Русија
Политички живот Станислава Шушкевича
Ако је нешто било поштено и неупитно код Шушкевича током његовог целокупног политичког ангажмана, то је онда инсистирање на антируском дискурсу. Језичке реформе, које је хитро подстакао остале су му доминантна тема, па је и пред смрт критиковао политику "два службена језика" и образлагао како се то неповољно одражава на белоруски идентитет
Ко је Станислав Шушкевич? Изузимајући узак круг пасионираних посматрача политичких процеса и малобројних професионално заинтересованих појединаца који се баве постсовјетским или источноевропским просторима, тешко да би још неко могао понудити исцрпнији одговор.
Широј балканској политичкој јавности Шушкевич ипак остаје мало познат. На страницама портала РТ, Мухарем Баздуљ описао је "чудновати живот" Станислава Шушкевича. Колико је његов лични живот био "чудноват" или не – ствар је утиска и интерпретација. О себи и свом путешествију Шушкевич је најчешће говорио сам, те је тешко проверити колико су те приче веродостојне.
Како утврдити да ли је заиста учио руском језику Ли Харви Освалда? И ако се сретао са њим, каквог су карактера ти сусрети били, колико чести, ко их је организовао? Или, како је "мали Сташа", тек седам лета стар, чувао јеврејског дечака током нацистичке окупације Минска?
Није чак извесно ни да ли је Шушкевич прво постао академик па партијски званичник или је било обрнуто? Када се једног дана отворе архиве, ако то буде интересантно историчарима, обрадиће и те податке. Мада, везано за Шушкевича, далеко су интересантнији подаци који се тичу његовог политичког деловања. За чији рачун је радио Шушкевич? Необавезујуће, жовијално, тривијално, готово наивно – Шушкевич је објашњавао догађаје у којима је учествовао, чији је непосредни учесник био. Готово увек, све се ту одигравало спонтано, никада ништа није било унапред планирано, њега су "затицале" и "претицале" ситуације у којима се неким чудом налазио.
Наравно, спонтаности јесте било као што је увек има у сваком политичком догађају, но тешко је све приписивати спонтаности. Неке догађаје, ма како их Шушкевич описивао, немогуће је "сместити" у спонтане. Углавном, за Станислава Шушкевича, поготово посматрајући са садашње временске дистанце и из текуће (гео)политичке перспективе – нити имам симпатија, нити имам разумевања. Напротив. Најкраће могуће, осврнућу се на неколико описа и констатација.
Шушкевич је у белоруској комунистичкој номенклатури заузимао високе позиције, тако да његов долазак на место председника Врховног Совјета није био изненађујући. Као и у другим социјалистичким републикама, у периоду Перестројске и Гласности и у Белорусији почињу унутарпартијска сукобљавања између две струје – националистичке, која је за осамостаљење и центристичке, која је за очување совјетске супердржаве.
Смену Николаја Дементија, дотадашњег председника Врховног Совјета "погурали" су комунисти-националисти, а избор Шушкевича (по свој прилици припреман месецима унапред) поред њих подржала је и некомунистичка "поштена интелигенција".
Успон Шушкевича ка месту "шефа Белорусије" јесте убрзао неуспели пуч, практично – последња прилика да се сачува Совјетски Савез, али се тај процес свакако спремао. Треба ли уопште наглашавати на чему се заснивао наратив тих и таквих националиста?
Ако је нешто било поштено и неупитно код Шушкевича током његовог целокупног политичког ангажмана, то је онда инсистирање на антируском дискурсу. Језичке реформе, које је хитро подстакао остале су му доминантна тема, па је и пред смрт критиковао политику "два службена језика" и образлагао како се то неповољно одражава на белоруски идентитет.
Чак, у много чему, Шушкевич је предњачио и у односу на Леонида Кучму и украјинске националисте. Није се либио да за заставу Белорусије уметне "БЧБ-флаг" који се везује за колаборационистичке, пронемачке снаге како 1917. тако и 1943. године. Оваква инсистирања логична су ако се има у виду географска близина Литваније и Летоније, сарадња белоруских националиста са Ригом и Виљнусом, па тако и једноставна примена шаблона који су већ постојали.
Прича о Бјаловјешкој пушчи већ је апсолвирана како у публицистици тако и у научним истраживањима, па је у том контексту нуђење једноставне слике о "спонтаном" сусрету Јељцина, Шушкевича и Кучме и потписивању документа о "укидању СССР" тешко одржива. Опет, најкраће могуће, уз ослањање на фактографију и сведочења, може се закључити како је и Бјаловјешка пушча унапред припремана.
Шушкевич у једном интервјуу наводи како су он и Јељцин разговарали о цени гаса, па су онда телефон позвали Кучму да долети из Кијева у лов и да мало проћаскају о Горбачову и актуелној политичкој ситуацији. И Кучма је стигао у тај лов заједно са кијевским професорима уставног права. И Јељцин је на преговоре о гасу дошао са стручњацима за уставно право. Дошао је и са Гајдаром, који је имао пуну актен-ташну разних предлога, које је вадио на сто у складу са тим како су текли разговори. Иначе, на сусрет је позван и Нурсултан Назарбајев, али је на лету из Казахстана до Белорусије направио паузу у Москви, где је и остао после разговора са Горбачовом.
Касније се испоставило да му је Горбачов обећао место "савезног премијера", ако се не придружи акцији Јељцина, Шушкевича и Кучме. Дакле, о томе шта се спрема и одиграва знали су и Горбачов у Москви и Назарбајев у Алматију, али није знао Шушкевич који је иницијатор састанка. Уз то, невероватну ствар – да су председници Русије, Белорусије и Украјине о исходу разговора и потписаном споразуму прво обавестили Била Клинтона, Шушкевич образлаже тиме како Горбачова нису могли да добију на телефон, јер је био на неком састанку.
Као, Клинтон није очекивао позив...
А ако се већ може претпоставити да је Клинтон очекивао позив, онда делују прилично убедљиво тврдње како је Бјаловјешка пушча изабрана за место састанка зато што се налази на самој граници са Пољском. Пољска је у том тренутку већ била "демократизована", па да се Горбачов одлучио на хапшење три "одметнута председника", амерички маринци, лоцирани свега пар километара западно имали би могућност да их евакуишу.
Шушкевич је био одушевљен Клинтоном, те је и своје "председниковање" независном Белорусијом "потрошио" на његово довођење у Минск. Успело му је, амерички председник посетио је Белорусију јануара 1994. године. Шушкевич је веровао да ће му тај сусрет помоћи у кампањи за нови мандат, а народу је поручивао да ће након посете Клинтона у свету коначно сазнати где је Белорусија. Када једном у свету сазнају где је Белорусија, из света ће стићи инвестиције – подразумева се.
Авај, подршка Клинтона није много помогла.
Шушкевич је на председничким изборима 1994. године доживео дебакл, освојивши нешто преко 8 посто гласова и завршивши на четвртом месту. До тада мало познати директор совхоза из Могиљевске области – Александар Лукашенко, буквално га је "торпедовао" оптужбама за распад Совјетског Савеза и корупцију, означавајући га за великог штеточину још и пре почетка предизборне кампање.
Након тога, манипулишући тумачењем закона и користећи девалвацију, власт под контролом Лукашенка смањила је пензије бившим руководиоцима, укључујући и Шушкевича. Он јесте говорио како је због скромне пензије нешто предавао по западним земљама, али уз додатак из – политикологије. Шушкевич је био физичар, а не политиколог, тако да је и овде нејасно о каквим се предавањима и апанажама ради.
Предавања је, стиче се утисак по његовим сведочењима, углавном држао у Пољској и три балтичке републике, а био је добро примљен и код московских либерала. Пробрано друштво, нема шта. Уз то, ако је већ иза себе имао импресиван број научних радова и патената, зашто није држао гостујућа предавања из физике, матичне научне дисциплине којом се читав живот бавио?
Након 1994. године Шушкевич је био концентрисан на борбу против свог архинепријатеља – Александра Лукашенка. До те мере да је то за њега постало "лично".
Пошто је постало "лично", Шушкевич више није бирао ни место ни време када ће и шта говорити. Његова предавања из политикологије заправо су били трактати о "белоруској аутократији". Због тога су Шушкевича радо цитирали либерали и аутошовинисти, од Минска до Ташкента, укључујући и Светлану Тихановску. Укључујући и готово све украјинске политичаре, од Јушченка до Тимошенкове. Што је, такође, разумљиво. Јер, улога Шушкевича била је да од Белорусије направи "другу Украјину".
Са истоветном идеологијом и подударним политичким обрасцима, од 1991. до 1994. године он је нешто тако и покушао у Минску, заједно са "националистичком струјом" унутар комунистичког блока и "поштеном интелигенцијом", уз помоћ америчких саветника и уз директну подршку Била Клинтона.
Није му успело, на срећу Белоруса и Белорусије. И на срећу Руса и Русије. Иначе, да му је успело, ко зна где би се све завршило и како би, када говоримо о политици и безбедности, стање у Минску данас изгледало.
