"ОсвРТ" са Врзићем: Рађање петројуана на Блиском истоку, кад је тешко – Русија и српски избори
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, недељом од 21 час
Опасне шпекулације на Блиском истоку и рађање петројуана, кад је тешко – Русија и српски избори, само су неке од тема које је у својој ауторској емисији "Осврт" анализирао уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Опасне шпекулације на Блиском истоку
Од раније је познато да је рат некоме – брат, не само зато што се римује него услед познате и жалосне колико и константне појаве ратних профитера. С тим што у нашем случају има превише и антиратних профитера из такозваног НВО сектора – страни агенти које не смемо да законски обележимо њиховим правим именом и сврхом – но то је нека друга тема.
Елем, председник иранског парламента Мухамед-Багер Галибаф не престаје да разоткрива на Иксу и ову димензију америчко-израелске агресије на његову земљу. Врхунско интернет троловање као сведочанство недостојанственог времена у коме живимо.
Пратили смо ток новца, написао је у једном посту: прошле недеље, шачица банкара и менаџера хеџ фондова састала се и одлучила да узме за таоца вашингтонску политику рата против Ирана. Да ли да објавимо имена, питао је своје пратиоце уз понуђену анкету у којој 70-ак одсто каже да.
Цитати извађени из контекста, поручио је даље, плус вештачки креирани страх од пропуштене прилике – такозвани ФОМО (Feare Of Missing Out) као категорија економског понашања – једнако ратно профитерство један кроз један. Истражите сами…
Па упозорење: Такозване вести или постови на мрежи Трут – очигледно алудирајући на Доналда Трампа – често су само припрема за грабљење профита.
(Бар) један такав случај, уосталом, већ је уочен. Банална подвала, истина, мерена у стотинама милиона долара.
Само 15 минута пре него што ће, једног прошлог понедељка прилично рано ујутру по њујоршком времену, Доналд Трамп објавити да одлаже ултиматум Ирану од 48 часова, неко је продао нафтне фјучерсе – уговоре за будуће испоруке нафте – у вредности већој од пола милијарде долара; 580 милиона, да будемо прецизни.
Механизам се састоји у следећем: Трампова објава моментално је – схваћена као предзнак деескалације – изазвала пад цене нафте.
Онај што је продао 15 минута раније, своју нафту продао је по вишој, уместо по нижој цени. Нормално да је теже поверовати да је такав профит остварен пуком случајношћу, него дојавом инсајдера. Неко је дојавио, па се на томе и зарадило.
Открило се и да се брокер министра рата Пита Хегсета уочи избијања рата код БлекРока распитивао о мултимилионској инвестицији у ратну индустрију. Којој је рат такође брат. Можда је оно на њих мислио председник иранског парламента, видећемо…
Како год, образлаже такође Галибаф, засули су свет с толико лажних вести како би оборили цене енергената да је тржиште отупело од тога. Само наставите, нико више не верује. Реалне цене ће се свеједно показати.
И заиста: док се поменути фјучерси, будуће трансакције које су подложније описаним шпекулацијама, тврдоглаво враћају на вредности од око 110 долара по барелу након што мало падну, крајем ове радне недеље Си-Ен-Би-Си јавља да је цена стварног барела – нафта која се у овом тренутку физички испоручује – већ превазишла вредност од 140 долара по барелу. То је највише још од светске економске кризе 2008. године. Пре 28. фебруара ових 140 износило је свега 60-70 долара по барелу, ето колико је у ствари поскупело.
Ова криза, међутим, располаже раскошним потенцијалом да буде и знатно разорнија. Не само зато што су дугови у међувремену драстично увећани – амерички државни дуг је од 2008. буквално учетворостручен са 9 и по на 39 хиљада милијарди долара – и не само зато што је овај нафтни шок већ у овом тренутку (прилично егзактно квантификовано у милионима недостајућих барела нафте дневно) дупло гори од најгорег до сада, оног с почетка седамдесетих година прошлог века.
Наш избор
Хоће ли постати још гори? То зависи од даљег развоја рата у коме ирански војни капацитети – укључујући ПВО која наставља да обара америчке авионе – очигледно још нису враћени у камено доба као што саопштавају амерички министар рата и његов врховни командант. Јер се њихови авиони не обарају каменицама. А Си-Ен-Ен, штавише, јавља о обавештајним проценама да је (угрубо) чак половина иранских лансера ракета још употребљива – што значи да их је бар толико, то јест више него довољно – а уз то располажу и хиљадама дронова.
Има, међутим, извесних детаља који у том погледу заслужују посебну пажњу.
"Вашингтон пост" јавља да "иранске ракете буше – продиру кроз – израелску одбрану" па изазивају сумње у њену поузданост и ефикасност. "Блумберг", на истом трагу, опомиње да, ако и испаљује мање ракета него пре, Иран сад погађа своје циљеве све прецизније. Што због све новијих типова ракета које се користе, што због претходно уништених америчких радара за њихово откривање.
"Њујорк тајмс": базе америчке војске у региону толико су избомбардоване да се у њима више не може боравити. Па су зато амерички војници принуђени да се крију по оближњим хотелима. Који су тако и постали мете.
Нема сумње да у свим овим увидима има и стандардне злурадости у односу на Доналда Трампа, но, то не мења слике – укључујући сателитске – уништених америчких база на Блиском истоку које читав свет може да види.
С тим што изгледа има и још компликованијих проблема. Амерички носач авиона "Џералд Форд" – најмодернији, највећи, најскупљи носач авиона на свету – повукао се усред рата из Црвеног мора на Крит после (тобожњег) пожара у перионици веша, па одатле у Сплит, а сад ваљда креће назад.
Међутим, амерички "Блумберг" – позивајући се на официјелни извештај Пентагона – јавља и о читавом низу других проблема који имају или немају везе с тобожњим пожаром и стварним повлачењем: најмодернији, највећи и најскупљи бојни брод икада направљен, по цени од 13,2 милијарде долара, има упитну "оперативну прикладност", што подразумева и радаре и дискутабилну "способност да настави да функционише у случају непријатељске ватре". Тако да – цитат – "није јасно колико је ’Форд’ у стању да детектује, прати или пресретне непријатељске авионе, противбродске ракете или дронове", а такође је нејасно – наставак цитата – "како би се системи понашали под ратним напором континуираних узлетања и слетања" авиона.
Све су ово, иначе, пожељне особине било којег ратног брода, односно носача авиона, а камоли најмодернијег, највећег и најскупљег у историји. А Трамп је прошлог викенда у једном моменту избрбљао да је највећи носач авиона на свету био нападнут из 17 праваца одједном. Па су можда тако и детектоване његове побројане мањкавости.
Све је ово, разуме се, утолико важније што Америка наставља да довлачи војску на Блиски исток. "Њујорк тајмс" очекује чак 50.000 војника тамо, а јављају и да се дуплира ескадрила авиона А-10 за подршку копненим трупама. Колика је вероватноћа да све то иде тамо да не буде употребљено?
При чему треба имати у виду, под а) да је Иран већ демонстрирао своју способност да разори америчке војне базе. А негде треба сместити онолике војнике, што предвиђа скору будућност између логистичког кошмара и масакра.
Под б) треба имати у виду и да је Иран одавно направио планове за реаговање на амерички десант на острва Харг, Абу Муса, Велики и Мали Тунб, а сва су та стратешка острва у Персијском заливу и на улазу у Ормуски мореуз прилично мала (Харг је са својих двадесетак квадратних километара површине дупло већи од Абу Мусе и Великог Тунба, а Мали Тунб већ у складу с именом). Што ће рећи да амерички маринци неће имати где да се сакрију пред иранским ударом.
А то је наредни проблем, под ц). "Волстрит џорнал" и "Франкфуртер алгемајне цајтунг" још раније су открили поражавајуће исходе прошлогодишњих НАТО војних вежби и на копну и на мору где нису умели да се одбране од – погађате – напада дроновима. Које Иран поседује – и користи – у хиљадама смртоносних комада. Па и то најављује крвави масакр.
Управо зато нарочиту пажњу привлачи изненадна смена начелника Генералштаба америчке копнене војске Рендија Џорџа. Да ли је, можда, одбио да пошаље своје војнике у извесну смрт, на основу процене која почива и на наведеним претпоставкама? У сваком случају нешто битно мора да је посреди кад се догодило баш сада, у оваквом тренутку. И мало је вероватно да то нема везе с иранским ратом.
У сваком случају, из наведених извесности под а, б и ц произлази и д). Око за око, зуб за зуб, мост за мост и томе слично. Иран се за уништавање своје инфраструктуре свети уништавањем непријатељске инфраструктуре. То већ раде, тако да не треба сумњати да хоће, и да могу то да ураде.
Нафтна и гасна постројења и поља, постројења за десалинизацију, читав Блиски исток лети у ваздух. Са свим пропратним последицама по економију; генерални директор "Шела" већ најављује да ће се – и без овог катастрофичног а замисливог сценарија – Европа већ кроз месец дана суочити са несташицама горива. Цена авионског горива већ се удвостручила иако се прави удар очекује тек од маја. А комесар за енергију Европске уније Дан Јоргенсен преко "Фајненшел тајмса" најављује дуготрајни енергетски шок и рационализацију – ограничавања – потрошње горива.
Уз један посебно занимљив детаљ у склопу асиметричног рата који је Иран повео против својих агресора.
Акције Велике седморке америчких технолошких гиганата изгубиле су од почетка ове године више од 3 билиона – хиљаде милијарди – долара своје берзанске вредности услед прекомерне потрошње на инфраструктуру вештачке интелигенције, због високих каматних стопа које поскупљују њихову презадуженост, те геополитичких тензија.
Акције те Велике седморке гиганата (као што су Амазон и Енвидија) носе вредност читаве америчке берзе.
Иран је напао дата центре Амазона и Оракла а исто је намењено и свима осталима у региону.
Већ и то ће додатно утицати на пад њихове вредности. Као и још више каматне стопе услед још више инфлације због раста цене горива, ђубрива, хране… О продубљеним геополитичким тензијама као фактору који обара вредност ових компанија – и руши читаву америчку економију – да и не говоримо.
Али и у оквиру тога постоји још једна додатна неповољна нијанса. Наиме, велики улагачи у Величанствену седморку су власници заливских монархија.
Познати економиста Мухамед Ел-Еријан у "Фајненшел тајмсу" због тога указује на следећи проблем: само у последње четири године они су генерисали суфицит од 800 милијарди долара. Што су уложили (превасходно) у вештачку интелигенцију Величанствене седморке и америчке хартије од вредности. Они сада повлаче те инвестиције јер више не зарађују него само троше. И сигурно у догледно време неће инвестирати као што су досад, из простог разлога што неће ни зарађивати као досад.
Јавља се и да централне банке широм света, из потребе за ликвидношћу и нужде да енергенте набаве по вишим ценама док их још има и док нису још више, распродају америчке државне обвезнице. Америка, као што је познато, живи на продаји свог дуга – отуда оних 39 билиона дуга. Сад ће морати да га продаје још скупље да би привукла неке купце. Па ће дуг убрзано постајати све већи.
Али невоља никад не иде сама, па тако ни најављени пад берзе уз раст дуга да то погорша. Наиме, петродолар и дефинитивно добија конкурента. И то, наравно, у најосетљивијем тренутку.
Говорка се већ извесно време, али сада је то – на основу неколицине конкретних случајева – утврдила и британска осигуравајућа кућа "Лојдс": танкере кроз Ормуски мореуз Иран пропушта уз плаћање у јуанима. Не може у доларима. Стратег "Дојче банке" то описује као "катализатор ерозије доминације петродолара и почетак петројуана".
Петродолар – искључива продаја нафте за доларе којима нафтне монархије онда купују америчке државне обвезнице, то јест дуг – настао је на формули нафта за безбедност. Америка им је гарантовала безбедност, они су заузврат продавали нафту у доларима. Чиме су Америци и омогућили да живи на дуг, јер су долари потребни свима којима је потребна нафта.
Америка им, међутим, више није гарант безбедности. Напротив: управо су због Америке на мети Ирана и трпе оволике ударе од којих Америка нема снаге да их заштити. Ни војне ни економске.
Следећа коцкица ове слагалице која се помаља састоји се у томе што се Кина још пре пар година са Саудијском Арабијом договорила о продаји дела саудијске нафте у јуанима уместо у доларима. Механизам, дакле, већ постоји.
Штавише, и намера, јер, и оно што наплаћује Иран у јуанима није могло да буде спроведено без некаквог договора с Кином.
Кина је после прошлогодишњег 12-дневног рата – ако је веровати писању медија пре него што је овај рат започео – Иран снабдела дроновима, ПВО системима и противбродским ракетама. Што ће рећи да га је ојачала управо за овакву ситуацију, пошто му ниједна друга није ни претила.
А сада се, путем Пакистана, Кина појављује као мировни посредник. Гарант свачије безбедности. Уместо Америке. Ако буду довољно паметни да се договоре.
И ако Америка буде довољно паметна да стане док још може. Ако јој се то може…
Кад је тешко – Русија
Кад је већ поменути евроунијатски секретар за енергију Ден Јоргенсен рекао "Фајненшел тајмсу" како Европска унија "није у кризи снабдевања, још", али да прави планове борбе против "структурних, дуготрајних ефеката" рата, заправо је признао да криза снабдевања стиже – неће бити довољно горива, али ће зато бити прескупо оно којег буде, сходно закону понуде и потражње – и то ће имати дуготрајне и, поврх тога, структурне последице.
Што значи да ће дубока криза потрајати све док се не пронађе решење кога нема ни на видику.
Уосталом, можемо само да замислимо колико је заправо озбиљно кад комесар – коме је, као и било којем политичару, у опису радног места и ширење оптимизма – у том својству каже и да "још нису стигли" до "најгорег сценарија". Ако је то најутешније што има да изјави…
Но како да изјави нешто утешније кад тврдоглаво – самоубилачки – у Европској унији остају при одлуци да се, после јефтиног руског гаса, из гасовода, одрекну и скупљег (течног) руског гаса. Док је течног (још скупљег) гаса с Блиског истока услед рата све мање. А ни течни амерички или било чији други гас не може да надокнади сав мањак који је настао, па је зато и све то још скупље него иначе.
Што се Европе тиче, не постоје алтернативне могућности за добијање гаса. Ако је неко радио на диверсификацији, то је била Европска унија. Па ево где је сад. Штавише, баш због тога је ту где јесте.
Укључујући онај трагикомичан покушај диверсификације Азербејџаном. Па се убрзо испоставило – открио је то бриселски "Политико" – да азербејџанског гаса уопште нема у потребним количинама. Него им Азербејџанци препродају руски гас, скупље за онолико колико се уграде плус трошкови заобилазног транспорта.
Европска унија и Србију тера да се овако диверсификује. Петину својих потреба због тога морамо да платимо скупље уместо јефтиније.
Срећом, преостале четири петине можемо да купујемо од Русије. Наш гасни аранжман продужен је за још три месеца. Било је најављивано шест, било би и још боље да је дугорочни, али директор Србијагаса Душан Бајатовић подсећа да нам Европска унија то не да.
Цена коју плаћамо за руски гас је, такорећи, багателна; јефтинија од наше је само белоруска, што је и нормално јер су Русија и Белорусија једна уз другу, како географски тако и у савезној држави.
Захваљујући руском гасу до сада смо – сходно анализама прозападних извора у Србији – на годишњем нивоу штедели око 300 милиона евра на разлици између цене тог гаса и цене коју бисмо плаћали на отвореном тржишту. У садашњим условима драстичног поскупљења гаса на тржишту Европске уније – између 60 и 80 одсто више у односу на цену од 27. фебруара – оних 300 милиона евра које нам Русија, фактички, поклања на годишњем нивоу постају и утолико веће.
Утолико је већа и опасност од украјинске саботаже Турског тока којим се снабдевамо руским гасом. Мађарски шеф дипломатије Петер Сијарто назвао је то нападом на сам суверенитет Мађарске. И Србија се налази на истом току и под истим нападом, што ће рећи да одбрани њене – наше – енергетске безбедности и економског суверенитета сигурно не би нашкодило када бисмо се придружили овом мађарском ставу.
Поменутих пак 300 и више милиона евра руске помоћи Србији вреди ставити у контекст помоћи коју Србији пружају њени западни партнери.
Пре две године су, на пример, као што је овде већ указивано, само на име профита из наше земље изнели 4,3 милијарде евра. Пута број година тако успешног пословања страних (западних) инвеститора у Србији, и добија се занимљива бројка од које заболи глава колико и џеп.
А тек кад се то сабере са оних 50-ак милијарди које су претходно изнели кроз приватизацију, према подацима Међународног конзорцијума истраживачких новинара. Да ослободе наше тржиште за своје инвеститоре и њихов профит на наш рачун.
Па се на то дода између 30 и 100 милијарди долара штете од НАТО агресије. Па још 30 до 100 милијарди штете од санкција. Које су, да подсетимо, СР Југославији биле уведене због лажне вести да су Срби испалили граната и убили људе у реду за хлеб у Улици Васе Мискина у Сарајеву; од те оптужбе је, наравно, кад је постало прекасно, одустало чак и тужилаштво Трибунала у Хагу.
О Косову и Метохији, напослетку, да и не говоримо. Као и о Републици Српској. И једно и друго питање је, да и то подвучемо, покренуо председник Русије у разговору с председником Србије. Зна се ко брине о нама док нам други отимају и новац и земљу с обе стране Дрине.
Укратко, једни нас пљачкају, док нам други помажу у мери у којој могу а ми то хоћемо. Кад је тешко – Русија. Укључујући јефтин гас, и то сада кад га нема довољно ни скупог. Није згорег и то да имамо у виду…
Српски избори
Да је у борбу против подлих намера Аљбина Куртија да преостале Србе на Косову и Метохији претвори у странце, или у држављане такозване Републике Косово, уложен бар део страсти који је уложен у борбу за управљање водоводом и канализацијом у, на пример, Кули – не потцењујући ту врсту потребе становника, на пример, Куле – можда би и исход борбе на Косову и Метохији био нешто другачији.
Но, ту смо где, рачунајући и неке полупане носеве. Да послуже као упозорење шта све може да се деси и широм Србије кад се свуда буде гласало (осим на Косову и Метохији, јер ни то више не може), а не само у 10 локалних заједница као прошлог викенда.
Анализа бројки показује да су владајуће странке, у просеку, негде мало више, негде мало мање, остале на оном броју гласова који су имале и пре пада надстрешнице у Новом Саду, студентског протеста и блокада које су уследиле.
Исте бројке показују и да партијска машинерија – изађи и гласај кампања уз сав пратећи локални колорит – функционише по високим стандардима: изашао је и гласао, практично, свако на кога су рачунали. С тим што остаје питање да ли ће тако функционисати и када сав фокус не буде усмерен на само 10 општина, са 4-5 одсто бирачког тела укупно.
Даља анализа бројки показаће и кудикамо до знатно већу излазност на овим у односу на раније изборе. Како је владајућа странка углавном остала на истим бројкама на којима је била, то значи да је разлика отишла њеним противницима.
С тим што и овде постоји значајна непознаница, која се не своди само на персонални састав потенцијалне студентске листе и њеног односа са, пре свега, прозападном опозицијом која је предњачила у покушајима да се тамо инфилтрира или, макар, пришљамчи.
До сада, наиме, рачунајући и недељне изборе зато што су били само локалног карактера – водовод, канализација, пијаца и томе сличне општинске надлежности – ово окупљање противника власти имало је привилегију да буде у комотној геополитичкој заветрини. Дакле, без исказивања јасног става о кључним државним и националним питањима европске (дез)интеграције Србије, Косова и Метохије, увођења санкција Русији у име заједничке спољне и безбедносне политике Европске уније са свим пратећим економским, територијалним и историјским последицама.
Чим на дневни ред дођу републички избори – кад год између краја маја и краја године, како се најављује – све ово ће неминовно доћи на дневни ред. Са свим пропратним последицама које ће на рејтинг имати изношење јасног става о наведеним питањима. Укључујући и изношење нејасног става, јер ће то бити исувише слично већ постојећој кеч-ол варијанти која је могуће све док се не суочимо с избором с којим смо већ суочени: или Косово или Европска унија. Или санкције Русији, или Европска унија. Наравно, и ко зна шта следеће што ће тек доћи на дневни ред ако ова питања одатле буду скинута.
С тим у вези су и догађања испред Ректората након трагичне погибије једне студенткиње.
Без обзира на (предвидљиво) медијско оргијање, свако мора да инсистира на утврђивању свих околности под којима је изгубљен један млади живот. Као и у случају живота изгубљених у паду надстрешнице у Новом Саду. Ако се инсистира на једном, а не инсистира на другом и обрнуто, очигледно је реч о недоследности која открива бедно политиканство уместо искрене жеље да проблем буде решен зарад опште друштвене користи. Ако је смрт постала најбољи политички аргумент, предалеко смо од озбиљне политичке аргументације да би то било добро за било кога од нас.
Противљење полицијској истрази, које је оправдање нашло у поменутом медијском оргијању, у први је план избацило ректора Београдског универзитета Владана Ђокића. Тако да се нико није нарочито изненадио када се његово име нашло на првом месту (непотпуне) студентске листе коју су јавности откриле медијске појаве блиске актуелној власти. Тим пре што је и сам ректор Ђокић потом поручио да је спреман да се прихвати ангажмана ако студенти и грађани од њега то буду тражили.
Па зато – имајући у виду досадашњу геополитичку заветрину о којој је било речи – пажњу привлачи и његов позив у помоћ с балкона Капетан Мишиног здања упућен Европској комисији Урсуле фон дер Лајен и Каје Калас и Европском парламенту Тонина Пицуле. Што му се, изгледа, није омакло јер је и прошлог лета, у једном прилично ласкавом интервјуу за немачки "Шпигл", позвао Европску унију у помоћ око расписивања избора.
Као што је ваљда јасно, помоћ Европске уније може да дође једино по наведену цену Косова и Метохије и санкција Русији. И следећег што онда дође на дневни ред.
Тако да је – имајући у виду резултате минулих локалних избора и геополитичко опредељење њихових главних актера – сасвим замисливо да и после републичких избора Србија добије проевропску власт и проевропску опозицију.
Ово није спорно само због наведених захтева Европске уније, већ и због истраживања јавног мњења која редовно показују да о овом – најважнијем – питању српске политике и државности у нашој држави постоји дубока подељеност.
Што ће рећи да је то, заправо, једини српски избор вредан бирања. Партија Александра Вулина позвала је да под хитно буде спроведен обавезујући референдум о даљем процесу ЕУ интеграција Србије (без Косова и Метохије).
Наравно, сви који не желе да направимо такав избор – за или против Европске уније, јер се плаше резултата тог избора – потрудиће се да Србија уопште и не уочи пред каквим се избором заправо налази. И да у том погледу буде свеједно, какав год био коначни резултат неког гласања.
Live
