Микропластика је једна од "врућих" тема разговора о животној средини, са медијима који често истичу штетне ефекте полимерних наночестица на живе организме.
Међутим, како је за РТ рекао шеф Катедре за физику полимера и кристала Московског државног универзитета и члан Руске академије наука Алексеј Хохлов, за ове тврдње нема научне основе. Хохлов тврди да микропластичне честице нису ништа опасније за људе од ситних честица дрвета или бетона које постоје у животној средини у много већим количинама.
Микропластика се дефинише као фрагменти полимерних материјала мањи од 5 мм. Ове честице се могу разбити на још мање комаде – наночестице које проналазе пут у животну средину, што је случај са честицама из свих природних и вештачких материјала.
Наночестице прашине, песка и природних полимера попут целулозе могу ући у ћелије. Само дрво је у суштини композитни материјал направљен од целулозе и лигнина. Годишње се у свету произведе око 2,5 милијарди тона дрвета, док на пластику отпада само 400 милиона тона. То је веома мала количина у поређењу са природним полимерима.
"Сваки материјал ће се разбити на мање честице као резултат изложености околини. Све наночестице могу ући у људски крвоток, а не само микропластика. На пример, зидови се постепено распадају у прашину и песак, који такође улазе у људско тело. Нема доказа да су микропластичне честице посебно штетне", наглашава Хохлов.
Човечанство коегзистира са обичном прашином милионима година и она нам не штети. Када било која честица уђе у људско тело, она је прекривена биолошким течностима које укључују фрагменте бактерија, протеина итд. Око честице се формира "биокорона", или омотач који се састоји од ових фрагмената, тако да не може да утиче на људски организам. Овај процес се дешава са свим честицама, без обзира на њихов састав, укључујући микропластику. За тело нема разлике између микропластике и прашине, додао је.
Хохлов наглашава да тренутно пластика чини само 15 одсто укупне запремине чврстог отпада што је "релативно ниско, а концентрација микропластике у окружењу остаје минимална".
"Лабораторијске студије које тврде да су штетни ефекти се често спроводе коришћењем изузетно високих концентрација микропластике које не одражавају сценарије из стварног света", објашњава он.
Научник додаје да алтернативе пластици постоје, али су обично много скупље. "А у многим индустријама, као што је здравство, алтернатива није иста. На пример, можемо да пређемо са шприцева и рукавица за једнократну употребу на опције за вишекратну употребу, али какве ће бити последице?"
Наглашава да је изузетно важно да се пластична амбалажа правилно одлаже. "Од 400 милиона тона пластике, 300 милиона заврши на депонијама или спалионицама, што значи да се 100 милиона тона не одлаже на еколошки одговоран начин. Ово је значајно питање које захтева пажњу и акцију", рекао је он.
Интересантно, додаје, примарни извори микропластике нису пластични прибор или амбалажа, већ синтетичка одећа, истрошене аутомобилске гуме, градска прашина, па чак и ознаке на путу и боја. Ово, каже, сугерише да би борба против микропластике захтевала да одустанемо од вожње аутомобила и коришћења машина за прање веша.