Ако рат потраје још месец дана, готово да их више неће ни бити. Очигледна поента, наравно, састоји се у томе што ће тек онда Иран моћи да их гађа у изобиљу; што је позиција коју је себи обезбедио како обиљем својих ракета и дронова, тако и систематским уништавањем америчких радарских инсталација у региону на самом почетку рата. Па сад може да их гађа док га не виде.
Откуцава и још један сат: 60 дана које Доналд Трамп има за вођење рата без одобрења Конгреса завршавају се крајем априла.
Што значи да пред собом он има само три опције: да до тада победи, да до тада нађе начин да побегне, или да се до тада рат толико распали да му Конгрес да одобрење за наставак рата, укључујући копнену интервенцију јер Бенјамин Нетанјаху већ признаје да не може да се победи само из ваздуха. Па Иран постане нови Вијетнам. Или Авганистан, пошто се не сме изгубити из вида да су Американци оданде морали да побегну тако да су на власт, уместо талибана, дошли – талибани. Као и сад у Ирану Хамнеи после Хамнеија.
Како јављају амерички медији, две групације са око 4-5 хиљада маринаца на путу су ка Персијском заливу, а досадашња искуства опомињу да их не шаљу тамо да не би били употребљени. Све и ако ће то маринцима донети велике губитке и у људству и у техници, и још веће разарање најважније енергетске инфраструктуре на свету, пошто је, уз значајне губитке које и сам трпи, Иран већ показао да је способан и за једно и за друго.
Но, без обзира на такву перспективу: ако је Израел увукао Америку у свој рат, да ли ће јој тек тако дозволити да се из њега извуче?
Управо је томе и служило кршење досадашњег табуа у виду поменутог израелског напада на иранску енергетску инфраструктуру, који је произвео Трампов захтев Израелу да то не понавља. Иранци сад упозоравају да Израел, уместо директних напада, спрема нападе под лажном заставом, с истим циљем продубљивања конфликта како Америка из њега не би смела да се извуче.
С друге стране, Трампова нервоза услед такве перспективе је опипљива. Зато што – како открива "Волстрит џорнал" – Саудијска Арабија очекује раст цене нафте на 180 долара по барелу ако се све ово настави у априлу (још један сат који откуцава), са свим пропратним последицама. Од којих евидентно страхују у Америци, па после суспензије санкција на руску нафту, сад – као показатељ размера очаја – најављују да ће да суспендују своје санкције и на иранску нафту. А ни пре тога нису дирали иранске танкере с нафтом који све време неометани пролазе поред америчких бојних бродова на путу за Кину, Индију и остале одобрене дестинације. Ово стога што су у Америци потпуно свесни да би спречавање извоза иранске нафте произвело још већу несташицу и, логично, још бржи раст њене цене.
Наравно, као што смо овде већ указивали, није ни само нафта, него, поред осталог, и вештачко ђубриво, дакле храна. Све заједно, инфлација. Због које неће бити најављиваног смањења каматних стопа сигурно, а могле би да буду и повећане како би се инфлација (за)мало обуздала. На амерички дуг који је ових дана превазишао и цифру од 39 хиљада милијарди, међутим, веће камате само могу да воде слому економије.
Тим пре што се множе и извештаји из Залива – после "Фајненшел тајмса", слично пише и "Волстрит џорнал" – да су арапске петромонархије бесне због ситуације у коју су доведене. Не толико на Иран колико на Израел, који их је увукао у свој рат, и на Америку која их у том рату није заштитила. Па се у том контексту претећи спомињу и њихове значајне инвестиције у америчку економију, које би могли да повуку ради спасавања сопствених економија. Што би амерички економски проблем само увећало.
А споменут је ових дана и интригантан модел проласка танкера кроз Ормуски мореуз под условом да продају нафту у јуанима уместо у доларима. Петродолар, долар којим се купује нафта – као главни разлог што је долар остао резервна светска валута и након што је 1971. банкротирао у односу на злато – почивао је на формули безбедност за нафту. Та формула је нестала кад је први ирански дрон пробио америчку заштиту. Сваки следећи који је то учинио, ово је само потврдио. А Иран самоуверено најављује да ће нова правила проласка кроз Ормуски мореуз – која он успостави – важити и након краја рата. Што значи да ће некакав аранжман са Ираном – по моделу онога што је једном већ учињено уз подршку Кине и нешто дискретнију улогу Русије – морати да потраже све заливске монархије које би да наставе да своје производе извозе најефикаснијом рутом коју имају на располагању.
Наравно, пре тога Иран треба да не капитулира пред нападима Израела и Америке. Ако у томе успе, и ако света преостане после овог заливског а светског рата, улазимо у неки нови свет. Заснован на правилима која више неће прописивати (само) Америка. Али ће зато морати да их се придржава.
Енергетска безбедност Србије
Енергената, дакле, у Европској унији неће бити, али ће зато бити прескупи.
На крају ове радне недеље цена гаса на тржишту Европске уније износила је око 60 евра по мегават-часу. У ово доба године 2018. – пре короне, пре ратова на истоку Европе и на Блиском истоку – цена гаса била је око 17 евра. Са 17 на 60. Три и по пута скупље него што је било. С тим што ће, услед најављеног гасног Армагедона, бити и још скупље. И то годинама пред нама; наведених три до пет година у најбољем случају, под условом да у предстојећем периоду штета на гасној инфраструктури не постане и још већа.
Европска унија, као што је познато, Србију је већ приморала да чак петину својих потреба подмири скупим уместо јефтиног (руског) гаса. Сада ће то скупо – три и по пута скупље него што је било – бити још и скупље.
Штавише, од Србије се очекује да већ достигнутих 20 одсто скупљег уместо јефтиног гаса – као и све остале заточенице Европске уније – подигне на свих 100 одсто.
С таквом математиком, једини је излаз за Србију, срећом, онај најочигледнији. Који притом, практично, већ постоји. Продужење гасног аранжмана с Русијом, пошто постојећи, последњи досад у низу краткорочних, траје само до краја овог месеца.
Ово је и згодна прилика да се, сви заједно, још једном уверимо одакле смемо да се надамо помоћи када је тешко. А ко ће нам, само, и додатно отежати када нам је тешко.
Из Москве је већ стигао сигнал – кад је тамо боравио Александар Вулин у својству председника Надзорног одбора Србијагаса – да са руске стране око дугорочног гасног аранжмана нема озбиљних сметњи. Из Београда је онда стигао одговор да, ипак, има сметњи. Геополитичке природе, што ће рећи, Европска унија.
Најављени разговор председника Србије и Русије о новом гасном аранжману, осим што је већ морао да буде обављен на обострано задовољство, представља најважнију а можда и последњу прилику да нас наведена геополитичка сметња не повуче за собом у свој гасни Армагедон. И оних (само) 20 одсто данка већ плаћамо прескупо.
Наравно, сваки однос две стране је двосмеран, укључујући и овај у коме је Русија спремна да нам продаје свој гас по убедљиво најповољнијим условима у Европи, па би и о нашој страни овог аранжмана ваљало да поведемо рачуна…
А не би шкодило ни да се прикључимо Виктору Орбану, јер смо на истој траси руског гаса, у притиску на Владимира Зеленског да енергетски колапс Европе не погоршава нападима на Турски ток. Уместо што се амбасадор Србије у Кијеву хвали доприносом енергетској стабилизацији Украјине. Наиме, чиме то Украјина доприноси енергетској стабилизацији, или дестабилизацији Србије?
С тим у вези, и питање НИС-а у условима највећег енергетског шока у историји постаје још важније. Рок је са 24. марта померен на 17. април. До тада ће бити познат и исход судбоносних избора у Мађарској 12. априла, те није тешко претпоставити да је на релацији Русија-Америка-Мађарска постигнуто разумевање; да се сачека с финализацијом споразума док се не види да ли ће победити Виктор Орбан, или његов бриселски противкандидат Петер Мађар.
Тако да, хтели ми то или не, у наредних тридесетак дана биће решено много тога од чега зависи како ћемо преживети предстојећи период енергетског Армагедона. У трајању од три до пет година у најбољем случају. Преостала добра вест је да шанса за ублажавање последица постоји. На нама је да је искористимо. Или да платимо и ту цену наших ЕУ интеграција…
Охридски споразум за Косово и Метохију
И то је решено.
Сви преостали Срби на Косову и Метохији, ако неће да постану странци на сопственој земљи, мораће да постану држављани стране земље. Макар то била и државолика творевина као што је самозвано Косово.
Добили су три месеца да то учине у складу са Законом о странцима самозваног Косова. До 15. јуна биће готово.
Они Срби који су 15. марта постали странци на Косову и Метохији добиће привремене дозволе на годину дана да тамо остану да раде. Зато се сад праве спискови запослених по просветним и здравственим установама, да се доставе Приштини за дозволу. До сада им таква дозвола Приштине није била потребна. Па је и то известан помак. У којем смеру, додуше, није тешко уочити.
За своју сарадљивост Аљбин Курти је награђен. Европска комисија објавила је да ће Приштини проследити намењене паре које је досад ускраћивала. То је још један доказ да све ово раде заједно, у договору.
Свима који нам то на Косову и Метохији раде заједно, у договору, у интересу је да то прође што мирније. Из остатка Србије су, уосталом, довољно пута саопштили да неће дозволити нову "Олују" да се може веровати да се то стварно и мисли. О постепеној интеграцији током три и 12 месеци, или исељавању, ипак, није се изјашњавало. И пре Закона о странцима се, само у последњем периоду, с Косова и Метохије одселило бар 20 одсто преосталих Срба. То су званични подаци.
Као што је, званично, Европска унија почела да уклања звездицу и фусноту са Косова. Такозваног. То још није утицало на интеграцију преостале Србије у Европску унију.
Аљбин Курти ових дана подсећа да – његовим речима – "илегалне структуре Србије, као што су структуре безбедности, финансија, администрације, више не постоје у Републици Косово". Такозваној. Тешко је оповргнути то што каже; стварно више не постоје.
Каже и: "Остали су просвета и здравство".
И то је тачно. Па сходно томе најављује да ће "укључити и њих" у свој систем. Што значи да ће и просвета и здравство морати да буду искључени из нашег система.
Као што је већ познато, европско решење предвиђа да Приштина одобрава уџбенике и наставне планове за српске школе. Нормално, кад су део њиховог а не више нашег система.
Објашњава Курти и да том циљу служе они спискови запослених у просветним и здравственим установама што им даје дозволу.
Србија, у облику из Резолуције 1244, због оваквог развоја догађаја још није затражила седницу Савета безбедности Уједињених нација. Макар да свет види да се и даље боримо за своју земљу. У границама из Устава Србије и Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација.
Што се тога тиче, изасланик Европске уније за дијалог Београда и Приштине Петер Соренсен, након дила о странцима, најављује потребу за напретком у имплементацији Охридског споразума. Охридски споразум постао је део ЕУ интеграција Србије када је – иако га Србија није потписала, нити је ратификован у Скупштини Србије – унет у Поглавље 35. Које је Европска унија после тога прогласила за тајно, тако да није познато све што тамо пише, а познато је да се ђаво крије у детаљима.
И познато је да имплементација Охридског споразума представља де факто признање самопроглашеног Косова. То је отворено, у сред Београда, казала Урсула фон дер Лајен још у октобру 2023. године. Што је најгоре, у праву је, зато што је тамо предвиђен улазак овог дела Србије – без звездице и фусноте – у Уједињене нације.
Ако не дође до руског вета кад до тога дође, као онда у случају Ахтисаријевог плана, све се одвија по плану. Питање је, само, чији је сад то план. И шта нам доноси. Иако је познато шта би нам однео ако не бисмо опет затражили од Русије да уложи вето да нам сачува државу.
Упозорење из Москве
Сергеј Лавров био је потпуно јасан и, штавише, није открио ништа што већ нисмо знали: Србија јесте суочена са двоструким ултиматумом Европске уније: и признање независности такозваног Косова, и укључивање у антируски фронт санкција Европске уније.
Краће речено, уместо и Косово и Русија – ни Косово ни Русија.
Да је такав налог европских пријатеља Србије потврдио је и њен омиљени европски непријатељ. Тонино Пицула у нацрту своје следеће резолуције о Србији тражи узајамно признање Србије и Косова без звездице и фусноте, и санкције Русији.
Србија се у међувремену усагласила с неке две "рестриктивне мере" Европске уније у вези с Украјином. Прецизније, реч је о оним територијама које су се присајединиле с Русијом. То су мере које се, из године у годину, редовно продужавају на још годину дана. Србија се томе редовно није придруживала. Сад јесте. Није објашњено шта се у међувремену променило. И какву корист можемо да имамо од свега тога.
Иначе, што се Пицулиних захтева тиче, резолуције Европског парламента могу да остану необавезујуће најдуже до тренутка у коме ће и Европски парламент имати да да своје одобрење за Србију у склопу европских интеграција – прецизније: дезинтеграције – Србије.
Није нарочито подстицајан ни случај Мађарске. Којој Европска комисија прети тужбом и одузимањем права гласа зато што се поводом Украјине Мађарска усудила да гласа како она сматра да треба, а не Каја Калас и Урсула фон дер Лајен.
С тим што, како ствари стоје, нама не прети та опасност одузимања права гласа. Ово стога што се с Албанијом нудимо да нас приме без права гласа. И без свог комесара у Европској комисији. И без посланика у Европском парламенту. Макар да нешто реплицирају Тонину Пицули.
Европска перспектива Србије је, међутим, да ћути (и) пред Тонином Пицулом.
И да уради све што Тонино Пицула, Марта Кос и Каја Калас, Фридрих Мерц и Андреј Пленковић, одлуче у наше име.
У исто име ЕУ дезинтеграције Србије, уосталом, већ смо омогућили да право гласа као наши посланици (за које смо имали прилике да гласамо) добију припадници (невладиних) организација које плаћају стране владе. За које никад нисмо имали, нити ћемо икад имати, прилике да гласамо. Што их не спречава да одлучују о нама. Уз нашу покорну сагласност.
Из свега наведеног и утисак да је онакав предлог европске перспективе Србије (и Албаније) и највише чему можемо да се надамо, јер изгледа може и још мање од тога, а ваљда им сами не бисмо нудили још мање од онога што су можда вољни да нам дају: чланство у Европској унији без Косова и Метохије и без права гласа. Али зато са свим санкцијама Русији.
И не само то. Зато што никад није само то. Него: шта је следеће?
Пошто бисмо добили приступ јединственом тржишту, морали бисмо – мораћемо – да поништимо и споразум о слободној трговини са Кином.
Као надокнаду за гашење и те развојне прилике за домаћу привреду, добијамо могућност да наши људи оду на рад тамо где привреди Европске уније понестане радне снаге. Овде – ко преостане. Можда их у замену доведемо довољно из Бангладеша или Сирије.
Шта би после свега тога остало од наше земље, ваљда нећемо ни бити у прилици да сазнамо – макар док не добијемо прилику да се о томе изјаснимо како и доликује. Ако смо у стању да разумемо упозорење из Москве.
Live
