Павел Оренсио Дијаз Ернандез у "Релативизацији": Куба никада неће преговарати о свом суверенитету
Куба је већ прошла кроз све што су САД могле да ураде за ових 67 година, нема говора о понављају сценарија из Каракаса, тврди гост Љиљане Смајловић
Недавни амерички удар на Венецуелу донео је нове тешкоће Кубанцима, али САД неће успети у својој намери да покоре острво, оценио је амбасадор Кубе у Србији Павел Оренсио Дијаз Ернандез, говорећи у ауторској емисији "Релативизација" са Љиљаном Смајловић на телевизији РТ Балкан.
"Рекао бих да је ситуација данас веома сложена, али не разликује се превише од оне коју смо имали пре годину или две или три године", каже Дијаз Ернандез.
Амбасадор је подсетио да су САД су још у априлу 1960. формулисале политику блокаде Кубе, срачунату да изазову што више страдања међу становницима острва како би се они дигли на оружје против Фидела Кастра. Већ 67. годину то Американцима не полази за руком, додао је Дијаз Ернандез, јер кубански народ већински подржава револуционарни поредак.
"Све што нација која живи на 145 км од САД може да претрпи, ми смо то већ прошли", од војне интервенције, блокаде, санкција, саботажа, епидемија, и низа атентата на Кастра и друге лидере, рекао је Дијаз Ернандез.
"Наравно да људи пате, али спремни су да пате још мало, да покушају да очувају оно што је најсветије и најважније за нас, а то је чињеница да смо нација", додао је.
Револуција 1959. је Куби дала могућност да буде нација, да буде суверена и сама одлучује о својој судбини. А кад имате нацију, "онда имате гарантовану издржљивост и отпор", инсистира Дијаз Ернандез.
То не значи да на Куби тренутно није тешко. Острву је потребно око 112.000 барела нафте дневно, а последњих година је и из Венецуеле стизало само око 30.000. Иако Куба производи око 40 одсто нафте за сопствене потребе, електранама често понестане горива, а рестрикције струје знају да потрају од осам до 15 сати дневно.
Амбасадор инсистира да туризам још увек функционише. Авио-компаније које лете за Кубу узимају гориво у околним земљама. Јесте да је посећеност опала, али Дијаз Ернандез за то криви дезинформације које углавном долазе из САД.
"Нажалост, информација је постала страшно оруђе, рекао бих, чак и психолошког ратовања, а друштвене дигиталне платформе постале су дигитално поприште операција", каже кубански амбасадор.
Он је значај револуције за кубански народ илустровао примером своје породице. Има осам браће и сестара и сви су завршили факултете, што би раније било немогуће. Када је Кастро дошао на власт, 42 одсто Кубанаца је било неписмено.
"Кубанска револуција није била дело једног човека", каже Дијаз Ернандез, већ је уз Кастра и Че Гевару био народ. Кубанци су у више наврата плебисцитарно подржали устав у којем се социјализам гарантује као друштвено уређење, последњи пут 2019. године. Управо то народно јединство је одржало Кубу упркос свим притисцима, наводи амбасадор.
Иако Америка не одустаје од покушаја "промене режима" на Куби, понављање сценарија из Каракаса не долази у обзир, инсистира Дијаз Ернандез.
"Ми смо спремни већ 67 година за ту могућност", каже амбасадор. "Могу да (Кубу) бомбардују као Југославију 1999. године, али у неком тренутку морају да уђу и онда је ситуација другачија".
Чињеница да су 32 Кубанца погинула бранећи венецуеланског председника Николаса Мадура од америчког десанта показује да су Кубанци "посвећени и одани задацима који су за нас свети", додао је амбасадор.
Гласине да америчке власти воде преговоре са Кастровим унуком, Дијаз Ернандез одбацује као пусте жеље Вашингтона.
"Никада неће бити преговора о будућности Кубе. Знамо своја права као нација. Знамо шта значе суверенитет, независност и самоопредељење", каже амбасадор. "Куба није некакав султанат, није држава у којој једна породица нешто одређује, одлучује о будућности земље".
За Марка Рубија, америчког шефа дипломатије кубанског порекла, Дијаз Ернандез нема лепе речи. Рубио "није никакав Кубанац", има "разне ужасне идеје" и стално лаже, каже амбасадор, наводећи чињеницу да су Рубиови родитељи са Кубе отишли 1956, три године пре револуције, а лажно се представљају као некакве жртве комунизма.
"Куба Марка Рубија не види као вођу кубанске државе. Никако. То би била увреда за нашу прошлост, за све оне који су дали животе, не само за ону тридесет двојицу у Венецуели већ и за Хосеа Мартија, Масеа, све наше мученике и јунаке. То би било гажење наше историје", закључује амбасадор Кубе у Србији Павел Оренсио Дијаз Ернандез.
Live
