Љубодраг Димић у "Релативизацији": Да ли је Југославија била грешка
За Србе, 20. век можда и не почиње 1918. или 1914. године, већ можда 1878. године, када Србија постаје самостална држава. Многи сматрају да се овај век завршава ратовима деведесетих година, али за нас можда још и није завршен", истиче гост Љиљане Смајловић
Историчар, професор др Љубодраг Димић је говорећи о томе да ли је Југославији била грешка, у ауторској емисији Релативизација са Љиљаном Смајловић на телевизији РТ Балкан, рекао да када се све сабере, биланс једног века у коме је постојала југословенска држава изгледа негативно, или прецизније, биће негативан ако из тог историјског искуства не извучемо поуке о томе како да живимо данас и како да се понашамо сутра.
"Постојање југословенске државе у двадесетом веку је чињеница и историчар мора да изучава творевину и идеју која је постојала готово један век пре него што је постала држава", навео је Димић додавши да је то идеја која је привлачила велике српске умове 19 века.
Он истиче да је идеја о Југославији, када је први пут артикулисана, изгледала да има будућност.
"Никола Пашић, деценију пре стварања југословенске државе, схвата да будућност имају само велике државе, а не мале, те да српски народ не може да опстане ако не дође до његовог уједињења, као и да се не може ујединити ако у том процесу не буду укључени и други балкански народи — Југословени", каже Димић.
Објашњава да, улазећи у Први светски рат или у ратове који су му претходили, српски политичари долазе до спознаје да се у првим месецима рата брани српска идеја и српска држава, док током лета 1914. године, како рат одмиче, почиње разматрање једног ширег концепта који треба понудити након рата.
"Већ 1914. години разматра се како оправдати изгубљене животе, чиме оправдати жртве које су већ поднете, да би ди до децембра 1914. године дошло до Нишке декларације која изједначава по важности ослобођење Србије и уједињење са неослобођеном браћом Србима, Хрватима и Словенцима, који живе на простору Хабсбуршке монархије", навео је гост Смајловићеве.
Димић прецизира да је на овај начин дошло до визије југословенске државе, коју ће Пашић покушавати да у континуитету одржава, сем у једном мањем периоду, 1915-16. године, покушавајући да направи државу која би имала оправдање за све жртве које су поднете.
"Југословенска држава ће настати кроз различите сусрете са хрватским и словеначким политичарима, као и разне апеле које је Пашић упућивао тада уједињеној коалицији европских народа, која је била у сукобу са Немачком и Хабсбуршком монархијом", додаје Димић.
Он наводи да на крају, 1918. године српски политичари долазе до закључка да је велико југословенско решење оно које је прихватљиво.
"Да Србија прекорачи границе затвореног 'балканског котла', да српске политичке елите нађу свој интерес у тој великој држави, да економске и културне елите такође нађу могућност да се исказују на један сасвим нови начин, да Србија од мале прерасте у велику државу", наглашава Димић.
Подсећа да је Србија пред Балканске ратове имала 53.000 квадратних километара, а после Балканских ратова 88.000, док је Југославија имала више од 200.000 квадратних километара.
"Она је фактички била три пута увећана Србија", наглашава Димић.
Пашић направио југословенску државу али је није разумео
Професор истиче да је тај нови простор требало осмислити, а да је њега осмишљавала елита која је имала свест људи из 19. века. Он објашњава да су отуда и посртања која су карактеристична за Пашића, који је створио југословенску државу, али "сва истраживања показују да је није разумео".
"Као и други политичари са којима је он дошао у контакт у првим годинама постојања те државе, као и у последњим годинама његовог живота, као и они који су о тој држави одлучивали у двадесетим и тридесетим годинама, а и они који су се питали после 1945. године", истиче Димић.
Према његовим речима, када се све сабере, поставља се питање: "Да ли је било ко нешто разумео и да ли је уопште ико ишта разумео?"
Димић је испричао да је на последњем папиру који је остао иза историчара, професора Петрановића, писало: "Југославија – велика енигма".
"Да би се одговорило на питање да ли је Југославија била грешка, треба истраживати један век и из свих грешака извлачити закључке", каже професор, додајући да је уз грешке било и периода успона, кретања напред, џиновских корака, просветног учинка који је био несхватљив.
Димић наводи да је у Србији, у Краљевини Југославији, власт покушала да кроз школу промени свест оних који је требало да постану држављани југословенске државе, али да се, поред свега, "све завршило једним колапсом у неколико дана априлског рата".
"Након тога , кроз крвопролиће, грађански рат, братоубилачки рат, кроз ослободилачку епопеју и револуционарну компоненту коју тај рат носи са собом, долази се до нове државе и нове политичке елите. Партија која располаже са више од 140.000 чланова, која контролише све институције у друштву, на сваки начин врши контролу над грађанима и има готово два милиона доушника", наводи Димић.
Он је оценио да се ради о заиста чудном веку, за који неки кажу да је кратак, али да је за Србе то "дуг двадесети век".
"За Србе 20. век можда и не почиње 1918. или 1914. године, већ можда 1878. године, када Србија постаје самостална држава. Многи сматрају да се завршава ратовима деведесетих година, али за нас можда још и није завршен", истиче професор.
Нишка декларација
Поводом чињенице да је Нишка декларација донесена у децембру 1914. године, током Колубарске битке и у тренутку када се српска држава припремала за повлачење кроз Албанију, Димић истиче да је ова декларација била логичан корак.
Она је, како наводи, логичан исход једног, неколико месеци дугог ратног периода, са великим ратним победама, огромним ратним губицима и потребом да се оправда једна политика.
"Исход се тражи не само у обнови Србије, већ у померању хоризоната Србије која, тако мала, нема будућност", сматра професор.
Та српска држава, додаје он, почиње да се посматра и пројектује на сасвим другачији начин, а српски политичари имају главну улогу у том процесу.
"Али током времена, за много шта почињу да се питају и политичари који припадају другим народима, пре свега Хрватима и Словенцима, који су све до 1917. године, себе видели у оквирима Хабсбуршке монархије и који су своју политику почели да мењају тек у последњих шест месеци рата", указује Димић.
Он наглашава да се Србија, наспрам тога, с једне стране одриче своје државности, али се уклапа у нешто много веће — у нешто што је исто српска држава, у којој српски народ живи заједно са Словенцима и Хрватима.
"Ту почиње историја једног новог периода, једног новог доба које је заиста бременито много чиме. И успонима и падовима, поразима и победама, поднетим жртвама, али то је историја и то је искуство које треба преиспитати", истиче Димић.
Данашњу актуелност питања Југославије сматра последицом чињенице да се у историји виде чињенице, појаве и процеси. А то су, како каже, процеси дугог трајања, у којима мноштво чињеница и појава дају смисао, а тренутак у којем живимо само је једна тачка у том процесу.
"Настајање, живот и крај југословенске државе део су тог процеса, али процес није завршен. Да би Србија направила корак у будућност, мора добро да изучи тај процес и да проба да види куда то води и шта то доноси. А то је немогуће урадити без озбиљних истраживања, којих нема довољно. Ми нашу прошлост у претходном веку не познајемо у довољној мери да бисмо могли да обезбедимо сопствену будућност", наглашава Димић.
На питање да ли би он правио Југославију да је био на месту Николе Пашића, Димић одговара да је он историчар, а да је Пашић био аутентични творац државе.
Подсећа да постоји фотографија Пашића, замишљеног над картом Балкана, који са лупом разматра југословенски простор.
Наводи да је Пашић имао дилему између "великог решења", што је Југославија са Хрватском и Словенијом, и "малог решења", што је Србија са Црном Гором и Босном и Херцеговином.
Појашњава да би "мало решење" у то време имало око 8-9 милиона становника, од чега око 2 милиона припадника националних мањина.
"У том контексту ви бисте имали Србију или 'скраћену Југославију', која би поред Немаца, Албанаца, Мађара имала још два милион оних других који би се у тој држави осећали као националне мањине.
Димић сматра да је Пашић вероватно дошао до закључка да на то "мало решење" треба додати нешто више, те да би, поред Србије, требало укључити Хрватску и Словенију.
Live
