Србија и Балкан
Алекса Ђилас у "Релативизацији": Шта треба ценити код Јосипа Броза (ДРУГИ ДЕО)
Ко је био "типски партизан", какав је легат Јосипа Броза Тита и шта је остало од света који је створен у рату, у другој епизоди "Релативизације" говори социолог и публициста Алекса Ђилас
Постоји нешто готово парадоксално у судбини партизанског покрета: предводили су га млади људи који су неретко потицали и из грађанских, образованих, чак привилегованих слојева, а гинули за идеју једнакости, у рововима, планинама и болницама, раме уз раме са сељацима, радницима и ђацима. Управо у том споју младости, вере, културе, жртве и политичке страсти, социолог и публициста Алекса Ђилас види одговор на питање које отвара други део емисије "Релативизација" Љиљане Смајловић – да ли је постојао "типски партизан", независно од тога где се борио и ком је народу припадао.
За Ђиласа, личност која можда најбоље персонификује ту врсту партизана био је Иво Лола Рибар. Не зато што је био типичан, већ баш зато што је био изузетан. По таленту, појави, образовању и харизми, указује Ђилас, Лола је био далеко изнад просека.
"Он је био из елитне загребачке породице. Београђанин је био његов отац доктор Иван Рибар, који је био председник скупштине једно време. Имао је то привилеговано васпитање, ишао у најбоље школе, учио стране језике, скијао у Швајцарској, носио елегантна одела... Млади буржуј или оно што се зове 'златна омладина'. Међутим, већ у гимназији се формирао као човек изразито левих, револуционарних уверења и такав је био и у студентском покрету. Његова каријера почиње муњевито да напредује. Тито је питао мог оца да ли постоји неки омладинац у Београду кога би могли да пошаљу на Међународну антифашистичку конференцију или на Светску изложбу у Паризу. И онда је Милован Ђилас Ђидо предложио Лолу Рибара као образованог, одличног говорника и врло симпатичног човека. Цимерман, хрватски историчар је рекао за њега 'Бред Пит партизанског покрета', а Предраг Марковић га је назвао 'принцем партизанског покрета'. И то је потпуни погодак. Онда је он бриљирао на тој конференцији, па га је Тито поставио за секретара СКОЈ-а. У комунистичком покрету то је изузетно висока функција – неко ко је секретар СКОЈ-а одмах постаје члан Политбироа, руководећег тела", прича Ђилас.
То, међутим, није свима пријало. Било је старијих, искуснијих, робијаша и прекаљених илегалаца који су сматрали да такво место припада њима, а не једном младом човеку из грађанске куће, са манирима и изгледом који нису одговарали уобичајеној представи о револуционару. Управо је у томе, по Ђиласу, био важан део приче о Лоли Рибару: он је рушио шаблон.
"Петко Милетић, старија генерација комуниста, радник, робијао је, познат по легенди о херојском држању. Али се испоставило да се није држао тако храбро на саслушањима као што је причао, но није био ни издајник. Али када су пронађена његова саслушања у специјалној полицији у току рата, смењен је са места једног од високих функционера. Милетић је био рудар, прави радник, са изгледом онаквим каквим се у том шаблонизованом размишљању видео револуционар. А онда су Лолу, кога није познавао, послали да му саопшти да је искључен из партије. И Лола се појављује као Бред Пит, елегантно обучен у скупом оделу, обраћа му се са 'Ви', вади 'Дрину', најскупље цигарете. Извуче цигарету, запали је, повуче неколико димова и угаси је. А овај који је сиромашан, њему је то као да се просипа шампањац. И саопшти му, а овај мисли – смак света, пропала партија, зар да га смењује овај буржујчић", прича Ђилас.
Али управо је ту, сматра гост "Релативизације", била разлика између представе и стварности. Као организатор, као човек који уме да привуче људе, као борац који није терао друге секташтвом и интригама, Лола је био "три копља изнад".
Његова биографија, међутим, није остала само при политичком успону и харизми. Ђилас је подсетио и на његову личну и породичну трагедију, која је од Лоле Рибара створила готово симбол генерације коју је рат самлео. Погинуо је 1943. године, са само 27 година, непосредно пре лета за Енглеску, где је требало да оде у оквиру југословенске мисије. Судбина је хтела да немачки бомбардер, трагајући за другим циљем - Фрањом Клузом који им је отео авионе и пребацио их на партизанску територију, налети управо на британски авион који је требало да полети и баци бомбу. У том нападу погинуо је Лола, заједно са још неколико људи.
Али трагедија породице Рибар тиме није била исцрпљена. Његов млађи брат Јурица, изузетно талентовани сликар, такође је погинуо у рату. Ђилас је евоцирао готово нестваран тренутак у којем је Тито морао Ивану Рибару да саопшти, не само да је изгубио једног, већ оба сина. Једна од оних сцена које превазилазе историју и улазе у готово античку раван породичне трагедије.
"Јурица Рибар је погинуо у Црној Гори у Колашину. И када је стигла вест, Лола је написао писмо свом оцу и замолио Тита да му преда када он одлети у Енглеску. Али онда је он погинуо. И сад Тито треба да саопшти старом Ивану Рибару да је погинуо Лола. И ово је истовремено и трагедија и трагикомедија коју судбина прави, отац каже: 'Па, жив ми је Јурица', а Тито каже: 'Није ни Јурица' и предаје му то писмо. Ето, то су та чувена браћа Рибар", подсећа саговорник Љиљане Смајловић.
Наш избор
У причи о Лоли Рибару важно место заузима и Слобода Трајковић, Лолина велика љубав. Ђилас је подсетио да су сачувана његова писма упућена њој, као и да је реч о дубокој вези. Судбина Слободе Трајковић и њене породице, родитеља, брата и сестре, једна је од најмрачнијих слика окупираног Београда: ухапшени су и убијени. Тако су се у Лоли Рибару, објаснио је Ђилас, судариле готово све велике силе тог доба: грађанско порекло и револуционарна вера, љубав и рат, лична трагедија и историјска мисија.
Кроз његов пример, међутим, Ђилас није говорио само о једном човеку, говорио је о покрету. О томе како су у партизане одлазили људи различитог порекла, из различитих средина, па и из различитих политичких традиција. У том делу разговора поменуо је и биографију своје мајке, Загрепчанке и предратне скојевке, која је пребацивала људе у партизане и на крају, и сама пред хапшењем, отишла у покрет. Долазила је, како је описао, као загребачка госпођица, дотерана, у крајеве попут Кордуна, да би се веома брзо међу тим људима успоставило оно што је чинило суштину партизанског искуства: заједништво, једнакост, осећај да се сви обраћају једни другима са "ти" као саборци и другови.
То је, по Ђиласу, био један од кључних разлога привлачности покрета. Не само идеологија, већ и пракса; не само вера у револуцију, већ и опипљив осећај да се усред распада света ствара нова заједница. Људи су веровали да нема повратка на старо и да из рата мора изаћи неко праведније друштво.
Гост телевизије РТ Балкан оцењује и да су млади левичари тридесетих година прошлог века, упркос свој утопији и заносу, у нечему боље разумели ток историје од великог дела етаблиране политичке елите. У тренутку када се фашизам ширио Европом, када су демократске владе реаговале млако и недовољно одлучно, управо су леви антифашисти преузимали иницијативу — организовали скупове, интернационалне конференције, позивали на мир, разоружање и отпор.
Партизанска олимпијада у Фочи
Ђилас је посебно нагласио да се снага покрета не може разумети без тог готово религијског елемента вере и да то није била само политичка процена, већ дубоко уверење да ће идеје за које се боре, победити, чак и ако они сами не дочекају ту победу. На питање Љиљане Смајловић да ли би се из оне позиције уопште могло победити без такве вере, Ђилас је одговорио одрично.
"Не. Један трансцендентални елеменат у политичком деловању је потребан. Трансформације су могуће, па може да се претвори у фанатизам, крволоштво, догму, али не мора. Ако узмемо специфично српску историју, није то једини покрет који је ушао у борбу која је била изван њихових могућности и снага, па на крају изашао као победник. То је привлачило људе. Ми говоримо о идејама и идеологији, али има она пракса и стварност партизанског живота која на неки начин чини те фантазије реалним. Рецимо, познато је то да су све делили, да није било великих разлика, братство у оквиру јединица", додаје Ђилас.
Део емисије посвећен је Фочи и чувеној партизанској олимпијади. На први поглед, усред рата, националних сукоба, немачке и италијанске окупације, усташког терора и општег расула, спортске игре могу да делују као фуснота, али Ђилас указује да је то био један од оних тренутака који можда боље од великих парола показују шта је партизански покрет покушавао да изгради.
"Партизани су у Фочи обновили неку врсту државне и политичке власти. Обнављају све институције које су неопходне, почевши од водовода и канализације до школе и управних зграда. Многи ће рећи било је црвеног терора, и то је за дискусију. Међутим, они уводе некакав ред и поредак и то многе људе, који се плаше Немаца, Италијана, четника, посебно усташа, охрабрује. Истовремено они хоће да прикажу да могу у тој окупираној Европи да воде нормалан живот и направе спортску олимпијаду. Рецимо, у шаху је победио Лека Ранковић, ту је и атлетика, трчање на 1.500 метара, одбојка... У такмичењима учествују и жене, и муслиманке и Српкиње. Апсолутно се инсистира да буде мешовито. Игра се фудбалска утакмица између омладине Фоче и Врховног штаба", прича Ђилас о тој способности да се и усред рата произведе осећај смисла, реда и ведрине као о важном извору привлачности партизанског покрета.
Битка на Сутјесци
У разговору са Љиљаном Смајловић, Ђилас је битку на Сутјесци описао као војно страдање које се претворило у огромну моралну победу. Немци су у операцији "Шварц" покушали да сломе главнину партизанских снага. Наспрам 25.000 партизана, који су са собом вукли и централну болницу, стајале су снажне, искусне, добро опремљене и елитне немачке јединице.
"Централна болница је с једне стране њихов велики пораз, јер је, вукући је, успоравала њихово кретање. А брзи маневри, брзо кретање је некаква главна предност коју герилска армија има над конвенционалном војском, и они то жртвују ради болнице. С друге стране, чињеница да се толико боре за ту болницу је нека велика морална победа која је имала широког одјека. Да би се носио један рањеник, било је потребно четири борца који су истовремено преморени, често и сами рањени, лоше храњени, а уз то реч је и о спектакуларно тешком терену. Ту има десет, двадесет планинских врхова преко 2.000 метара, провалија, прашуме... На терену где је била битка, а то је квадрат 100 са 100 километара, постоје четири национална парка са нетакнутом природом каквих нема у Европи. Питање је како неко ту може да преживи, а поготову да ратује и вуче рањенике", наглашава Ђилас.
Подсетио је и на оно што се данас често прећуткује: на Сутјесци нису гинули само Срби из Босне или Црне Горе, нити је то била прича једног краја или једног народа. У тој борби било је много Хрвата, нарочито из Далмације, бораца из Баније. Али у савременим националним наративима, посебно у Хрватској, тај део историје је потиснут или деформисан, иако је партизанска Далмација представљала један од најснажнијих антифашистичких простора у тадашњој Југославији.
"Када говоре о битки на Сутјесци требало би да кажу то је заједничка борба Јужних Словена, односно Југословена против фашизма. Међутим, то их асоцира на партизане и Југославију, па се мање-више не спомиње или кажу 'ми ћемо да је спомињемо јер је ту било Хрвата Далматинаца'. А порушили су неколико хиљада споменика из Народно ослободилачког рата и у Далмацији. Највише Далматинаца је било из Сплита и Шибеника, градова који су данас ултранационалистички, а, тада је, рецимо, Сплит био 'црвен'. Један хрватски историчар је рекао како млади Сплићани поздрављају 'за дом спремни', али у рату није било усташа у Сплиту. Напротив, усташе и НДХ су сматрани за издајнике, за државу која је дала Сплит Италији. Од већих градова у Југославији ниједан град није био толико партизански, комунистички, раднички, пројугословенски као Сплит. Малтене, нетруњен усташлуком", подсећа саговорник Алекса Ђилас.
Вишедеценијско брисање свега што је у хрватској историји било повезано са партизанима, Југославијом, Србима или социјализмом створило је амбијент у којем је крајњи национализам постао пожељан образац идентитета. У таквој слици света, рекао је, млади природно завршавају код Томпсона – као код фигуре која сабира оно што је годинама систематски неговано у политици, медијима и образовању.
Легат Јосипа Броза Тита
Брозов легат, онако како га у емисији види Алекса Ђилас, није ни црн ни бео. То је, пре свега, наслеђе једне релативно стабилне и међународно релевантне државе, која је после рата успела да опстане, да се одупре Стаљину и да изгради озбиљан углед у свету. У тај легат спадају и федерално уређење Југославије, покушај да се у много националној држави успостави некакав баланс међу народима, као и велики културни успон у књижевности, филму и уметности, који се развио у оквиру тог послератног поретка.
Истовремено, тај легат није ослобођен тамне стране: репресија, политички затвори, култ личности и бројне погрешне политичке и економске одлуке такође су део Брозовог наслеђа.
Ипак, идеје попут оне коју је изнео градоначелник Београда Александар Шапић да Тито буде ископан из Куће цвећа, оцењује као бесмислен обрачун са историјом.
"То је тек глупост, после пола века човека вадити из гроба. Чак бих ишао даље, сматрам да Тито треба да има улицу у Београду. До његове смрти 1980. али и касније било је другачије. Борислав Михајловић Михиз, драмски писац, критичар, српски националиста, критичар комунизма правио је следећи виц: целом Југославијом можеш да се провезеш једном улицом. Кроз сваки град кад прођеш главном улицом то је Улица маршала Тита. То да он сад нигде нема улицу, нигде нема његовог споменика, чини ми се као патологија друге врсте", додаје.
На питање да ли је икада осећао мржњу према Брозу, иако му је отац робијао, одговорио је мирно и без патетике:
"У мојој кући се није мрзело, искрено да кажем. Код нас у кући нико није мрзео ни Немце, чак смо се радовали што Немачка напредује, демократија, па Вили Брант, па добри односи... А то је неки стварни непријатељ. Можда повремено у неким ситуацијама, у афекту, али није нас то прожимало. Често се помиње Милован Ђилас као главни Титов противник. Милован Ђилас је критичар система, човек који тежи демократским реформама. Он је противник тог поретка, а на неки начин и самог себе, јер је био његов стваралац, и целог то источноевропског блока. Али не са антикомунистичких, фанатичних позиција. Ни он није мрзео Тита, чак и свој затвор описује полушаљивим тоном. Код Тита, то што је Ђидо био у затвору је компликована ствар. Кажете Тито га је хапсио, то је тачно, али истовремено Ђиласове књиге, чланци, интервју су захтеви за врло крупним реформама који су, по мом мишљењу били добри. Али то је раздраживало многе људе врло широко у партији, Совјетски савез... Када је Ђиласу суђено четврти пут због књиге "Разговори са Стаљином", а у којој је Тито позитивна личност јер описује југословенски сукоб са Стаљином, долазио је совјетски амбасадор и инсистирао на његовом хапшењу. Није он жртва хира једног човека", каже Алекса Ђилас.
Било је и епизода у којима се Тито показао као "бедник и пакосник". Рецимо она у којој је спречио да Милован Ђилас у затвору добије грејалицу. Саговорник Љиљане Смајловић подсећа да му се у ћелији ледила вода у бокалу, да је зими лежао умотан у ћебе, а да је Тито на Ранковићев предлог да му дају грејалицу, одговорио: "Нек се охлади".
"Мој отац је страдао, на неки начин и моја мајка, малкице и ја, али опет шта се све разним другим људима дешавало и у рату и после рата, и као комунистима, и као жртвама комунизма и, у неком смислу и жртвама Милована Ђиласа који је део те власти... А онда имате овај рат деведесетих... Па ја бих грозног Станета Доланца пре довео на власт од многих војних лидера који су тада дошли и направили чудо... Што рече један од од комунистичких, босанских лидера: 'Нећете ми ви овдје правит Лебанон!' А то се догодило - 100.000 мртвих! Шта је девет година Ђиласове робије или моја емиграција према томе", закључује Алекса Ђилас.
Live
