Две ствари одувек су привлачиле руске мислиоце. Прва је идеја о колапсу западне цивилизације, другa је поглед на Русију и њену улогу у том новом свету који настаје, пише сајт "Геополитика.ру". Руски филозофи, укључујући и оне либералне, о томе спекулишу још од 1830. године.
Колапс западне цивилизације је тема којом су се бавили сви руски мислиоци, готово без изнимке, почев од Петра Чадајева. Чадајев се дивио Западу и често критиковао Русију, уочава Игор Јевлампијев. Заправо, овај мислилац се дивио великој европској култури и посматрао "либералну Европу" као ентитет који неће дуго живети.
Посебан парадокс је да либерализам није настао само на Западу већ и у Русији, али у својој посебној, руској верзији.
Чак и најпознатији теоретичар руског либерализма Борис Чичерин оштро је критиковао западни либерализам у својим књигама. Он се питао како је тако смешна конструкција уопште могла да постоји, а камоли да се преточи у стварност.
Са становишта руског либерализма, који је понудио своју, веома промишљену верзију либерализма, западни либерализам је апсолутни ћорсокак. Међутим, треба бити свестан шта су предлагали руски либерали из 19. века.
Рат против културе
Чичерин указује на потпуну лажност првобитних премиса либералне цивилизације Запада. Ова цивилизација није настала тако давно; родила се са просветитељством и одмах започела свој рат против традиционалне европске културе.
Либерализам тврди да је људска слобода чисто спољашњи квалитет и да заправо нема ничег унутрашњег у човеку. Човек је друштвени атом без икакве унутрашње духовне суштине.
Западни либерализам види друштво као поредак који омогућава максимум спољашњих формалних слобода. Чичерин и други критичари западне цивилизације су, наравно, разумели да, уколико човек нема посебну суштину, онда је немогуће разликовати човека од животиње.
Либерална цивилизација је нека врста машине, која се равна по чисто механичким законима.
Либерална цивилизација, сводећи човека само на спољашњи облик, не види духовну суштину у човеку. Људска слобода има смисла само ако је усмерена на креативност, стварање, уметност и културу. Ако је слобода само негативан квалитет, као што је одсуство ограничења ("могу да идем куда хоћу"), онда та слобода човеку не нуди ништа.
У ствари, ту духовну суштину је "либерална цивилизација" постепено уништавала кроз историју. Традиције европске културе нису могле бити укинуте преко ноћи.
Парадокс је да, током два века постојања (19. и 20. век), либерална цивилизација није успела да убије духовну суштину у човеку. Оно што сада имамо је модерна Европа која апсолутно не разуме и не познаје своју прошлост, која не поседује оно најважније богатство које се некада сматрало пресудно важним за Европљанина, а то је одлично образовање, унутрашња култура, дубоко разумевање културе, духовности, креативности и историје.
Све је то нестало, јер у либералном моделу све сведено само на спољашње факторе. А ово је само један аспект онога што се данас дешава.
Цивилизација новог варварства
У стварности, данас имамо посла са цивилизацијом која се постепено спустила у варварство.
Немачки филозоф Херман фон Кајзерлинг је то врло јасно објаснио у књизи "Америка, зора новог света" (1930). Живећи у Сједињеним Државама 1930-их, посматрао је америчку цивилизацију која ће ускоро надмашити све што је човечанство икада постигло у смислу материјалног развоја и закључио да је то "цивилизација новог варварства."
Ипак, цивилизација заправо значи нешто друго. Она обухвата друштво, људе, њихов ум. Духовни принцип је фундаменталан, и за човека и за друштво. Не покреће БДП људски и друштвени развој, већ степен духовности концентрисан у сваком члану друштва. Кајзерлинг је био сасвим у праву када је рекао да се Америка, са свим својим материјалним развојем, претвара у ново варварство. Овај "варварин" заправо не зна да је духовно и стваралачко биће. Њему може бити веома добро и без културе. Његов живот је живот машине, који се руководи најједноставнијим импулсима. Овај процес варваризације није прошао незапажено од стране руских мислилаца 19. века и од стране неких мислилаца са Запада 20. века.
Сада смо дошли до тачке у којој западна цивилизација више није у стању да реши ни најосновније проблеме и да разуме друге цивилизације са јаким духовним основама.
Сада присуствујемо процесу поделе човечанства на две цивилизације. Прво је она у коме духовно начело води човека и друштво, и у коме се дух и култура истински цене, а управо то човека одваја од звери. Друга цивилизација је она која је због парадоксалне логике свог развоја у протекла два века потпуно изгубила разумевање шта значи бити човек. Људи овог друштва су нови варвари. Нису у стању да разумеју другог. Нису у стању да одговоре на другачије гледиште. Нису у стању да развију нормалне односе између људи, што се показује и у данашњим међународним односима. Сукоб ове две цивилизације данас је напросто неизбежан.
Да ли је империја легитимна
Друга ствар је како руски мислиоци виде мисију Русије у контексту неизбежне кризе и колапса Запада. Слом је неизбежан, јер је цивилизација у којој је човек спуштен на ниво животиње антрополошка катастрофа, изумирање човека у његовој истинској духовној суштини. Како се тачно дефинише "руска мисао"?
Да бисмо одговорили на ово питање, морамо се окренути појму који данас све плаши - појму "империје". Русе стално оптужују да желе да обнове СССР или Руско царство.
У стварности, империја је апсолутно легитимна. Штавише, то је можда један од најважнијих концепата у читавој светској политичкој историји. Запад иде истим путем. Либерална цивилизација, која је концепт "империје" претворила у баук, и сама представља империју.
Сви данас, хтели то или не, живимо у "америчкој империји", која се манифестује као глобални јавни ентитет који указује на пут целом човечанству.
Сједињене Државе покушавају да наметну одређен начин развоја целом свету. Америка је "канонска империја", у којој је економија најважнија. Европска унија, такође, следи исти империјални пут. То је покушај глобалног уједињења, који води читаво човечанство у светлу будућност, и у којој је најважније материјално благостање. Парадокс је да ниједна империја никада није живела само од економије. У ствари, све цивилизације постајале су цивилизације само кроз неку идеологију или религију, или неку идеју изван економије.
Руска филозофија се стално враћа овој идеји. Пут читавог човечанства је империјални пут. Руски мислиоци нису сумњали у то. Владимир Соловјев је најпознатији филозоф који се сложио са овом идејом. Цео свој живот је провео стварајући планове за изградњу светске империје у којој ће, упркос свему, руски цар бити цар, а папа врховни свештеник.
Говоре ли Тјутчев, Херцен и Соловјев исто?
У својој "Светској монархији" Соловјов предлаже културу (а не религију) као темељ царства. То је суштинска идеја читаве филозофије 19. века, према којој је основа будућег лидерства Русије у свету њена висока духовна култура. Запад иде ка кризи и смрти, јер је на Западу нестала идеја ума, духовне културе. Људи не разумеју за шта ни због чега уопште живе. Русија је, с друге стране, задржала ову идеју.
Неколико наизглед непомирљивих руских мислилаца слажу се с овом идејом. На пример, руски песник и дипломата Фјодора Тјутчев или руски писац и мислилац Александар Херцен.
За Тјутчева, Русија је "стена која се не предаје". Једина шанса за Европу је да постане део Руске империје. Она је непоколебљива и Русија ће постати бедем следећег светског поретка. Јасно је да се европски народи неће придружити "Руској православној империји". То је чак и смешно, јер Европљани мрзе Русе. Сам Тјутчев је био "Европљанин", који је дубоко поштовао европску културу. Али, како је могуће да један интелигентан Европљанин, који савршено познаје Европу, напише да ће "Руска империја спасити човечанство"?
Годину дана након објављивања Тјутчевљевог чланка, 1851. године Херцен је објавио своју књигу "О развоју револуционарних идеја у Русији", у којој тврди да је Русија кроз историју била "покретач револуције".
Херцен каже да се малограђанска Европа урушава, јер је њена култура мртва, док у аутократској Русији култура још није процветала. Захваљујући револуцији, Русија ће постати духовна земља.
Овде треба да схватимо да он говори о духовној и културној револуцији, а не о политичкој. Он се изразито негативно односио према политичким револуционарима. Испада да Тјутчев и Херцен говоре о истој ствари. Као што Тјутчев види да област духовне културе долази у облику православног царства, тако и Херцен револуцију схвата као организацију читавог човечанства у одређени систем, у коме је духовна култура најважнија вредност. Ова идеја мора прожимати цело друштво. Зато обојица користе концепт империје. А то исто говори и Соловјев.
Савремени Запад је потонуо у варварство
Савремени Запад је потонуо у варварство недостојно европске историје. Можемо са сигурношћу рећи да су Руси једини Европљани који настављају традицију велике европске културе. То је оно што нам говори целокупна руска филозофија, чак и она либерална.
Руска мисија је да створи одређени простор, закључује Јевлампијев, који ће уједно бити и политички простор, и који ће оживети традиције руске, европске и светске културе. Тада ће сви народи на том простору моћи да даље развијају ову културу на свој начин. То ће бити нова духовна област, нови облик духовне културе, политичког и друштвеног јединства људи.
Да ли ће садашњи Запад наћи своје место у овој новој формацији, то зависи искључиво од самих западњака. Ако на Западу постоје разумне снаге, које схватају какву будућност хоће, који ће желети да оживе традицију велике европске духовне културе, онда би, можда, Европа могла да уђе у ово будуће "духовно светско царство". Ипак, нема сумње да ће Русија бити његов лидер.