Русија
"Дан увече" о руском чуду: Четврт века Владимира Путина
Прошло је тачно 25 година од прве победе Владимира Путина на председничким изборима у Русији, која је у том периоду доживела препород историјских размера
Ове недеље се обележава се 25 година од прве победе Владимира Путина на председничким изборима у Русији. Четрдесетседмогодишњи Путин је седам месеци пре тога именован на место премијера, а у председничку фотељу сео је последњег дана 1999. године, након оставке Бориса Јељцина.
Путин је стекао популарност након успешних војних операција против терориста у Дагестану и Чеченији, па је његова победа на изборима била очекивана – он је тог 26. марта 2000. године добио подршку чак 53 одсто гласова.
На чело Русије дошао је у тренутку када се земља налазила у дубокој политичкој, економској и социјалној кризи, до које је дошло услед транзиције са комунизма на капитализам, као и низа ратова који су на периферији некадашњег Совјетског Савеза буктали током 90-их година 20. века.
Водеће западне престонице – а пре свих Вашингтон – нису биле заинтересоване да узму у обзир ставове и интересе Русије. То је избило у први план већ 1999. године, када су државе чланице НАТО-а противправно бомбардовале СР Југославију, упркос отвореном противљењу из Москве.
Путинов долазак на чело Русије у том смислу представља прекретницу. Под његовим вођством, земља је почела да бележи снажан економски раст, а војска је реформисана и модернизована. Русија је такође почела да развија односе са земљама ван Европе, које су неправедно запостављене у пост-хладноратовској спољнополитичкој стратегији Москве.
Русију је вратио на прави курс, изборио се посрнулом економијом и олигарсима, успоставио некада нарушена пријатељства и обезбедио јој позицију једне од највећих светских сила. Међу учвршћивању веза са другим земљама, свакако се издваја она са Кином; две земље наиме сада тесно сарађују на бројним кључним пољима, а основале су Шангајску организацију и формат БРИКС.
Ко је Владимир Путин
"Он је цео свој живот посветио управо томе да буде председник Русије", каже Љубинка Милинчић, главни и одговорни уредник "Спутњика Србија".
Кад је Путин дошао на власт, сви су се питали: "ко сте ви, господине Путин", а сада га сви питају: "Шта да радимо", додала је Милинчић.
Подсетила је да је Русија тада имала два главна проблема, "будале и путеве", и да је приходе од нафте инвестирала да реши оба, каже Милинчић. Велики приходи стављени су и резервни фонд за црне дане, који је спасио руску економију 2008. године. Данас тај фонд износи 648 милијарди долара, упркос свим санкцијама и трошковима специјалне војне операције.
"Владимир Путин јесте руско чудо", каже Александар Митић из Института за међународну политику и привреду. Наизглед не би било превише тешко да се направи један од највећих преокрета у историји после свега што се десило деведесетих, Јељцина и олигарха, сукоба у Чеченији и бесомучне пљачке западних корпорација, али је за то требало наћи правог човека, додаје он.
"Од једног таквог тренутка, 25 година касније ми имамо једну апсолутну мултиполаризацију", додаје Митић. "Да није било Владимира Путина, питање је да ли би до тога дошло".
Путин се појавио на руској политичкој сцени убрзо после НАТО агресије на Југославију. Митић се присетио да је, као новинар, скупа са руским војницима ушао на аеродром Слатина код Приштине у јуну 1999.
Кад је Путин дошао за премијера, Чеченија је била де факто отцепљена, а "тероризам је цветао", подсећа Милинчић.
Тада је Русијом владала "семибанкиршчина", група од седам банкара, односно олигарха. "Прво је њих отерао из Кремља", каже Милинчић.
Већ до 2002, цела Русија је била одушевљена Путином, јер је "он за те две године успео да врати наду људима који су је потпуно изгубили", додаје она.
"Косово је Србија" и Минхенски заокрет
Митић је подсетио да Путин добија изборе у униполарном моменту апсолутне доминације САД, где чак и Кина игра по западним правилима. А већ 2007. долази "прекретница у перцепцији Путина" на Западу, због његовог чувеног говора на Минхенској безбедносној конференцији.
У то време НАТО покушава да легализује отимачину Косова и Метохије преко тзв. Ахтисаријевог плана, подсећа Митић, а прва ствар коју је Путин изјавио у Минхену је "Косово је Србија" и да неће дозволити да само једна земља дефинише међународно право.
Путин је поновио "Косово је Србија" и на самиту Г-8 у Немачкој, неколико месеци касније, али се Запад на то упозорење оглушио.
"И Путин и Русија ушли су у причу са Европом буквално раширених руку" и са жељом да буду део тог света од којег су били одвојени Гвозденом завесом, подсећа Милинчић. Али Путин се у Минхену појавио као равноправни саговорник, јер је Русија своје дугове измирила.
"Он је био заиста самоуверен јер је знао шта прича", подсећа Милинчић и додала да Путин уопште није загонетан. "Он све унапред каже и онда то уради, мада то Запад до дана данашњег није у стању да разуме", напомиње.
Односи са Кином и мултиполарни свет
Када је почела Специјална војна операција и Запад увео санкције, Путин је одговорио "добро, ви нас нећете, има ко нас хоће", каже Милинчић и подсећа да је две трећине света је одбило да се огради од Русије.
Преломни тренутак за Кину, која је деведесетих имала велике користи од прозападне глобализације, било је бомбардовање кинеске амбасаде у Београду 1999, подсећа Митић. Он додаје да врло брзо после тога Пекинг усваја стратегију у којој се Вашингтон први пут спомиње као противник.
Руско-кинеске везе истински почињу да цветају доласком Си Ђинпинга на власт 2013, јер је он схватио да Кина не може да буде само економска сила. Томе претходе године "обојених револуција" широм света, као и долазак сепаратиста на власт на Тајвану.
"Си у Путину види човека с којим може да мења свет", каже Митић.
Стратешки споразум са Кином уверио је Путина да му је залеђе безбедно, што је допринело одлуци да се почне са специјалном војном операцијом, додао је он.
