Русија
"Сваког дана сам тражила смрт": Руска војска пронашла потресне мемоаре у ослобођеном селу у Курску
Већ 12 дана није било шта да се једе, они долазе и одлазе, мислили су да сам мртва, али сам још увек била жива, написала је жена, која је имала 77 година када је умрла, а чије су тело и дневник који је водила у Мартиновки пронашли руски војници
Становница села Мартиновка у Курској области, које је ослободила руска војска, водила је дневник о свом животу током окупације кијевских трупа како би њени рођаци сазнали о њеним последњим данима.
Ову трагичну причу о догађајима открили су војници специјалних снага "Ахмат", који су пронашли њено беживотно тело и евакуисали га из тог подручја.
Иако је име жене непознато, она помиње неке од својих рођака за које је написала мемоаре. У њима је поделила мучне детаље свог свакодневног живота, потешкоћа и недостатака, опростивши се на тај начин од породице.
У својим "писмима" се увек обраћа жени која се зове Јелена (Лена), вероватно својој унуци, али помиње и неколико ликова попут Светлане (Света), Дмитрија (Дима), Александар или Александра (Саша), Валентина (Валка) и Виктора (Витја), између осталих. Чак је објавила имена украјинских војника присутних у селу.
"Живим и спавам у шупи испод стола. Сваки дан тражим смрт. Из шупе сам се вратила кући, легла сам на кревет, немам сат. Затим сам легла испод кревета. Већ 12 дана није било шта да се једе. Они долазе и одлазе. Једном су дошли три пута и нашли ме. Мислили су да сам мртва, али сам још увек била жива", написала је жена, која је имала 77 година када је умрла.
Ова жртва окупације, која је догађаје записивала у свом импровизованом дневнику, описала је и хладноћу која је владала у њеном дому.
"Данас је 15. октобар, киша је престала, све је хладније, 10 степени је. Данас је 18. октобар, већ је јако хладно, има осам степени. Данас је 26. октобар, још није толико хладно, седам степени, али не можете напоље", наводи жена.
Међутим, суочена са хладноћом и глађу, становница Мартиновке увек је изражавала наду да је све у реду са њеним рођацима који су напустили то подручје и саветује Јелену да остане са Дмитријем.
"Када умрем, не плачи, очеви и мужеви умиру, али ти и Дима, живите заједно. Молим те, не плачи кад умрем", моли она и додаје да се моли Богу да "и Саша и њена кућа буду безбедни".
То такође објашњава зашто је остала у области коју су окупирале украјинске трупе.
"Витја и Валка ме нису одвезли, ја сам их замолила, јер су рекли да је ауто слаб да нећу успети, али они су отишли. Све вам опраштам. А ви ми опростите што сам била таква. Да сам отишла, све би било другачије. Рекли су ми да морам да одем. Требало је, али била сам будала која није", јада се жена.
У неколико наврата, она се опрашта од своје породице, тражећи од њих да је сахране на достојанствен начин када сукоб престане.
"Лена, после рата, дођи и узми бар једну моју кост и сахрани ме близу Светиног гроба, док ће моја душа бити у рају", пише она, додајући у другом делу свог дневника да би желела да на гробу буде постављен крст са њеном фотографијом.
И у још једној краткој реченици, жена се коначно опрашта од своје породице, без наде да ће их икада више видети, можда свесна да се смрт приближава.
"Збогом децо, никад се више нећемо видети. Ни ја вас, ни ви мене. Све вас љубим", закључила је она.
