Слободан Антонић у "Релативизацији": Појединци избрисали границу између интелектуалца и политичара

Ко има моћ у Србији, каква је улога јавног интелектуалца, да ли је искључивост крај политичког дискурса, који термини описују стварност а који су ту само да уносе поделе, и шта су овогодишњи протести показали и о власти и о опозицији, нека су од питања која је у ауторској емисији "Релативизација" са Љиљаном Смајловић на РТ Балкан разматрао Слободан Антонић, професор на Филозофском факултету у Београду.

Антонић је изразио разочарање што је дошло до деградације медијског простора, наводећи као пример све чешће словне али и чињеничне грешке у медијима, наслове који су само мамац за кликове, али и начин на који се воде поједине ТВ емисије.

"Мора да постоји нека одговорност у јавној сфери", напоменуо је Антонић. "Не можеш да кажеш живимо у диктатури, ово је страшно каква је ово диктатура и то кажеш на телевизији или напишеш у новинама. Да је права диктатура, ти то не би могао ни да кажеш ни да напишеш".

Када неки професор друштвених наука употреби тај израз, за који зна да не одговара стварности, то је као да лекар пацијенту даје погрешну дијагнозу, напоменуо је Антонић.

Појам јавног интелектуалца је у Србију дошао преко Светозара Стојановића, и под њим се подразумева човек који објашњава јавности одређене ствари које јавност не зна, или се труди да артикулише и заштити главне интересе једног друштва и народа.

Он, међутим, није политичар и не треба да делује, каже Антонић, а неки овдашњи коментатори су држањем политичких говора делимично избрисали ту границу између јавног интелектуалца и политичара.

Бити јавни интелектуалац носи одређени ризик па чак и непријатности, али је то дужност и обавеза људи који се тиме баве, додао је.

Једна од последица протеста који су почели у новембру 2024. је да је у "Овертонов прозор" прихватљивог дискурса у Србији ушла идеја политичког насиља. Вербално насиље типа "јурићемо вас по улици" и "пливаћете по Дунаву" потиче од раније, али се сад некако нормализовало, каже Антонић.

"Та нормализација грађанског рата… јесте била врло присутна, мада ја мислим да је сад опасност од тога релативно отклоњена и да се ипак иде на решавање кризе преко избора", додао је.

Сматра да је Србија била "врло близу тога да се ствари реше на улици" око 15. марта, када је 300.000 људи изашло на протесте. За револуцију није потребан велики број људи, већ организоване групе које ће да увежу улицу са кадровима у институцијама, што се десило 5. октобра 2000, напоменуо је Антонић.

По њему, 2000. је нека врста генерацијске трауме, после којег су Србији опрезни према великим политичким променама, јер памте озбиљне државне поразе који су тада уследили.

"Ваљда нас је 5. октобар научио да не можемо слепо да прихватимо прву паролу с којом неко изађе пред нас", каже Антонић, јер "само да овај оде" није довољно и треба знати шта после.

"Велике политичке промене нису безазлене", додао је. Рецимо, Косово није било "демократско питање" које је решавала смена Слободана Милошевића, а убрзо је разбијена и државна заједница са Црном Гором.

У последњих неколико месеци се ситуација променила и дошло је до одређене стабилизације власти, каже Антонић, али је опстанак тзв. "Ћациленда" испред Скупштине доказ да ни власт не мисли да је све готово.

"Ако је обојена револуција побеђена, онда тај камп треба склонити. А ако није побеђена, онда тај камп има неку своју функцију", каже Антонић.

Догађаји из протекле године показали су да моћ у Србији није само у рукама извршне власти, а камоли једног човека, већ да различите фракције контролишу културу, полицију, судство, итд.

"Моћ је дифузно распоређена", каже Антонић. "Ми смо сада видели како стоје ствари. Ови догађаји током ове године су разголитили шта власт може, шта власт не може, шта власт контролише, шта власт не контролише. Велики део државе (извршна) власт не контролише", закључио је.

С друге стране, власт је показала и одређену вештину да остане у седлу, упркос озбиљној побуни.

Антонић и Смајловић су се сагласили да је неко у Србији озбиљно подстицао мржњу и раздор, који нису били у функцији придобијања гласача, путем форсирања термина као што је "ћаци".

"То је један увредљив термин који је уведен управо да би се рекло ово: нема разговора, нема преговора, ми ћемо ту ствар да решимо тако што нас је више, и тако што смо паметнији и културнији, и ми ћемо то да решимо тако – дакле, на улици", рекао је Антонић.

За "ћаци" предвиђа да ће бити пролазна појава, јер се већ "све слабије скаче" на њу. С друге стране, појам "аутошовинизам" који је сковао Зоран Ћирјаковић "тачно је погодио онај феномен који смо сви видели" и он је сад у широкој употреби. 

Да би политика могла да функционише у системима који хоће да буду демократски, где се сукоби не решавају насиљем, мора да постоји договор око правила. А за договор је потребан разговор и да у културу уђе једна врста обичаја заједничког живота, наводи Антонић.

Када се ствари поставе искључиво, свега тога нема и криза се решава на улици.