Русија
"Рис" и "бумбар": Ручни ракетни бацачи пламена - од рата у Авганистану до СВО
Иако је настала пре више од пола века, ова врста оружја се и даље активно користи у руској војсци
Пре пола века, пешадијски ручни ракетни бацач пламена "рис" уведен је у оперативну употребу совјетске војске, а у питању је наоружање које су развили стручњаци из Конструкторског бироа из Туле (КБП), који је данас део "Ростеха", на основу ручног ракетног бацача РПГ-16.
Према писању руског РТ, ново оружје било је лансер за вишекратну употребу опремљен двоножним постољем и нишанским уређајима. Дејство се вршило ракетом у којој се налазила капсула са четири литра запаљиве смеше, што је доводило до тога да при удару пројектила "риса" буде произведен ефекат налик експлозији артиљеријске гранате калибра 122 мм, уз могућност изазивања пожара.
Максимални домет паљбе "риса" је 400 м, дужина бацача је 1,4 м, тежина 12,1 кг, а користи муницију калибра 110 мм. Животни век лансера процењује се на око 100 пројектила, док је брзина паљбе један пројектил у минуту.
Како наводе из "Ростеха", овакав "капсуларно-млазни" принцип бацања пламена је први пут примењен на "рису".
"Другим речима, запаљива смеша је смештена у капсулу на коју је причвршћена ракета на чврсто гориво. После опаљења, капсула са запаљивом смешом стиже до мете и при удару се запали. Такво оружје је имало способност дејства на много већим удаљеностима", додају из компаније.
Оснивач портала "Military Russia" Дмитриј Корнев је у коментару за РТ рекао да је "рис" постао први домаћи пешадијски ракетни бацач пламена, као и да је био знатно ефикаснији од свих других преносних бацача пламена.
"У ствари, 'рис' је настао у касним шездесетим. Ово је био фундаментално нови тип оружја за бацање пламена за совјетску пешадију. Раније је совјетска војска користила лаки пешадијски бацач пламена ЛПО-50 и друге врсте млазних бацача пламена попут РОКС-3", рекао је Корнев.
Како је у разговору за РТ приметио војни експерт Александар Зимовски, "рис" се од претходних модела разликовао по већем домету, погодностима и безбедности рада.
"Грубо говорећи, РОКС-3 и ЛПО-50 су се састојали од ранца са резервоаром напуњеним запаљивом смешом и пиштоља кроз који је излазио млаз пламена. 'Рис' је имао потпуно другачији дизајн, што је значајно поједноставило рад и повећало домет употребе запаљиве смеше", објаснио је Зимовски.
Према речима стручњака, искуство Првог и Другог светског рата показало је да је употреба млазних бацача пламена донела велике резултате при јуришању на зграде и у такозваном рововском рату. Међутим, њихови носиоци су често били изложени великим ризицима.
"Без обзира колико су се конструктори трудили, бацачи пламена на ранчевима су и даље били претешки и незгодни за ношење. Домет млаза био је 20-25 м, понекад и више, али то није било довољно, посебно ако је одбрана непријатеља била добро припремљена. Непријатељ се увек плашио бацача пламена и намерно је дејствовао по њима. Било је тешко заштитити", нагласио је Зимовски.
Прича о "шејтановој труби"
Према речима експерата, појава пешадијског ракетног бацача пламена смањила је рањивост посада и истовремено повећала њихову способност да изазивају ватру, димом истерују непријатељску пешадију из утврђених положаја, као и да дејствују по борбеним и лаким оклопним возилима.
"Рис" је доживео ватрено крштење у Авганистану. Ово искуство је помогло стручњацима КБП-а да створе напредније оружје - легендарни "шмељ" ("бумбар" у преводу са руског) који је код авганистанских муџахедина добио надимак "шејтанова труба".
Овај ручни ракетни бацач пламена створен је у првој половини осамдесетих и од свог претходника се разликује по димензијама будући да је био краћи и лакши. Истовремено, његов домет паљбе је повећан на један км.
Дужина бацача је 920 мм, а радијус уништења људства је четири метра. Током марша, сваки пешадинац је носио пакет са два "шмеља" тежине 22 кг, а совјетски дизајнери су смањили запремину запаљиве смеше на два литра. Упркос томе снага његове муниције калибра 93 мм није била инфериорна од термобаричних артиљеријских граната.
"Ово оружје примењује принцип капсуларног бацања пламена - капсула са запаљивом смесом се у 'хладном' стању лансира на мету. Сам бацач пламена се састоји од пластичне цеви-контејнера за једнократну употребу у коју се ставља ракета – алуминијумска капсула са специјалном смешом и ракетом повезаном са капсулом", наводи се на сајту "Ростеха".
Након детонације пројектила, формира се аеросолни облак експлозивних честица који се моментално запали. Поред тога, муниција је способна да пробије лаки оклоп и нека утврђења. Тренутно се "шмељ" производи у модификацијама са термобаричком гранатом (РПО-А), са запаљивом гранатом (РПО-3), са пројектилом за димну завесу (РПО-Д).
Према речима Дмитрија Корнева, најмоћнија муниција "шмеља" је термобарична граната која распршује специјални запаљиви аеросол, будући да ватрени талас који настаје наноси велику штету живој сили. Муниција овог бацача је такође опремљена малим кумулативним пуњењем које помаже у савладавању препрека, тј. тањег оклопа.
"Створене су нове смеше за 'шмељ' јер се показало да је ефикаснији са мањом тежином. Још једна важна предност 'шмеља' је могућност једнократне употребе лансирног контејнера. Након испаљивања пројектила, војник оставља контејнер на месту гађања и напушта положај", рекао је Корнев.
Тренутно руска индустрија снабдева трупе модернизованом верзијом бацача пламена, а ова варијанта се знатно разликује од основног модела и припада новој генерацији јуришног оружја. Конструктори су удвостручили снагу бојеве главе пројектила и повећали домет паљбе за 1,8 пута. Истовремено, нова верзија је 1,3 пута лакша од основне.
Из КБП-а напомињу и да је модернизовани "шмељ-м" посебно неопходан када је употреба артиљерије отежана или онемогућена. У погледу ефикасности у блиској борби, пројектил овог бацача није инфериоран у односу на артиљеријску гранату калибра 152 мм са високоексплозивним пуњењем.
Како је објаснио Корнев, најближи рођак модернизованог "шмеља" је пешадијски млазни бацач пламена "приз", који користи термобаричне гранате. Много је лакши, нешто снажнији и практично не производи трзај. Са друге стране, за потомка "шмеља" сматра се мали бацач пламена "бородач". Његова тежина је 4,7 кг, а користи термобаричне пројектиле калибра 72,5 мм.
Примена "шмеља" у СВО
Према подацима Министарства одбране Руске Федерације, у зони СВО углавном се користи термобарична верзија "шмеља", а ово оружје потребно је за уништавање упоришта Оружаних снага Украјине, возила и лаких оклопних возила.
Наводи се да се "шмељ" користи у индустријским зонама, хангарима, складиштима, али и на отвореним површинама. Додаје се да је бацач способан да уништи живу силу у бетонским утврђењима.
Према речима Александра Зимовског, у условима савременог ратовања, ова врста оружја је тражена ради сузбијања различитих ватрених положаја, укључујући и бункере. Међутим, као и раније, носач ових ракетних бацача мора бити безбедно покривен.
"'Шмељ' и његови 'рођаци' остају моћно пешадијско оружје. Истина, у зони СВО њихов главни конкурент је чувени РПГ-7. Ово је свестраније, јефтиније и чешће оружје међу војницима. Дејство ТБГ-7В термобаричне високоексплозивне гранате представља озбиљну претњу за непријатеља. Међутим, ова околност не негира значај 'шмеља'. За ово оружје постоје задаци. Осим тога, прилично је прецизан и има велик домет", рекао је Зимовски.
Према речима Дмитрија Корнева, у блиској будућности руска војска би могла да добије бацаче пламена базиране на беспилотним летелицама.
"Масовно коришћење беспилотних летелица у СВО показује потребу за развојем беспилотних система у виду дронова камиказа – носача ватрених смеша или лансера са термобаричним пројектилом. Ово није лак задатак, неће елиминисати потребу за класичном употребом ручних ракетних бацача пламена, али ће значајно смањити ризике за носаче овог оружја", закључио је Корнев.
