"Ово само код нас има": Расизам

Многи мисле да су странци тамније пути дошли у Србију тек последњих деценија, али то није тачно.

Још 1918. године, крајем Првог светског рата, српски сељаци из неких делова источне Србије су са дивљењем и чуђењем говорили да су их "неки испечени људи" ослободили – били су то војници из француских колонија. Пре тога су се српски војници упознали са њима на Солунском фронту – неки су се уплашили, јер су срели људе какве нису до тада видели, а неки су се обрадовали и већ замишљали како ће се понашати бугарски непријатељи када их виде.

А кад је 1961. године у Београду основан Покрет несврстаних, Србија је постала права капија за студенте из Африке и Азије – многи су дошли да уче, а неки су после и остали, да овде раде као лекари или инжењери. Али знате шта је мени најзанимљивије? Још у Сретењском уставу из 1835. године писало је: "Сваки роб који ступи на тло Србије – од тог тренутка је слободан". У време када се у Америци није ни помишљало на укидање ропства.

Као Швајцарац, у Србији сам увек био дочекиван са највећом могућом срдачношћу. Али данас ме занима нешто друго: како овде реагују кад неко изгледа другачије? Има ли предрасуда, погледа са стране, тишине у аутобусу? Хајде да заједно истражимо какав став људи у Србији имају према онима који су другачије боје коже.