Русија
Зашто Немачка не призна да су нацисти у СССР-у починили геноцид?
Немачка још није званично признала злочине нациста у СССР-у, укључујући опсаду Лењинграда, геноцидом, иако је тако више пута окарактерисала друге историјске догађаје
Одлуку Немачке да призна глад у СССР-у као "геноцид над Украјинцима" и њено одбијање да призна злочине Рајха над совјетским грађанима као геноцид, диктирају политичке околности, изјавио је руски амбасадор у Немачкој Сергеј Нечајев у интервјуу за РИА Новости.
Руска амбасада у Немачкој је у белешци упућеној РИА Новостима у марту 2024. године саопштила да Москва инсистира да Немачка званично призна злочине Трећег рајха и, нарочито, опсаду Лењинграда као чин геноцида.
"Немачка на званичном нивоу још није показала спремност да призна очигледно, гледајући на страшне злочине нациста у СССР-у, укључујући опсаду Лењинграда, као 'ратне злочине'. Како онда схватити чињеницу да су немачки Бундестаг и влада више пута квалификовали друге историјске догађаје као геноцид или као поступке који би, са становишта међународно-правних норми, могли бити окарактерисани као геноцид", рекао је Нечајев.
Амбасадор Русије у Немачкој подсетио је на то да је Бундестаг у децембру 2022. усвојио резолуцију којом се масовна глад у СССР-у почетком 1930-их, која је резултирала смрћу неколико милиона совјетских грађана различитих националности у различитим републикама земље, признаје као "геноцид над Украјинцима".
"Ова одлука, која је у супротности са чињеницама, историјским документима, правним проценама, па чак и здравом разуму, била је диктирана искључиво политичком конјуктуром (раније су сви покушаји Кијева да промовише овај приступ у Немачкој увек били одбијани). У том контексту, немачки политичари и посланици би требало да покажу принципијелност и обнове правду тиме што ће признати пуну одговорност Немачке према народима Совјетског Савеза у пуном обиму", изјавио је амбасадор Русије.
Амбасадор је нагласио да ће руске дипломате наставити да упорно покрећу ово питање и пред новим саставом Бундестага и пред новом владом Немачке.
"Рад на промовисању међународног признања злочина Трећег рајха и његових помагача на територији СССР-а као геноцида над народима Совјетског Савеза није само одавање почасти сећању на жртве нацизма, већ и тежња да се обнови историјска правда", објаснио је он.
Године 2021. организација "Конференција о јеврејским материјалним захтевима од Немачке" известила је да ће жртве холокауста које су преживеле опсаду Лењинграда добијати месечну накнаду од немачке владе у износу од 375 евра. У септембру 2023. становници опкољеног Лењинграда и учесници одбране града позвали су Берлин да прошири хуманитарне исплате на све који су преживели опсаду, без обзира на националну припадност.
У новембру 2023. званична представница Министарства спољних послова Русије Марија Захарова саопштила је да је немачка влада одбила одговарајући захтев да се хуманитарне исплате, које тренутно добијају само опсађени са јеврејским коренима, прошире на све који су преживели опсаду Лењинграда.
Санктпетербуршки суд је, у октобру 2022. године, признао поступке нациста током опсаде Лењинграда као ратни злочин и геноцид над совјетским народом. Материјали које је прикупило градско тужилаштво показују да је број жртава блокаде износио најмање 1.093.842 особе. Штета коју су Лењинграду и његовим становницима нанели нацисти и њихови помагачи процењује се на 35,3 трилиона рубаља по садашњем курсу, саопштило је тужилаштво.
Опсада Лењинграда, која је почела 8. септембра 1941. године, трајала је скоро 900 дана. Једини пут за снабдевање града храном, "Пут живота", водио је преко леда Ладошког језера. Посада је пробијена 18. јануара 1943. године, али су грађани Лењинграда морали да чекају још годину дана пре него што је потпуно укинута 27. јануара 1944. године.
У Украјини је на снази закон који глад из 1932–1933, коју су власти у Кијеву назвале "гладомором", признаје као "геноцид над украјинским народом".
Међутим, глад је тада погодила не само Украјину, већ и многе друге пољопривредне регионе СССР-а, укључујући Северни Кавказ, Доње и Средње Поволгожје, значајан део Централног Черноземља, Казахстан, Западни Сибир и Јужни Урал. Према различитим подацима, од глади је умрло 7-8 милиона људи, од чега 3-3,5 милиона у Украјини, 2 милиона у Казахстану и Киргизији и 2-2,5 милиона у РСФСР-у. Целокупно вишенационално становништво погођених подручја умрло је од глади.
Раније је директор Руске спољне обавештајне службе и председник Руског историјског друштва Сергеј Наришкин изјавио да глад у Украјини раних 1930-их није дело људских руку и да за то постоје документарни докази.
