Чедомир Антић у "Релативизацији": Универзитет је пао "са шапатом"
Да ли смо ми неки родитељи, да ли смо ми чирлидерсице? Као у америчким филмовима, присуствујемо бејзбол утакмици где ћемо се међусобно побити због наше деце, рекао је гост "Релативизације"
О томе да ли је у 2025. години звање универзитетског професора било контроверзније или респектабилније, шта је довело до инфлације образовања, али и зашто није подржао студентске протесте у Србији, у ауторској емисији "Релативизација" са Љиљаном Смајловић на РТ Балкан говорио је историчар и професор Филозофског факултета у Београду Чедомир Антић.
Антић је подсетио да је Београдски универзитет институција чији се углед градио двеста година, али и истакао да је током 2000-их и 2010-их дошло до инфлације универзитетског образовања.
"Утростручили смо број факултетски образованих, а у периоду од 2005. до 2011. одбрањено је више доктората него у веку пре тога. То је глобални феномен карактеристичан за земље у кризи", објашњава Антић, додавши да је данас возачки испит постао тежи од доктората.
Он је указао на то да је наша земља већ дуго у кризи и да транзиција у Србији траје знатно дуже него у просечним транзиционим земљама, што се, према његовим речима, негативно одразило на Универзитет.
Антић истиче да је Универзитет са грађанима делио тешкоће рата и санкција, али да је остао поштеђен недаћа које је донела економска транзиција.
"Док је у том периоду чак пола милиона људи изгубило посао и било принуђено да тражи ново запослење – што је за старије грађане пред пензијом представљало трауму равну губитку члана породице на Универзитету се број студената и професора у исто време удвостручио", навео је Антић.
Говорећи о блокадама факултета, Антић наводи да су 2024. године само државни универзитети потпуно зауставили рад.
Према његовим речима, посебно је интересантно то што ови студентски протести нису "надполитички", као што је то био случај деведесетих година, већ су постали неполитички.
Он објашњава да је због једне страшне и шокантне трагедије Универзитет подржао бунт који је описао као тоталитаран и неполитички.
"Неполитички циљ вануставним средствима доводи до политичких резултата",подвлачи Антић.
Истиче да је "посебно болно" било то што се већина професора није изјаснила.
"Од 10.000 људи који предају, мали број се определио за једну или другу страну. Већина је чекала, а када им је ускраћена плата за коју су знали да ће касније бити враћена, они су зауставили блокаду. Показало се да ни студенти нису баш много много независни", каже Антић.
Оцењује да ће последице бити дугорочне, иако их ми сада не видимо, зато што су "стране ископале ровове".
"У овом постмодерном грађанском рату ниског интензитета, без жртава, није јасно ко је победник, а ко је побеђен. Али дугорочно, не само да су две-три генерације лоше прошле, већ је и та висока пећ наше науке и културе угашена. Угашена је због једног недовољно добро осмишљеног протеста, који су подржали екстремисти који нигде, ни у једном друштву, не чине више од један проценат становништва", истиче професор.
То, како наводи, није показало само кризу нашег друштва, већ и кризу Универзитета и додаје да је у 2025 звање универзитетског професора постало контроверзније а нереспектабилније.
"Дуго се држало до те слике, а на факултетима је чак била парола: 'Студирам на Филозофском факултету, студирам поштено', што је било и мало препотентно, јер су наше установе прихватале докторате, где је рекордер неки доктор наука са приватног универзитета, који је и власник тог универзитета и даје докторате свима", прича Антић.
Наглашава да се показало да у самом срцу Универзитета, као што су Филозофски, Правни и Економски факултет, може доћи до изражаја један екстремни покрет и да, као последица инерције тог покрета, Универзитет може изгубити једну годину.
"Верујем да ће дугорочно углед Универзитета само опадати, а да је данас ситуација још увек шокантна, као када човек не зна ни шта му се догодило", наводи Антић.
На питање да ли је више добио или изгубио водећи битку, иако није страначки човек нити човек Александра Вучића, Антић каже да о томе није размишљао.
"Ја сам 1996. године ушао у студентски протест јер је после великог понижења моје нације и вишегодишњег опадања државе дошло до нечега што је показало да власт нема легитимитет, и ја сам урадио оно што сам сматрао да морам. То је било и сада", истиче Антић.
Он се осврнуо и на своје искуство са анархистичким групама на Филозофском факултету, што је у почетку доживљавао као део "слободарске егзотике" и специфичног духа ове институције.
"Мислио сам да је то нека егзотика, да је то усуд једног слободарског факултета, где влада нека граница слободе и усуд транзиције. Тада су деца богаташа, деца професора и деца оних који су аривисти, а који се не надају да ће их било која меритократија прихватити, могли да блокирају факултет. Ми, из обзира према традицији и аутономији факултета, нисмо звали полицију, чак ни када је факултет пљачкан, професори малтретирани или када су претио са ножем у руци", наводи гост Смајловићеве.
Универзитет пао са шапатом и одмах
Он је посебно нагласио да га је, као грађанина Србије највише погодило то што су установе нашег Универзитета, који је ипак заштићен да би био авангарда друштва, пале са шапатом и одмах, а додаје да је такође веома несрећан што види да је ова ситуација ретроградни процес. Наглашава да, зато што је био један од првих људи протеста из 1996. године, зна колико се пазило да се покаже колико је студентски протест већа демократија од Милошевићевог режима.
"Када сам касније видео умешаност водећих људи појединих факултета, са колико лакоће су се иза студената у блокади сакрили неки људи моје генерације или близу ње, који су се током деведесетих година избегавали да се умешају, јер је било опасно, помислио сам да је моја дужност да реагујем", наглашава Антић.
Говорећи о свом политичком ставу, Антић наглашава да је био опозиционар садашњој власти, али да себе сад не види ни као део опозиције, ни као део власти.
Наглашава да је јавне функције, које и сада обавља, обављао и под ранијим властима, и да верује да већина људи који су подржавали "блокадере" разуме оно што je радио и само мали број оних екстремних не разуме.
Антић је говорио о Слободану Милошевићу, наглашавајући да му је сметало уверење да је његов режим старији од саме државе.
"Наравно да су санкције биле наметнуте, наравно да је рат био наметнут и да у тим условима морате да водите земљу како знате. Не можете имати перфектну демократију у таквим условима", наглашава Антић.
Он додаје да га је пропаст Крајине и прослава Милошевића после тога, као и његова жеља да буде "принц Дејтона" и да се договори са Западом без воље народа, уверила да је Милошевић човек који треба да буде смењен.
"Ако већ није изгубио живот борећи се на страни своје земље, бар може да напусти власт. Међутим, он је фалсификовао изборе у условима у којима је објективно изгубио, али му није одговарало где је изгубио", истиче Антић.
Наводи да је Милошевић тада изгубио кредибилитет у његовим очима.
"Сада опозиција тврди да је власт тоталитарна, али не може да докаже изборну крађу. Ми смо изборну крађу доказали 1997. године, када је део опозиције бојкотовао изборе, а део није. И то као студенти, са минималним средствима. Зашто сада опозиција не уради исто, ако је стварно истина, пита професор.
Антић такође наглашава да је у целој ситуацији злоупотреба жртава такође велики проблем, и указује да у ери технолошког напретка, у којој су се две технолошке револуције догодиле за двадесет година, није лако подстаћи народ који већ живи добро.
Изгледа да, истиче, ако не нападну опозиционог лидера, ако се не деси нека страшна трагедија као што је напад у Рибникару, или напади на младе у Дубони и Орашју, или ако не падне нека надстрешница, људи не могу да се побуне.
"Подржавате непознате студенте, подржавате листу људи који су старији од 50-60 година, а они су студентска листа. Тражите промену само зато што је пала надстрешница", пита се Антић, додајући да су се несреће дешавале и раније, код данас и у свету, па се, како наглашава – то није догодило.
Наводи да је 1996. године, када је, истиче, режим био "много опаснији него овај", постојало Удружење за одбрану слободе и демократије на Универзитету, а сада постоји Организација подршке студентима у блокади.
"Да ли смо ми неки родитељи, да ли смо ми чирлидерсице? Као у америчким филмовима, присуствујемо бејзбол утакмици где ћемо се међусобно побити због наше деце", пита се Антић.
Live
